Mehanizam pljačke društva

Jedan od događaja koji su obeležili prethodnu nedelju bio je i skup podrške dvema zamenicama tužioca Višeg javnog tužilaštva. Podsetimo, reč je o Bojani Savović i Jasmini Paunović, koje su radile na “slučaju EPS” – u kojem je uhapšeno šest osoba zbog sumnje da je najveća firma u zemlji oštećena za 7,5 miliona dolara – a potom u isto vreme skinute sa predmeta i premeštene iz Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije.

O događanjima u VJT, ali i o ogromnom problemu korupcije u Srbiji “Vreme” je razgovaralo sa Božom Draškovićem, nekadašnjim članom Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, profesorom na više fakulteta i saradnikom Instituta ekonomskih nauka u penziji.

“VREME”: Kako objašnjavate uznemirenje građana zbog događaja u VJT i činjenicu da ne postoje presude za visoku korupciju?

BOŽO DRAŠKOVIĆ: Ključno pitanje jeste kako funkcionišu institucije – sud, tužilaštvo, ministarstva, javna preduzeća… One funkcionišu po principu trgovine uticajem, odnosno po vertikali. Na vrhu čitave piramide stoji politička moć. Zašto se u ovom slučaju desio protest? Mogli bismo to nazvati pobunom savesti – očito da je šef Višeg javnog tužilaštva iznenađen zašto on nije bio prethodno pitan u vezi sa predmetom korupcije. S obzirom da nije bio pitan, uskraćena mu je bila mogućnost da eventualno “filtrira” postupak ili čak i da ga obustavi. Ovo je hipoteza koja je verovatno lako dokaziva, imajući u vidu reakcije koje su naknadno došle. On kaže da su zamenice tužioca gospođe Savović i Paunović same tražile da ne budu na tom odeljenju, a njih dve kažu: ne, mi nismo tražile da budemo premeštene, mi smo završavale postupak. To je indikator da nešto nije u redu. Pa ko može još očekivati da će tužilac Stefanović reći “hteo sam nekog da zaštitim…”? Umesto toga služi se zamenom teza tipa “napad na mene je skretanje pažnje sa borbe protiv korupcije”. Niko ga nije napao, samo su ga ljudi s pravom kritikovali.

On nije rekao – odlično je što su dve tužiteljke u VJT isterale neku stvar na čistac, odnosno dovele do toga da se pokrene čitava procedura pred sudom i da se vidi da li je tu stvarno napravljena šteta. Kada se radi o slučajevima korupcije i trgovini uticajem, pojedinci – odgovorna lica u tužilaštvu – vrlo često rade iza zavese i koriste mehanizam da predmet ili slučaj za koji je zainteresovan neko od nosilaca političke moći uopšte do sudova i ne dođe, a ako i dođe, da ide sa nedovoljno utvrđenim činjenicama. Kada predmet od tužilaštva ode u sud, tada se uključuje javnost, mnogo je teže sakriti korumpirane aktere. A tek kada cela stvar dođe do javnosti, kad dođe do podizanja optužnice ili suđenja, tu onda ne možete da sakrijete čitav niz stvari. Način kako je Vučić ovim povodom reagovao pokazuje da on brani tog tužioca i da zapravo kritikuje narod koji je počeo protest podrške odgovornim tužiteljkama. Neće taj protest mnogo promeniti, ali meni to pokazuje volju i želju dela ljudi da nešto promene.

Pa kuda dalje sa takvim institucijama?

Institucije čine ljudi. Kako se oni ponašaju? Poučeni iskustvom i problemima koje sada imaju, ova dva zamenika tužioca razmišljaju – zašto bih ja sebe izlagao problemima? Ja ću to da gurnem kod šefa, nek on pogleda, ako on kaže da to nije još za postupanje, to će se skloniti, i biti nagrađen. Ljudi prihvataju mehanizam i ćute, vrlo je mali procenat ljudi u tim strukturama koji su spremni da preduzmu nešto kao ove dve tužiteljke.

