Ovog maja je Radio B92 obeležio 25 godina emitovanja programa. Pozvali su me tada da zajedno sa mnogim kolegama koji više ne rade u ovoj kući evociram uspomene na naš minuli rad. Nedeljama sam razmišljao i konačno pristao, najviše iz razloga opraštanja i pomirenja sa prilično emotivnim razlazom pre četiri godine. Naravno, nisam bio jedini sa istim motivom i moram priznati da je odlazak u radijski studio imao lekovito dejstvo.
Istina, odgovornost i pomirenje, sećate se, bila je to mantra iz devedesetih, kojom smo planirali da zacelimo ožiljke podeljenog postratnog društva u kojem smo živeli. Umesto toga, stigli su surova tranzicija (ko daje više!), komercijalizacija (rijaliti TV), loš menadžment i gomila političkih kompromisa. Kada sam slušao ispovesti svojih nekadašnjih kolega, shvatio sam da je vreme kada je B92 bio značajan faktor u Srbiji iza nas, ali da poput Rašomona svi imamo različita sećanja na junačko doba. Ima tu kandidata za prvoborce, medijske biznismene, ima nostalgičara, ima pravovernih i izdajnika, ima razočaranih, ukratko – sećanje je evidentno varljiva kategorija. Tada sam shvatio da je najveća vrednost B92 – kada danas podvučem crtu i nađem zajednički sadržalac ispovesti – upravo jedinstvena kombinacija inače nespojivih karaktera, likova, frikova i novinarskih profesionalaca na istom mestu u izuzetno zajebanom trenutku. Taj amalgam je nemoguće ponoviti i ta magija je nestala onog momenta kada je menadžment pokušao da je nespretno kanališe i kontroliše.
Godinama je opstajao mit o „duhu B92“ koji je postao surogat za izgubljenu kreativnu supstancu, a verovalo se da se taj duh spontano pobuđuje u svakom ko počne da radi u ovoj kući. Kao u homeopatskom leku, B92 je razvodnjen do neprepoznatljivosti, a ljudi su se pretvarali da i dalje osećaju ukus pobune i promene. Duh je, naravno, davno izvetrio i car je odavno go.
Druga zabluda koja je pothranjivana jeste neprekidna psihologija opsadnog stanja – kojom se stvarao borbeni duh i oštrili zubi prema konkurenciji. Još jedna himera, jer je više od decenije informativni program politički upodobljen i bez kritičke oštrice. Treba biti pošten i priznati da se to desilo pod demokratama, a nastavilo pod naprednjacima, pri čemu sam potpuno svestan submisivne seksualne konotacije ove političke kontrole.
Poslednjih deset godina, publika pokušava da odredi tačku bez povratka u programskoj šemi B92. Za nekog je to bio kraj emitovanja „Ritma srca“ ili promena muzičke koncepcije, za drugog dolazak „Velikog brata“ ili prodaja Grcima, odlazak „Peščanika“, (možda čak i) „Dizanja“, Dareta i Mareta, Dace Vučenić, Antonele Rihe, Ljubice Gojgić, neko je promenio stanicu kad su se pojavili likovi sa BK televizije ili Pinka, neko kad je Verica Barać optužila informativnu redakciju za korupciju i partijski politički marketing, početak emitovanja „Bulevara“, nastavite niz po želji…
Stigao je red i na „Utisak nedelje“, kojem preti ukidanje ili prebacivanje na Info kanal, što nije davljenje, ali je ruka preko usta.
Da li je B92 bez „Utiska nedelje“ još uvek B92?
Jedan mogući odgovor je peticija koju su potpisale neke moje kolege i koleginice, zajedno sa ljubiteljima „stare Devedesetdvojke“. Razočarani politikom kuće, oni traže od gazde Kirjakua da promeni ime B92 da bi ono ostalo neukaljano novim programskim sadržajima. Tu se posebno ističe rijaliti program sa familijom Đogani. Nisam potpisao ovu peticiju iz nekoliko razloga, mada potpuno razumem emocionalni poriv onih koji su je potpisali.
Prvi problem koji imam sa ovakvom inicijativom je već pomenut, jer svako od nas ima tačku od koje B92 za njega (nju) više nije isti. Što se mene tiče, tu tačku smo prešli još jako, jako davno. Ovo bi dovelo do podele na „staru“, „novu“ i „potpuno novu“ kuću B92, što je bežanje od odgovornosti. Budimo objektivni, da li je ikome palo na pamet da RTS menja ime zbog svinjarija koje su se desile u toj medijskoj kući tokom devedesetih?
Drugi razlog je urođena osetljivost ili tačnije animozitet prema svakoj mumifikaciji ideja, institucija i ličnosti. Petrifikovana Devedesetdvojka bi postala muzej u kojem bi se automatski otvorio konkurs za kustosa, a vidim da se za tu funkciju već formirao red. Eutanazija B92 bila bi nalik na ubijenog Đinđića, još jednu ikonu srpske demokratije. Kao što mi je odvratno otimanje o legat Đinđića i nadmetanje ko mu je bio bliži prijatelj ili saradnik, odvratno bi mi bilo zvanično tumačenje uloge B92, njegove istorije i dometa. Posle Tita – Tito! Ovo nesnalaženje sam već primetio kada su Dačić, pa zatim i Vučić proturali tezu o „sprezi B92 i navijača u rušenju režima“. Niko nije umeo da odgovori – jer niko od aktuelnih novinara tada nije bio na B92. Na isti način je danas Vučić samoproklamovani, ali i prihvaćeni naslednik Đinđićevih reformatorskih ideja. Čudo je populizam u sprezi sa srpskim pamćenjem.
Nepravedno bi bilo svojatati B92, jer ova kuća pripada i ljudima koji danas rade u njoj. Ma kako danas B92 bilo drugačiji od onog na kojem sam ja radio, mislim da nemam pravo da nekom danas osporavam identitet i pravo da radi u kući pod ovim imenom.
Važan razlog o kojem se malo danas govori jeste formalno-pravne prirode, a u tranzicionoj Srbiji nije nevažan. Mnogo ljudi iz različitih razloga ima potraživanja prema B92, pa bi promena imena zakomplikovala sudske procese i naplate dugovanja. Pitam se, kao u slučaju Jugoslavije, ko bi bio sukcesor samoukinutog B92?
Na kraju, vraćam se „Utisku nedelje“, koji je bio povod za preispitivanje identiteta cele kuće B92. Prvi put od prodaje, Veran Matić otvoreno se distancirao od odluka menadžmenta, ali time je i jasno pokazao da je njegov uticaj na program B92 danas minimalan. Moja kuhinja – moja pravila! To je istina koju treba otvoreno reći ma kako bolna bila. Ponude Željka Mitrovića preko tabloida u kojima nudi Olji Bećković idealne uslove, 5000 evra (ili više), da „Utisak preseli“ na Pink shvatam kao pobedničko slavlje ružičaste programske šeme. Zadovoljstvo što je TV populizam odneo pobedu zaista vredi mnogo više od 5000 evra, to potpuno razumem.
