Malo ubistvo među prijateljima

„Svašta se dešava, zaustavljaju automobile, otimaju ljude, pljačkaju. Svakakve grupe, Arapi, Berberi, vojska, bande, više se ne zna ko je ko,“ kaže u razgovoru za „Vreme“ naša sugrađanka koja je sada u Libiji, a koja je želela da ostane anonimna. „Pre nekoliko dana su neki ljudi uleteli u operacionu salu, pucali su iz automata, ali samo u plafon. Kada nas zaustave na putu, kažemo da nas politika ne zanima i da radimo ovde, pa nas puste da prođemo.“

Libijski ambasador u UN Ibrahim Dabaši upozorio je da toj zemlji preti „pravi građanski rat“, ali je njegovo dramatično upozorenje malo zakasnilo. Rat u Libiji već se razbuktao punim intenzitetom. Aerodrom u Tripoliju je gotovo potpuno razoren posle tronedeljnih borbi, tokom kojih su rakete pogodile i zapalile i ogromno skladište goriva. Žrtava je mnogo, u Tripoliju je na zgradu u kojoj su živeli egipatski radnici greškom pala granata i ubila dvadesetoro ljudi. Krvavi sukobi u Bengaziju, uz upotrebu avijacije i artiljerije, traju već mesecima. Desetine hiljada ljudi je pobeglo ili beži iz Libije, najviše preko granice sa Tunisom. Iz Tripolija je evakuisana misija UN-a, kao i većina stranih ambasada. Konvoji sa osobljem ambasada su se od Tripolija putem prema Tunisu često povlačili pod vatrom, u pratnji borbenih aviona i helikoptera.

Teško je tačno definisati ko su sve akteri u sadašnjem ratu. Po medijima se prenose dosta uprošćene ocene, na primer da bitku oko aerodroma u Tripoliju vode pripadnici milicije iz Zintana protiv boraca nečega što se zove Štit Libije, a čine ga milicija iz Misrate (trenutno „sekularisti“), udruženi sa „islamistima“; u Bengaziju ratuje takozvana Nacionalna libijska armija generala Kalife Haftara (za koga se obavezno navodi da je službovao i pod Gadafijem), a koji tvrdi da se bori protiv „islamskih terorista“.

KO KOGA BOMBARDUJE: Međutim, prosta podela na „umerene islamiste“, „demokrate“, „džihadiste“, „vladinu vojsku“, u ovom trenutku u Libiji ne znače ništa. Zemlja je utonula u haos i anarhiju u kojoj divljaju različite grupe i bande kojima je zajedničko jedino da su onomad zajedno ratovali protiv Gadafija, a da su im motivi sada mahom razbojnički, a ne versko-ideološki.

Doduše, novi akteri rata u Libiji verovatno ne misle tako, već imaju neku stranu koju podržavaju. Prema navodima američkog dnevnika „Njujork tajms“, avijacija Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) je 17. i 23. avgusta izvela dva talasa napada na islamističke borce na aerodromu u Tripoliju, u kojima je ubijeno najmanje 18 ljudi. Pozivajući se na izvore iz američke administracije, u tekstu je navedeno i da su avioni poleteli iz vojne baze u gradu Siva u Egiptu (inače, glavna ulica u Sivi nosi ime predsednika UAE Kalife bin Zajeda al Nahjana, u znak zahvalnosti što je ova zemlja donirala novac za izgradnju solarne elektrane). Mada su i Egipat i UAE bliski saveznici Vašingtona, izvori „Njujork tajmsa“ tvrde da su napadi izvedeni bez znanja i saglasnosti SAD. Vašington, Berlin, Pariz, London i Rim su u zajedničkoj izjavi osudili svako „mešanje sa strane“ u dešavanja u Libiji.

Predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi demantovao je da je njegova zemlja na bilo kakav način umešana u bombardovanje, ali je dodao da Egipat strahuje od prelivanja rata iz Libije u njegovu i druge zemlje severne Afrike – više od 20 egipatskih vojnika je prošlog meseca ubijeno u razmeni vatre sa militantima duž granice sa Libijom. Sisi je dodao i da NATO operacija u Libiji 2011. nije bila kompletna, da je ostavila zemlju bez vojske i policije sposobne da zaštiti stanovništvo. Ukoliko su avioni Emirata bombardovali aerodrom u Tripoliju, to je bila prva samostalna vojna akcija ove države u drugoj zemlji od osnivanja, ali ne i prvi put da su „Miraži“ UAE bacali bombe u Libiji. Šest aviona UAE pridružilo se NATO intervenciji 2011. godine koja je sa vlasti srušila Moamera el Gadafija. Osim toga, posle intervencije su se u pojedinim medijima pojavile i informacije, nikada opovrgnute, da su u borbama na strani pobunjenika protiv Gadafija učestvovali i plaćenici privatne kompanije Blekvoter, koji su se pre toga okupili u kampu u UAE.

BORBA ZA DUŠE I UTICAJ: Ironija je da su 2011. NATO snage i avioni UAE ratovali na strani onih koje sada bombarduju – brigade iz Misrate, Zintana, tvrdi islamisti sa istoka Libije, bili su udruženi protiv Gadafija. U ratu protiv Gadafija su učestvovale i druge države iz Persijskog zaliva, poput Saudijske Arabije i Katara. Katar je, na primer, pobunjenicima omogućio izvoz nafte, naoružavao ih, „specijalci“ katarske vojske su se borili uz pobunjenike. Zalivske monarhije, predvođene Saudijskom Arabijom, u Arapskoj ligi su progurale rezoluciju o zaštiti libijskih civila od napada Gadafijeve avijacije, koja je poslužila SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji da takvu rezoluciju, posle koje je počelo bombardovanje Libije, predlože i izglasaju u Savetu bezbednosti UN-a.

Jedinstven nastup, poput ovog u Libiji, redak je, ali objašnjiv. Gadafi nije poštovao nikakve autoritete, jezik mu je bio prilično gadan, na račun vladarskih kuća pomenutih država je mnogo puta izrekao teške reči optužujući ih za izdaju arapskih interesa zbog saradnje sa Amerikom, pohlepu, korumpiranost; od Gadafijevog „socijalističkog islama“, koji je promovisao širom arapskog sveta, dizala se kosa na glavi svim monarsima. I ustanak protiv Bašara el Asada u Siriji 2011. godine svrstao je sve pomenute države na istu stranu, uz pobunjeničke grupe svih profila. Poput Libije, i u Siriju su preko granica priticali „borci za pravu veru“, oružje, oprema, novac.

U isto vreme, na drugim frontovima se neki od aktera tadašnje (i sadašnje) libijske i sirijske krize bore za uticaj i duše na suprotnim stranama. U martu su Saudijska Arabija, UAE i Bahrein povukli diplomate iz Katara. Objašnjenje je bilo da Doha ne poštuje „ugovor o sigurnosti“ koji su članice Zalivskog veća za saradnju (Saudijska Arabija, UAE, Bahrein, Katar, Kuvajt, Oman) potpisale u oktobru. U tom ugovoru se, između ostalog, pominje nemešanje u unutrašnje stvari drugih država Veća koje bi mogle da naruše njihovu stabilnost i sigurnost. Konkretan razlog konflikta nije javno imenovan, ali je očigledno u pitanju odnos prema Muslimanskom bratstvu.

Od kada je u julu prošle godine vojnim pučem u Egiptu srušen sa vlasti Mohamed Morsi, Saudijska Arabija i UAE su nove vlasti, oličene u tadašnjem načelniku generalštaba, sadašnjem predsedniku Abdelu Fatahu el Sisiju, pomogle milijardama dolara. UAE i Saudijska Arabija ulažu velike napore da se Muslimansko bratstvo proglasi terorističkom organizacijom, podržavajući rat koji protiv Bratstva u Egiptu vodi Sisijeva vlast. U tom ratu je od puča ubijeno preko 1500 ljudi, desetine hiljada su uhapšene, glavešine Bratstva i stotine pristalica osuđene su na smrt na masovnim suđenjima.

