Mali teški koraci

Sudbina nestalih, perspektiva prognanih, stanje srušenih spomenika, snabdevanje energijom, imovina – pitanja su koja korak po korak dolaze na red, uz sve kontroverze i uz strah od nagoveštenog otvaranja Pandorine kutije rasprave o budućem statusu Kosova. Šef UNMIK-a Petersen razgovarao je u ponedeljak u Beogradu sa predsednikom Tadićem, premijerom Koštunicom, ministrom spoljnih poslova SCG Draškovićem i šefom Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Čovićem. Fokus tih razgovora ticao se primene standarda i decentralizacije, a zapravo je ugovaran nastavak takozvanog bečkog procesa – tehničkih razgovora Beograda i Prištine. Srpska strana u tom kontekstu najviše insistira na povratku raseljenih, kao uslovu svakog drugog napretka.

Petersen je očito došao u Beograd da uveri beogradske sagovornike da je novoformirana kosovska vlada spremna na razgovore, a na kraju je izjavio da je imao konstruktivne i ohrabrujuće razgovore sa srpskim zvaničnicima, te da je što se tiče spremnosti za razgovor sa kosovskom vladom dobio pozitivne signale od predsednika Srbije Tadića, a da premijer Koštunica o tome nije rekao ni da ni ne.

Srpska vlada još nije definisala svoj stav o novoj kosovskoj vladi ali, sudeći po više izjava, ne bi trebalo da bude takvih prepreka za kontakt s njom, kakvu je predstavljao haški optuženik Haradinaj dok je bio premijer Kosova. Pre ove posete Koštunica je inače nagovestio da razgovori sa UNMIK-om i privremenim kosovskim institucijama moraju početi.

Čović je podsetio medije da ne dele srpske političare na one koji kažu da i one koji kažu ne, jer po njemu Petersen nije tako rekao. U toj opomeni ima i nečeg od onog „ćerku kara, majci prigovara“: Čović je tokom prethodne Petersenove posete oštro zamerao međunarodnim zvaničnicima koji, kad dođu u Beograd, „sistemom češlja“ traže tačku na koju mogu najlakše pritisnuti.

Izgleda da je u razgovorima Petersena i Koštunice postignuta saglasnost o potencijalnom uključivanju predstavnika Beograda u proces decentralizacije vlasti na Kosovu i Metohiji tako što bi se našlo praktično i adekvatno rešenje u okviru srpske delegacije. Za Beograd je u ranijim solucijama u pregovorima o decentralizaciji bila predviđena simbolična savetnička uloga. S druge strane, Beograd je učešće Srba u kosovskim institucijama uslovljavao obezbeđivanjem osnovnih prava, pre svega prava na slobodu kretanja i prava na život. To uslovljavanje međunarodni faktori nisu hteli da prihvate i sa „diplomatskog konvejera“ dolazili su pritisci na Beograd da nagovori kosovske Srbe da se uključe u kosovske institucije. Moguće je da načelan dogovor o traženju fleksibilnog rešenja zapravo predstavlja faktičku pripremu za to da jednog trenutka, kad za to budu stvoreni povoljni uslovi, srpska lista za Kosovo i Metohiju ipak uđe u kosovske institucije. Tako bar u svojim izjavama najavljuje Oliver Ivanović.

RADNE GRUPE: U razgovorima s Petersenom učestvovao je i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović, koji je pre tog susreta otvoreno i oštro stavljao do znanja da, što se nastavka dijaloga tiče, ne čeka UNMIK na Beograd već da Beograd čeka na UNMIK. Čović je sasvim određen: dijalog može da počne pod uslovom da se akteri ponašaju korektno, da ne bude licemerja i zlonamernosti – i da se ne razgovara o statusu.

Što se deblokade bečkog procesa tiče, Čović najavljuje da veoma brzo treba da počnu aktivnosti radnih grupa za povratak, visoke radne grupe za bezbednost, kao i radne grupe za saobraćaj, radne grupe za energetiku koja treba da reši kratkoročne i dugoročne probleme snabdevanja strujom. Dalji kontakti i razmišljanje o uključivanju u institucije zavise od rezultata rada tih grupa.

Pominje se da je bilo reči o nastavku dijaloga predstavnika Beograda i Prištine započetog 16. marta o nestalim i kidnapovanim licima tokom sukoba na Kosovu. Pre dve nedelje, nakon pauze od godinu dana, u Beogradu je nastavljen razgovor o toj najosetljivijoj temi, o sudbini nestalih, i tada je taj susret ocenjen kao neki nagoveštaj prekretnice, kao otvaranje vrata za buduću normalizaciju. Po svoj prilici, u najskorije vreme treba da započne razgovor unutar posebnih radnih grupa za energiju i povratak.