Ali to je onda pitanje integriteta tog nekog koji ćuti. Samim tim što ćuti, nije ni trebalo da se nađe na tom mestu…

Kada bi hrabri, dostojanstveni ljudi sa integritetom bili u većini, ne bismo imali probleme koje imamo. Manjina će ispoljiti hrabrost i integritet, to je moje iskustvo. Većina se ponaša konformistički: “ne treba mi to, namestiće mi neku igranku”… Kako promeniti stvari? Uvek zavisi od političke pozicije i ciljeva onih koji dođu na vrh piramide političke moći i vlasti. Osim formalnog, postoji i neformalan sistem, koji defakto funkcioniše, iako nije zakonit. Svi će da kažu – sudovi su nezavisni, tužioci su samostalni. Kad kritikujete neki sud ili tužilaštvo, uvek postoji reakcija – oni do neba viču kako su napadnuti, kako im se ne dozvoljava da budu samostalni i objektivni, kako se vrši pritisak na njih… Pritisak javnosti treba da postoji, pa i onda kada je deo javnosti možda prek i preteruje. To kao prevencija čak i nije loše. Ali, postoji ona suštinska druga dimenzija uticaja, koja je skrivena, koja se ne vidi.

Ne možete promeniti situaciju dok ne budete imali ljude koji će imati pošten odnos prema društvu i ciljevima da se ono oporavi od duboko ukorenjene korupcije i trgovine uticajem. Iza svega toga uvek stoji interes. Zašto bi neko reagovao i uklonio dva tužioca sa tog predmeta? Ako je tačno da je EPS isplatio 7,5 miliona dolara a da nije napravljena pruga, to se ne može sakriti. Ovde se radi o tome da su nečiji interesi bili uključeni, EPS je plaćao, a onda je neko po hijerarhiji kontrole potpisivao da je to u redu. To je klasičan sistem korupcije u javnom sektoru – drugi ne smeju da se zameraju po vertikali onima koji su iznad njih, ali onda ulaze u rizik krivične odgovornosti i taj neko neće moći da kaže: znate, meni je naložio direktor ili šef, zato što nema dokument, odnosno dokaz da mu je neko naložio da “vidi” prugu koja ne postoji. Dakle, postoji usmeni nalog i stradaće samo onaj koji je izvršilac, a ne vidi se moćni nalogodavac. Za onog ko ima koristi od korupcije lepo je uzeti 7,5 miliona, ne uraditi ništa i podeliti te pare. Koliko je tek takvih koruptivnih operacija u velikim preduzećima u javnom sektoru? Jedna temeljita desetogodišnja istraga bi morala da se organizuje i da se uradi, da raščlani tu hobotnicu pljačke ovog društva – ako budemo odlučili da kad-tad dođemo do katarze.

Da li postoji mehanizam za to ili mora nešto potpuno drugačije da se uvede u sistem i primeni?

Zakonski, vi imate relativno dobro definisane stvari, ali ljudi to ne sprovode zato što ne smeju, zato što dominira nečiji interes sa vrha piramide. Uvek je pitanje zašto. Ministar, predsednik vlade ili predsednik države rade za 1200–1400 evra, direktor javnog preduzeća za 2000, a njihovi troškovi i njihov stil života zahtevaju mnogo više novca. Onda oni koriste resurse društva, odnosno javna sredstva. Da bi to uradili, moraju da se posluže izvođačima, moraju da imaju posrednike. Ne verujem ni jednom ministru, direktoru, predsedniku vlade ili države koji radi za 1200 evra, apriori mu ne verujem, a tek mu ne verujem kad vidim njegov stil života i potrošnju njihovih bližnjih.

Da li nakon 30 godina duboke korupcije postoji način da se stvari postepeno dovedu u normalu? Zašto je vlast nakon 5. oktobra 2000. propustila to da uradi?