TELEVIZIJSKI PROPOVEDNICI I NJIHOVI PROTIVNICI: Za razliku od komšija iz Zaliva, Katar čvrsto drži stranu Bratstvu, a udarna podrška ide preko televizijske stanice Al džazira. Poštovanje publike, i u islamskom svetu i šire, Al Džazira je stekla uravnoteženim izveštavanjem iz Avganistana i Iraka. Mada je Katar partner SAD, Al džazirin studio u Kabulu je 2001. godine uništen američkom bombom, američki projektil je 2003. godine u birou te TV stanice u Bagdadu ubio njenog novinara. Oreol objektivnosti Al džazire naglo je ispario početkom rata u Libiji 2011, kada se ova stanica ratnohuškačkom propagandom i izmišljanjem vestima zdušno pridružila koaliciji koja je rušila Gadafija; tek neznatno manje propagandni pristup pratio je građanski rat u Siriji.

foto: fonet

Što se tiče Muslimanskog bratstva, Katar je odavno ugostio egipatskog klerika bliskog Bratstvu Jusufa el Karadavija, koji ima svoju emisiju na Al Džaziri. U jednoj od svojih televizijskih propovedi, Kardavi je UAE nazvao „neislamskom državom“. Biće da je to vladarske porodice u Emiratima, poput moćnih Bin Zajeda u Abu Dabiju, teško uvredilo, ali ta primedba ogolila je dva „bloka“ koja trenutno lome koplja među najmoćnijim i najbogatijim arapskim državama. Na jednoj strani je najistaknutiji predstavnik Katar, uz koga se može staviti i Erdoganova Turska. Turska nije arapska država, ali takođe čvrsto drži stranu Muslimanskom bratstvu i Morsiju u Egiptu; na drugoj strani su najistaknutiji Saudijska Arabija i UAE. Pri tome, reklo bi se da drugačiji pogledi na religiju u tom sučeljavanju nisu toliko sporni, baš kao ni način vladanja, a da je jedini razlog borba za moć i uticaj, koja daleko prevazilazi region Bliskog istoka. Od udaranja ispod stola u toj igri tresu se mnoge zemlje u susedstvu, ali podrhtavanje se oseća i u udaljenim krajevima.

foto: reuters

ZAJEDNIČKA PRETNJA: Šest članica Saveta za saradnju zemalja iz Zaliva ipak se oko nečega usaglasilo ovih dana. Zajednički su osudili delovanje džihadista Islamske države u Iraku i Siriji i njihovu „ekstremnu interpretaciju islama“, podržali rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a kojom se pozivaju „sve države članice da preduzmu mere suzbijanja regrutovanja stranih terorističkih boraca“. Saudijski kralj Abdulah je rekao da će terorističke grupe za mesec-dva stići do Evrope i Amerike ako međunarodna zajednica protiv njih ne upotrebi kolektivnu „moć i brzinu“. Zvuči razumno, samo kada se ne bi znalo da je te borce većina pomenutih zemalja podržavala u Siriji, Libiji, Iraku, da su „ekstremnu interpretaciju islama“ pokupili u nekoj od zabrinutih zemalja, poput Saudijske Arabije, a da se strah pojavio tek kada su se stvari malo otrgle kontroli.

foto: fonet

Što se tiče Libije – zemlje koja je posle pada Gadafija nestala sa radara svetske javnosti, mada se u njoj mnogo toga lošeg dešavalo u prethodne tri godine što je neminovno vodilo današnjem stanju – i tu su se digli glasovi koji pozivaju na neku akciju. Đavo je odneo šalu – preko praktično nepostojećih granica cirkulišu ekstremisti svih vrsta, kao i oružje, proizvodnja nafte pada, haos preti da se prelije u susedne zemlje.

Na izborima u junu, na koje je u Libiji izašlo jedva 20 odsto birača, izabran je parlament. U tragikomičnom razvoju događaja, parlament nisu priznale sve strane, pa se došlo do toga da Libija ima dve rivalske skupštine u različitim delovima zemlje. Jedna od njih, koja zaseda u Tobruku, u blizini granice sa Egiptom, pozvala je UN da se pobrine za bezbednost u Libiji, samo što nije precizirano gde su linije frontova ni između koga bi stali Plavi šlemovi. Upućen je i poziv susedima i nešto daljem okruženju da intervenišu, ali ni taj poziv nema mnogo smisla: na libijskom tlu još od 2011. svoje bitke biju i susedi, i regionalne i svetske sile, baš kao i na Bliskom i Srednjem istoku. Najvidljiviji rezultat tih igara do sada je totalna dezintegracija Libije, Sirije i Iraka, a teško da će nešto popraviti oni koji su učestvovali u kreiranju haosa…