Premijer je predložio, a predstavnik generalnog sekretara UN-a na Kosovu i Metohiji načelno se složio da se što skorije osnuju i radne grupe za još dve značajne teme – privatizaciju i zaštitu okoline. Privatizacija je jedan od najkompleksnijih procesa – iz kojih je Srbija bila potpuno isključena – a njena državna imovina i imovina mnogih preduzeća izlažu se prodaji, dok radnici srpske nacionalnosti nemaju pristup preduzećima u kojima su radili, uključujući tu i veliki konglomerat elektroprivrede na Kosovu. I ranije je bilo pokušaja da se problematizuje imovinsko pitanje kao jedno od važnijih, no Beograd je nailazio na zatvorena vrata. Međunarodna uprava ponašala se kao da prodaje zaplenjene stvari na dražbi.

Koštunica je Petersenu ukazivao na to da je pre svega neophodno postići značajan napredak u oblasti ljudskih prava, posebno prava srpske i ostalih nealbanskih zajednica, slobode kretanja, a naročito je ukazao na potpuni izostanak povratka prognanih sa Kosova, kao uslov svih uslova.

SENKE: Prethodna poseta Petersena Beogradu u januaru završena je neuspehom, zbog drame u srpskim selima kojima je usred zime isključena struja. Na sadašnju posetu senku bacaju vesti iz kosovskog sela Crkolez u opštini Istok, gde je dvoje starih srpske nacionalnosti brutalno pretučeno. Nedeljko (71) i Nevenka (73) Vučić zadobili su višestruke povrede glave, grudnog koša, opasne po život; Nedeljku je odsečeno uvo, dok je kod Nevenke konstatovan udarac sekirom u leđa i povreda ruku.

Druga problematična tema bilo je to što se s posetom Petersena podudarilo nešto što je za Beograd očito više od provokacije – održavanje vojnih vežbi Kosovskog zaštitnog korpusa u okolini Vučitrna. Oliver Ivanović je dan pre posete upozorio da su to vežbe uz upotrebu bojne municije. Predsednik Srbije Boris Tadić je u razgovoru s Petersenom ocenio da ove vojne vežbe predstavljaju grubo kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a i Ustavnog okvira za Kosovo i Metohiju, kojim je KZK ustanovljen kao civilna organizacija. Naglašavao je da je to apsolutno neprihvatljivo.

Predsednik Tadić je insistirao na hitnom sastanku načelnika Generalštaba Vojske SCG i komandanta KFOR-a na kojem bi se razmotrili svi aspekti ovakvog kršenja međunarodnih dokumenata i ugrožavanja bezbednosne stabilnosti u regionu.

Možda iz toga može izaći i neko dobro, ako rezultat demarša bude uspostavljanje stalnog dijaloga na najvišem nivou o bezbednosti između predstavnika UNMIK-a, KFOR-a i institucija Srbije, odnosno državne zajednice SCG. Bez obzira na to, Beograd je tim vojnim vežbama dobio veoma loš signal o namerama međunarodnih faktora i privremenih kosovskih institucija.

Iz ponašanja Petersena u Beogradu vidi se da on nastoji da sakupi izvestan broj poena kako bi se u junu na međunarodnim forumima nekako konstatovalo da se standardi ipak ispunjavaju, te da se u septembru pokrenu razgovori o statusu. Beograd je do sada zamerao Petersenu zbog izrazitog proalbanskog stava, zbog intimiziranja s haškim optuženikom Haradinajem („prijatelj“) i zbog faktičke izgradnje kosovske države i prejudiciranja konačnog statusa. Beogradski faktori zapravo sumnjaju da Petersen na Kosovu radi samo ono što je radio kada ga je UNHCR 1989. godine poslao da bude član radne grupe generalnog sekretara UN-a za proces koji je doveo do nezavisnosti Namibije.

Mada je isticao da se on samo drži mandata, Petersen se i u Beogradu indirektno upuštao u pitanja koja se tiču statusa – ponavljao je kako su neprihvatljivi podela Kosova (srpski plan decentralizacije Kosova on je ranije tumačio kao plan za podelu) i vraćanje na 1974, a Beograd bi voleo da čuje kako on kaže da je neprihvatljiva i nezavisnost Kosova ili bar da naglašenije pominje Rezoluciju 1244. Posle je Petersen rekao kako ga raduje što Beograd ne želi podelu.

Petersen je na kraju prilično tendenciozno naglasio da će, ako ti razgovori o statusu počnu u septembru, i on na njima biti prisutan. Na pominjanje najave da bi on u junu mogao da prihvati ponuđeno mesto u UNHCR-u, on je bio već sarkastičan, rekavši da ga je to pitao i Boris Tadić, ali da on ima lošu vest – ostaje na Kosovu još izvesno vreme.

