Mandatar i njegov kadrovski špil

Sve je kod budućeg premijera nekako posebno. Sad ili nikad. Biti ili ne biti. Unikatno. Pa i ako nije, važno je da se ostavi takav utisak. Tako je bilo i kad je rekonstruisao vladu Ivice Dačića. Takve su bile i njegove kampanje poslednje dve godine. Tako sada i svoju vladu formira.

Sam rezultat koji je postigla Srpska napredna stranka predvođena Aleksandrom Vučićem jeste izuzetan – takva plebiscitarna podrška jednom čoveku nije se dogodila od 1990. kada je na prvim višestranačkim izborima u Srbiji pobedio Slobodan Milošević. Aleksandru Vučiću je takva posebnost, dabome, nedovoljna pa svakodnevno pokazuje da tako visok lični i stranački rezultat nije jedino po čemu će se njegova vladavina pamtiti. Budući premijer se u svakom trenutku trudi da održi nepredvidljivost i iznenadi neočekivanim potezima i nečim što je „naj-naj“ od „uspostavljanja višestranačja u Srbiji“. I to je njegovo ponašanje ljudsko i poželjno, čovek mora da opravda izbornu izuzetnost i novim izuzetnostima da održava svoj uspeh.

SKELEDŽIJO, SKELEDŽIJO: Smanjenjem broja ministara (biće to, naravno, najmanja vlada od „uspostavljanja višestranačja“), te zaobilaženjem svojih stranačkih funkcionera zarad ekspertskih i vanstranačkih imena, Vučić je pokazao brojnim satelitima koji su se nadali udobnoj hladovini pod ogromnom senkom SNS-a da su se – prevarili u računici. Odlučivši da samo šest od 17 mesta u vladi rezerviše za naprednjake, kako je bar najavljivano poslednjih dana, pokazao je da nema nikakvu obavezu čak ni prema svojima. Tako je obesmislio svaku koalicionu stranačku nezajažljivost, jer šta može da traži Ivica Dačić od ministarstava za svoje kadrove ako je Vučić naprednjacima tako malo dao, a Ištvan Pastor, prvi Vučićev partner, u startu odbio ministarstva? Tadić očito više neće moći da traži ništa jer je njegovu odluku da neće u vladu sa socijalistima budući premijer ozbiljno shvatio i posle toga ga više nije zvao. Tako su, kako sad stvari stoje, otpali i eventualni pregovori sa nekim pojedincima iz NDS-a, na prvom mestu sa Miodragom Mikijem Rakićem, nosiocem liste Tadićevih novodemokrata. Zašto je Tadić pocepao DS uoči samih izbora da bi sad prokockao ulazak u vladu, teško da bi mogao da brani principijelnim stavom da neće sa socijalistima. Onda ostaju spekulacije da je kasno shvatio da je trebalo da bude samo kamen u Vučićevoj ruci koji će razbiti Demokratsku stranku, ali i skeledžija Mikiju Rakiću. Jer, Tadića u Nemanjinoj Vučić planirao nije. A to je još jedna od Vučićevih političkih izuzetnosti – već pomenuta nepredvidljivost. Kako bilo, po onome što se moglo čuti posle Glavnog odbora SNS-a u utorak 15. aprila, u vreme kada se ovaj tekst piše, novu vladu Aleksandra Vučića činiće koalicija oko SNS-a, SVM i SPS, ukoliko prihvate ponudu, kako reče Vučić, „u skladu sa svojom snagom“. „Očekujem da SPS donese odluku o učešću u vladi“, obavestio nas je budući premijer da će se ipak u vladi pored Ivice Dačića naći mesta i za još nekog od socijalista, ali ne i za njihove koalicione partnere PUPS i JS.

NAPREDNJACI DO KOSKE: Posebnost Vučićeve vladavine najavljuje se i u značajnom broju eksperata i nestranačkih ličnosti („pet do sedam“) čiji je dolazak u Nemanjinu 11 najavio. Recimo isto koliko i naprednjaka. Takav postupak nije nov, već smo imali prilike da ga isprobamo više puta, recimo za vreme vlade Zorana Đinđića. Posle su eksperti napravili stranku – G17 plus, koja je sve do ovih izbora, kada kao URS nije prešla cenzus, bila na vlasti. Tom bi se ekspertskom mehanizmu moglo lako zameriti da bi u nekom trenutku mogao da povredi, derogira parlamentarni život i obesmisli ideju političke borbe u Srbiji, o čemu mudro ćute neki misleći naprednjaci strahujući da ne ugroze i ono što sad imaju. Naravno da Aleksandar Vučić kao neprikosnoveni pobednik izbora i lider stranke koju je podigao do neslućenih visina u političkom životu Srbije ima kredibilitet da tako nešto učini; čak ako hoće može da ne postavi nijednog ministra iz redova naprednjaka, ako smatra da niko od njih nije dovoljno dobar. Takav odnos lidera prema partiji jeste nešto što se prvi put sreće u državi u kojoj se onoliko priča o neophodnoj dubinskoj departizaciji koju još niko nije uspeo da sprovede, a Vučić je ozbiljno najavljuje povlačenjem partija iz javnih preduzeća. I eto, tražili smo, gledajmo. I ta je departizacija, ako je stvarno bude, još jedna politička izuzetnost na kojoj insistira Vučić.