Ujedinjeni Arapski Emirati u Srbiji

ZVEZDA NA PRODAJU: Šeik Mohamed na Marakani
foto: fonet

Arapska braća i srpska posla

Prema pisanju beogradske „Politike“, glavna karika za poslovanje UAE u Srbiji je Mohamed Dahlan, lični savetnik „našeg“ šeika, prestolonaslednika Abu Dabija Mohameda bin Zajeda al Nahjana. Dahlana je zbog učvršćivanja miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa dve zemlje u proleće 2013. godine predednik Tomislav Nikolić odlikovao Ordenom srpske zastave drugog stepena. Ovaj Palestinac je imao burnu prošlost: od učešća u ustanku protiv Izraela, preko mesta savetnika za bezbednost Jasara Arafata, do organizovanja i naoružavanja paravojnih jedinica za borbu Fataha palestinskog predsednika Mahmuda Abasa protiv Hamasa. Osumnjičen je za finansijske malverzacije, čak i da je umešan u ubistvo Arafata

Saradnja Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata najavljena je gromoglasno početkom 2012. godine kao jedna od spasonosnih opcija za posrnulu domaću ekonomiju. U sledećim mesecima, Aleksandar Vučić i Mlađan Dinkić, glavni pregovarači sa Emiratima, ushićeno su pominjali poslove za celu namensku industriju Srbije, izgradnju fabrike čipova, naučnoistraživačkog centra, fabrike delova za Erbas i Boing, investicije u Luku Pančevo, prodaju Crvene zvezde, dokapitalizaciju Jugoslovenskog rečnog brodarstva; pominjani su i izgradnja turističke infrastrukture u zimskim turističkim centrima, gradnja hotela na mestu gde se danas nalazi ruševina Generalštaba, enormna ulaganja u poljoprivredu, kargo centar na aerodromu… Prestolonaslednik Abu Dabija, šeik Mohamed bin Zajed al Nahjan to nije javno izgovorio, ali je Vučić tvrdio da je on spreman da u Srbiji investira i u poslove koji mu neće doneti zaradu, ali će pomoći oporavku Srbije.

Do danas, u saradnji sa UAE osnovana je avio-kompanija Er Serbija, o čemu je više puta pisano na stranicama „Vremena“; koplja se lome oko toga koliko su isplativa dosadašnja ulaganja iz Emirata u poljoprivredu; poslednji od projekata u saradnji sa investitorima iz UAE najavljenih kao spas Srbije je „Beograd na vodi“, koji je u magli taman koliko i prethodna nabrojana obećanja.

U svakom slučaju, mada je realizacija investicija daleko od obećanja naših političara, činjenica je da je u poslednjih godinu i po živnula komunikacija između Srbije i Emirata, gotovo obustavljena pošto su UAE među prvima u arapskom svetu priznali Kosovo 2008. godine, i da je bilo mnogo nagađanja ko je zaslužan za renesansu međudržavnih odnosa.

MOHAMED DAHLAN: Beogradska „Politika“ je objavila na naslovnoj strani tekst o Mohamedu Dahlanu, ličnom savetniku prestolonaslednika Abu Dabija šeika Mohameda bin Zajeda al Nahjana. U tom tekstu se kaže da je interesovanje za Dahlana u našoj zemlji poraslo tek nakon što je portal Middle East Eye (MEE), koji na engleskom objavljuje vesti u vezi s Bliskim istokom, označio upravo njega kao ključnog posrednika u uspostavljanju bliskih veza Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Dahlana je zbog učvršćivanja miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa dve zemlje, u proleće 2013. godine, predsednik Tomislav Nikolić odlikovao Ordenom srpske zastave drugog stepena.