Većina ljudi koja je došla na vlast posle 5. oktobra želela je da se obogati. Njihov fokus interesovanja i zanimanja nije bio da isprave probleme koji su nastali za vreme hiperinflacije i preraspodele bogatstva od 1991. do 2000, posredstvom partije – SPS-a, JUL-a, radikala i SPO-a koji su bili ili participirali u vlasti. Niko nije ušao u to da vidi šta su to oni radili, nego su energiju usmerili ka tome da i oni dođu do određenog bogatstva. Bilo bi vrlo zanimljivo da po nekom uzorku odaberemo funkcionere – 100 njih u različitoj vertikali vlasti, od lokalnih sredina, javnih preduzeća, ministarstava – i da vidimo njihovo bogatstvo, imovinu, pre dolaska na vlast i nakon dolaska na vlast. Vrlo bi zanimljivo bilo pogledati danas sa kojom suštinskom imovinom raspolažu Dinkić, Đelić, Vlahović, Đunić, Živković, Labus i neki drugi ljudi. Ukoliko su bili izrazito sposobni da bogatstvo naprave biznisom, oni će pokazati da su to zaradili i platili porez. Ali, šta ako nisu?

Isto je i danas, jer nije napravljen mehanizam da se društvo zaštiti od toga. Pre dve godine je donet Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Taj zakon kaže da se imovina proverava od 2007. godine, zašto ne i pre toga? Drugo, taj zakon se primenjuje od 2021, a ja nemam informaciju da je bilo šta urađeno po njemu – ništa nemamo od informacija od Agencije za sprečavanje korupcije, Poreske uprave, Uprave za sprečavanje pranja novca… Naravno, postoji jedan broj onih koji su sklonili imovinu van države, u druge zemlje, u ofšor zone.

Znamo da korupcije ima svuda, u svim zemljama, od one najjednostavnije, do najviših nivoa države. Da li se Srbija u nečemu razlikuje od, recimo, zapadnih zemalja EU kada je reč o korupciji?

Razlika je u obimu i intenzitetu korupcije. Na skali od 1 do 10, neka Švedska ili Finska će biti na 1-1,5. Korupcija postoji naročito u funkcionisanju velikih kompanija, jer svi vole sakriven novac. Takođe, odvajaju novac za podmićivanje funkcionera u državama u koje investiraju, na primer u eksploataciju prirodnih resursa, sirovina. Ali, kad je reč o trgovini državnim interesima i interesima društva, toga nema ili je to marginalno. Postoje i vrlo strogi zakoni koji određuju da li ste vi lobisti. Meni bi bilo vrlo zanimljivo da neki ljudi koji nastupaju na televiziji kod nas, čak i u političkim emisijama, imaju ispod potpis na kome piše da je neko lobista EU, lobista Kine, lobista Rusije, lobista kompanije Rio Tinto ili Zi Đin. To bi bilo pošteno, jer znamo da je svoj autoritet i znanje stavio u funkciju nečijih interesa.

U uređenim zemljama Evrope je, dakle, daleko manji obuhvat one novčano-finansijske korupcije – reč je o društvima koja imaju daleko veći standard, a čim postoji veći standard, onda postoji i veća osetljivost na rizik: ako te uhvate, možeš sve da izgubiš i nećeš moći da se izvučeš po hijerarhiji političkog uticaja, ne možeš da računaš da će te tvoj partijski šef zaštititi, da će, na primer, naložiti da se skloni par minuta nekog snimka.

A gde ide novac iz korupcije?

Posmatrajte oblast gde se generiše novac – osim u javnom sektoru, javnim finansijama, privredi, i kod nas i u svetu to je oblast investiranja u građevinu. Da li u Finskoj, Norveškoj, Nemačkoj ili Francuskoj možete imati divlju gradnju, bez dozvola? Nemate ili je veoma retka i marginalna, a svakako je prati brza reakcija i dolazi do rušenja. A ovde imate potpuno “legalnu” nelegalnu gradnju. Imate zakon koji kaže da je do 2015. godine važilo jedno, a posle važi drugo, odnosno zabranjena je gradnja bez građevinske dozvole. Ali baš nas briga za zakon, ako to gradi naš čovek, pripadnik ili simpatizer naše partije. To je pranje ogromne količine novca, i opet zaštita ide preko političke moći i vlasti. Odličan je primer predsednika opštine Palilula, mi još tu ne znamo ko je intervenisao, zašto je intervenisao i koliko hiljada kvadrata je podignuto na štetu društva, bez plaćanja doprinosa za građevinsko zemljište. Neko je to omogućio.