Funkcionerima SNS-a može da ne bude pravo i ništa više od toga. Ali ta uglavnom naslućivana nezadovoljstva među funkcionerima u SNS-u mogu da prerastu i u vanstranačko pitanje da li se tako uspostavlja mehanizam po kojem se može vladati i bez izlaska na izbore ili s mršavom podrškom birača? Nije tako davno bilo kad je Milošević u vreme svoje najveće popularnosti supruzi Mirjani Marković i njenom JUL-u koji je loše prolazio na izborima prepustio neke od ključnih poluga vlasti u državi. Takozvana građanska Srbija je to nazivala ruganjem demokratiji, negiranjem parlamentarnog života iako je Milošević, kao i Vučić danas, imao potpuni legitimitet za tako nešto jer je godinama vladao „voljom naroda“. Možda su najbolja ilustracija za ovu dilemu komentari anonimnih, pretpostavlja se naprednjaka na portalu B92: „Stranci i foteljaši nam ne trebaju!“, piše „naprednjak do koske“, a „Moravac“ mu odgovara: „Preuzeti odgovornost ne znači podeliti funkcije svojim kadrovima, nego onima za koje smatraš, tj. odgovaraš da će dobro raditi posao. Ne vidim kako SNS izbegava odgovornost ako izabere ljude koji nisu iz SNS?!“

UBIJTE ME, VEŠAJTE ME: Politički izuzetnim Vučić se predstavlja i kad odluči da političarima oporezuje plate, i kad najavi ukidanje solidarnog poreza koji je uveo pre dva meseca, a umesto toga „obeća“ javnom sektoru linerano smanjenje plata za 10-15 odsto. Na kraju, i predsednik Tomislav Nikolić je osnažio tu ideju o izuzetnosti Vučićeve vlade kada je izjavio da ona mora biti „najozbiljnija u novijoj istoriji“, da nam je to „poslednja šansa“ i da ne zna „kako ćemo ako Vučić ne uspe“. Slično je govorio i pred izbore 16. marta. Tom stalnom, pomalo zloslutnom i katastrofičnom učitavanju istorijskog trenutka odluke, izgleda da ovde nikako ne pada rejting, naprotiv. Prolazi u svim režimima i u svim kampanjama. A u toj potrebi da se živom čoveku već izvaja bista ili podigne spomenik veličine onog na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, učestvovao je i sam Aleksandar Vučić svojim izjavama: „Žurim da nešto uradim jer znam kako ću da skončam“; „Hoću da završim što više posla kako bi neko za 10 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio. Zato mi se toliko žuri jer znam da mi se približilo“ (septembar, 2013); „Živim da napravim rezultat za Srbiju“ (mart, 2014); „Ubijte me, vešajte me na Terazijama, ne dam više narodne pare“ (april, 2014).

Nedavno je, posle izbora, rekao i da će SNS na sledećim izborima sigurno izgubiti zbog reformi koje budu sprovodili. Ako su u kampanjama ovakve izjave važne da svaki potencijalni birač ostane budan, to je, recimo, u redu, služi svrsi. Kada predsednik države i budući premijer tako nešto izjavljuje pred formiranje vlade, onda znači da nova vlada stvarno kani u reforme, pa se plaši neke nove, volje naroda? U tom smislu je Vučićeva odluka da zadrži Dačića u vladi, reklo bi se, korisna jer, kako je „Vreme“ pisalo na ovim stranama (videti br. 1207, 20. februar), u reforme, novo stezanje kaiša i smanjenje stečenih radničkih prava se ne ide sa socijalistima u opoziciji. Zato Vučić na GO SNS-a i spomenu ono vešanje na Terazijama. On se, kaže, štrajkova i ulice ne plaši.

Elem, Vučićeva je specifičnost i to što formira vladu u fazama. Prva je faza bila u prvoj nedelji posle izbora, ali je niko nije ni primetio zbog hapšenja Darka Šarića i Ukrajine. To je bilo onda kada se o članovima buduće vlade nije gotovo ništa znalo, nego su mediji licitirali imenima dok je Vučić, po sopstvenom priznanju, pisao program. U četvrtoj nedelji od izbora, Vučić je naprednjačkoj centrali na Novom Beogradu ugostio Ištvana Pastora, Ivicu Dačića i Borisa Tadića. U drugoj fazi formiranja vlade koja je počela proteklog vikenda ubrzo smo saznali da će SVM biti zadovoljan mestima državnih sekretara u vladi, ali i ambasadorskim mestima. Kao i da očekuju pozicije u državnim preduzećima i organima, što prilično odudara od proklamovane Vučićeve politike isterivanja stranaka iz preduzeća. Šta je Vučić ponudio Ivici Dačiću, u ovom trenutku (utorak 15. april) i dalje je na nivou spekulacija, jer o konkretnim resorima i imenima šef naprednjaka na GO

SNS-a nije govorio, a po gradskoj štampi su se spominjali odbrana, kultura i saobraćaj, nešto pre toga diplomatija, ali i mesto potpredsednika vlade, a sam Dačić je rekao da su njemu lično najbliže bezbednost i diplomatija. Na dan kada ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, u četvrtak 17. aprila, Predsedništvo SPS-a bi trebalo da odluči o Vučićevoj ponudi, po svemu sudeći, pozitivno.

I kao što se prva faza pregovora nekako odigrala u senci hapšenja Darka Šarića, ova tzv. druga faza Vučićevog formiranja vlade dogodila se nekako u vreme hapšenja Slobodana Radulovića, bivšeg direktora C marketa. To ekskluzivno i nesvakidašnje privođenje dugoočekivanih u Specijalnom sudu baš u vreme kad je Vučić konačno dobio izborni legitimitet za svoje nezvanično šefovanje Srbijom koje će za koji dan biti overeno i zvaničnim ekspozeom pred Skupštinom Srbije, jeste još jedna izuzetnost vladavine Aleksandra Vučića. I Šarić i Radulović izjavili su da veruju pravosuđu Srbije, a tabloidi najavljuju i veliki povratak Bogoljuba Karića.

Čini se kao da sve što u Srbiji treba da se reši, rešiće se za njegovog mandata.