Agencija Beta je u međuvremenu, uz pozivanje na evropske diplomatske izvore u Briselu, javila da norveški ambasador u NATO-u Kaj Ejde, tvorac specijalnog izveštaja za UN o Kosovu, ima najviše izgleda da postane novi šef međunarodne uprave u Pokrajini. U tom kontekstu, mogu se čuti primedbe na račun „nesnalaženja UNMIK-a“, pa i na račun Petersena, zbog njegovih izjava podrške bivšem kosovskog premijeru, haškom optuženiku Ramušu Haradinaju.

Čović je inače posle odlaska Petersena saopštio da će do sredine aprila biti gotova jedinstvena državna strategija za Kosovo o kojoj se nedavno saglasio državni vrh. Beogradski političari u te približavajuće razgovore o statusu ulaze s formulom „manje od nezavisnosti, više od autonomije“. U tom kontekstu je ministar spoljnih poslova Drašković, na primer, u razgovoru s Petersenom insistirao na nepromenljivosti naziva državnih granica Srbije i Crne Gore sa Albanijom i Makedonijom.

CRKVE: Priroda odnosa je takva da postoji veliko nepoverenje, a da svako pitanje otvara ono najdalekosežnije. Na primer, patrijarh Pavle je 24. marta potpisao Memorandum o opštim principima za obnovu objekata Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, ali je 26. marta povukao potpis, saopštivši da je to učinio posle upoznavanja s novim činjenicama – da bi Sveti sinod 27. marta potvrdio prvobitnu odluku.

Memorandumom je predviđeno da se zbog obnove crkava porušenih 17. marta 2004. formira petočlana komisija koju će voditi međunarodni ekspert kog treba da imenuje Savet Evrope, ili Evropska komisija, ili neka druga međunarodna agencija. Ostala četiri člana biće predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa Kosova i kosovskog ministarstva kulture, omladine i sporta. Komisija će raditi na realizaciji preporuka Saveta Evrope i Uneska radi intervencija, obnove i rekonstrukcije crkava, manastira i drugih verskih objekata oštećenih u martu 2004.

Od beogradskih zaštitara mogle su se ranije čuti primedbe da su te preporuke previše pasivne, da kulturnu zaostavštinu tretiraju uglavnom kao arheologiju, a da je zapostavljena potreba da kulturni i verski spomenik mora biti živ i dostupan vernicima i poštovaocima.

Iskustva u izgradnji i obnovi pravoslavnih crkava i spomenika treba da budu suštinski uslov za neku firmu da dobije tender. Srpska pravoslavna crkva, po Memorandumu, ima pravo veta na izbor izvođača radova, ali taj spomenik za koji se ne prizna izabrani izvođač neće biti obnavljan iz predviđenog fonda od 4,2 miliona evra.

Pre ovog Memoranduma vladika Artemije je protestovao zbog toga što se u nekim dokumentima srpska kulturna baština na Kosovu preimenuje u kosovsku i vizantijsku i upozoravao da je to dalekosežna revizija istorije i prejudiciranje statusa. On je slične stavove ponovio i posle objavljivanja vesti da je Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve u prisustvu patrijarha Pavla 27. marta na kraju ipak odlučio da taj Memorandum o razumevanju ostaje na snazi.

Sličan nesporazum dogodio se povodom odluke episkopa raško-prizrenskog Artemija da podnese tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu protiv četiri evropske zemlje za naknadu štete pričinjene srpskim svetinjama od dolaska međunarodnih snaga. Sinod je odlučio da se tužba povuče. Vladika je tada izjavio da to neće učiniti. Sada je saopštio da Eparhija raško-prizrenska Srpske pravoslavne crkve smatra ishitrenom odluku Svetog arhijerejskog sinoda, te da za Eparhiju raško-prizrensku ne može imati nikakvo pravno dejstvo niti se može primeniti u praksi.

Taj nesporazum je inače eskalirao u trenutku kada je delegacija Srpske pravoslavne crkve, koju predvodi episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, u Njujorku upoznavala generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana sa stanjem na Kosovu i Metohiji.

Nije čudo što na toj tački izbija spor: s jedne strane je sumnja da se Srbiji, koja preko spomenika kulture dokazuje svoja istorijska prava na Kosovu, perfidno izvlači tepih ispod nogu; a s druge strane, rizik da se oštećena neprocenjiva baština u beskrajnom sporenju prepusti zubu vremena i propadanju, kao što je propadanju prepušteno preko stotinu crkava porušenih pre marta 2004. S treće strane gledano, spor se vodi oko ingerencija zaštite baštine na Kosovu koje Srbija u ovom trenutku faktički nema.

Petersen je, inače, pozdravio potpisivanje Memoranduma o obnovi porušenih srpskih crkava, rekavši da će SPC imati glavnu ulogu o ovom procesu i dodavši da je jasno da je reč o srpskoj kulturnoj baštini – ali na Kosovu. A tu se stvari vraćaju na teško pitanje statusa.