Drugi primer je preuzimanje odgovornosti onog policajca za rušenje u Savamali. On je direktno istrgovao da mu se legalizuje jedan objekat, pa se on onda ljutio što nije i drugi… Niko nije napravio sledeći korak i zapitao se ko je to uradio. Da li to seže do prvih Vučićevih saradnika, Siniše Malog, Vesića, ili do samog Vučića? U društvu bi prvo taj koji je nelegalno gradio trebalo da ide u zatvor, a potom bi političari koji su ga pokrivali, kao saučesnici, morali odmah da lete sa društvene, tj. političke pozicije, a onda i da idu na robiju.

Vratimo se sada na tužilaštvo. Postoji prijava o nelegalnoj gradnji. Tužilaštvo će sve to da pogleda, a onaj tužilac koji je “na vezi” po vertikali vlasti, samo će reći: stavite to na stranu. To ne izlazi na sud, javnost nema informaciju, a fizički postoje objekti koji su nelegalno napravljeni. Kao što u slučaju EPS-a imate neizgrađenu a naplaćenu prugu, ovde postoje nelegalno izgrađeni objekti. Ljudi koji to pokrivaju najpre rade protiv društva, jer onaj ko legalno gradi, on plati sve i njemu troškovi porastu po jedinici izgrađenog kvadrata. Onaj ko nelegalno gradi, njemu su troškovi manji, ali on plati mito u gotovini umesto tih zakonom propisanih troškova. Napravi se tako društvena nejednakost između investitora, i onda imate veliki problem, a to se i dalje generiše – i dalje imate zakon, ali ne vidim da se bilo šta ruši. Tu se postavlja pitanje: a što ste vi onda donosili taj zakon? Doneli ste ga da se ne bi poštovao i da bi on bio predmet korupcije, kako biste imali mogućnost da, ne poštujući taj zakon, dolazite do koruptivne zarade. Stvari se neće promeniti dok javnost ne bude znala za sve to što se dešava. Nakon toga mora postojati promptna odgovornost svakog u korupciju uključenog pojedinca, bez obzira na kom nivou vlasti se on nalazio. Ovi slučajevi koji pokazuju da zakoni važe za obične ljude, ali ne i za političare na vlasti dokazuju kako je čitav sistem truo.

Međutim, uvek su to neki konkretni ljudi. Ne može se reći: korumpirano je sudstvo, zdravstvo, školstvo, javna preduzeća… Ko je korumpiran? To su uvek konkretna pojedinačna lica, sa imenom i prezimenom. Pogledajte ovaj slučaj sa RTS-om. Najpre, otkuda pravo bilo kome u javnoj instituciji koja se finansira novcem građana da kaže da su zarade poslovna tajna? To može u privatnoj kompaniji, ali tamo gde je javni novac, to ne može da bude tajna. Dalje, gde su raniji članovi Upravnog odbora? Treba sve da ih pozovemo i pitamo da li je ovo bilo i ranije. Za šta ste vi primali novčanu naknadu tada? Vi ste, dakle, bili saučesnici u svemu tome, po imenu i prezimenu. Nisi radio svoj posao, a uzimao si pare za to. Ne postoje institucije, postoje ljudi, odgovorni ljudi u tim institucijama. Mora da postoje javnost rada i odgovornost. I sve dok mi povlađujemo i kažemo: nemoj, pa to je tako, nije bitno, tako je uvek bilo, ili kako u pojedinim prilikama kaže jedan moj prijatelj “to je tako otkad je gavran pocrneo”, mi kvarimo društvo a napretka nema, niti će ga biti.