U „Politici“ je navedena živopisna Dahlanova karijera, od jednog od osnivača borbenog pokreta Fatah u Gazi, hapšenja, učešća u ustanku protiv Izraela, progona u Tunis, vođenja Organizacije za bezbednost u pojasu Gaze do 2002, kada je podneo ostavku. Bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Jasera Arafata, palestinski ministar odbrane, ministar civilnih poslova. Organizovao je najveći miting pristalica Fataha 2007. godine, kasnije bio predstavnik u pregovorima koji su rezultirali sporazumom sa Hamasom, gde su se obe strane dogovorile da zaustave vojne sukobe i formiraju vladu nacionalnog jedinstva. U martu 2007. Mahmud Abas imenovao ga je za vođu Saveta za nacionalnu bezbednost kako bi nadgledao sve snage bezbednosti na palestinskoj teritoriji, ali je, uz američku pomoć, Dahlan organizovao paravojne jedinice od nekoliko hiljada boraca i lobirao u Izraelu da Fatahove snage dobiju veliku količinu oružja i municije za borbu protiv Hamasa. Hamas je, međutim, preduhitrio ovaj potez izvršivši kontraudar, pa je Dahlan podneo ostavku na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost, a tokom borbi koje su usledile Hamas je srušio njegovu kuću, njegove snage su prognane iz Gaze.

CRNOGORSKA VEZA: Politika navodi depeše sa Vikiliksa koje kažu da je Dahlan ostavku na mestu vođe Saveta za nacionalnu bezbednost poslao iz Crne Gore, iz Instituta za fizikalnu medicinu, rehabilitaciju i reumatologiju „Dr Simo Milošević“. Da ga je Amerika favorizovala, vidi se takođe iz depeša Vikiliksa. Dahlan je 2009. izabran u Centralni komitet Fataha, a u junu 2011. je izbačen na insistiranje predsednika Mahmuda Abasa, koji ga je sumnjičio za ubistvo palestinskog lidera Jasera Arafata. Portal MEE, u čijem tekstu se Dahlan opisuje u mračnim bojama, tvrdi da je on osumnjičen i za finansijske malverzacije.

Utočište je potražio u UAE, a da je bio rado viđen sagovornik američkih diplomata vidi se takođe iz depeša koje je objavio Vikiliks. Konsultovan je u mirovnim pregovorima između Izraela i Palestine. U jednoj od depeša imam šeik Muhamed al Katani optužuje ga da ga je, kao člana Fataha, obučavala CIA.

„Politika“ navodi da prema zvaničnim registrima Dahlan nema nikakve poslove u Srbiji, ali da je vrlo aktivan u Crnoj Gori, čiji je državljanin postao 2012. godine, i da njeni izvori kažu da je nedavno viđen u prijateljskom razgovoru s premijerom Crne Gore na jednoj jahti u elitnom naselju Porto Montenegro u Tivtu. U jednom javnom obraćanju Aleksandar Vučić je zahvalio premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću „na lepim rečima o Srbiji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima“, direktno ga označivši kao jednog od glavnih posrednika u obnovljenoj saradnji. „Politika“ piše i da se, uvidom u Centralni registar privrednih subjekata, vidi da je Dahlan osnivač najmanje dva preduzeća u Crnoj Gori, da o poslovanju ovih kompanija nema javno dostupnih podataka, a u Centralnom registru privrednih subjekata Crne Gore ne postoji nijedan finansijski izveštaj za svih pet godina poslovanja.

U tekstu koji je objavio MEE tvrdi se i da UAE koriste investicije u proizvodnju naoružanja u Srbiji jer žele da iskoriste ovo „labavo“ regulisano tržište u Srbiji da bi distribuirali oružje po Bliskom istoku, da to rade kao zastupnici Izraela i SAD, ali se ne navode dokazi za ovakve špekulacije, osim „srpskog obaveštajnog izvora koji je zahtevao da ostane anoniman“. Od podataka koji se lako daju proveriti, bar dva nisu tačna – da su UAE u poslednje dve godine investirali „milijarde“ dolara u Srbiju, i da su UAE dali vladi Srbije kredit od više milijardi dolara. Osim u tekstu MEE, te milijarde su još uvek samo u obećanjima srpskih političara.

M. T.

SUSRET NA VRHU: Arapske investicije i kod suseda
foto: fonet