Mala predizborna licitacija

Oliver Dulić otvara bazen posle kraja sezone kupanja. Vazdušni vihor policijskog helikoptera razbacuje reklamne plakate na stadionu u Jagodini i ranjava decu koju je Palma izveo na slet. Mlađan Dinkić, otkad nije ministar, ne izuva se, a i malo ko iz Udruženih regiona Srbije. Tomislav Nikolić najavljuje promociju programa Srpske napredne stranke. Ivica Dačić, odgovarajući na prigovor SPO-a zbog neke svoje malo tvrđe izjave, poručuje kritičarima da ćute jer da je on onomad podržao Koštunicu i radikale – ode kandidatura. Ako im se ne sviđa, neka izađu iz koalicije. A može i on… Provocira Tomislava Nikolića da snuje veliku koaliciju s Tadićem, a ovaj mu odgovara da nije veroloman kao on 2008, a i da o kumu Vojislavu, koji je u Hagu, ništa loše neće reći.

U Skupštini, liberali Čede Jovanovića kažu da neće više glasati za vladine predloge, predstavnici vojvođanskih Mađara prete da neće glasati za budžet. Predsednica Skupštine Slavica Đukić objašnjava da predsednik Republike na predlog vlade teorijski može da raspusti Skupštinu i da raspiše vanredne izbore, ako ne bude većine za budžet, ali da se nada da će budžet biti izglasan. Dačić dopunjava da je to teorijski tačno, ali da će izbori biti redovni.

Predizborna licitacija je trajala kratko, dok nije zakrpljena većina od 127 glasova za rebalans republičkog budžeta, s kojim su se prethodno složili predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda, a predsednik Republike Boris Tadić rekao da se svako vrati na svoj radni zadatak. Bila je to samo proba, vežba „ništa nas ne sme iznenaditi“. Ili eho male rasprave među prijateljima.

ZAKON 11. MAJA: Zakon kaže da redovne izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se oni okončaju u narednih 60 dana. Prethodni izbori su održani 21. maja 2008, konstitutivna sednica pod predsedništvom najstarijeg poslanika Jovana Krkobabića, na kojoj su verifikovani mandati 250 poslanika sadašnjeg skupštinskog sastava, čime je počeo njegov četvorogodišnji mandat, održana je 11. juna 2008. To znači da predsednik Republike mora raspisati izbore najkasnije do 11. marta 2012, a da se oni, ako ne bude vanrednog stanja, moraju održati do 11. maja 2012.

Znači, i pored sve buke, ipak nećemo glasati na Svetog Nikolu, već na Đurđevdan – da tada izaberemo nove hajduke, reći će jedni, „koji su kadri stići i uteći i na strašnu mestu postojati“, ispraviće drugi, oni iz svakog od 82 partijska izborna štaba.

U Srbiji je, posle sređivanja spiska po novom zakonu, registrovana 81 stranka, što je četiri puta više nego što ih sada ima u Skupštini Srbije, a deset puta više od broja lista koje su 2008. dobile mandate. Mimo toga, neki politički pretendenti kao Ujedinjeni regioni Srbije, registrovani su kao udruženje građana (vidi tabele). Svaka od registrovanih stranaka vlasna je da podnese listu.

Oni koji kažu da nemaju za koga glasati, formiraće novu stranku ili će skupiti potpise za novu listu – za koju niko neće glasati.

Prvo licitacija, pa onda rasprodaja, pa u koaliciju. Kako i ne bi bilo toliko partija, kad je socijalni uspon preko političkih lestvica za pojedinca i dalje lakši od uspona u profesiji.

BRIGE DALEKOG SVETA: Dok se u Evropi i Americi, pa i u Aziji, dramatizuje kriza suverenog duga, a „okupatori Vol strita“ u 900 svetskih gradova isprobavaju strpljenje neoliberalnog kazino kapitalizma, dok se zbog socijalnih konflikata tresu Atina, Rim, Madrid i London, dok u Uniji Lisabonsku agendu, koja nije ostvarena, zamenjuje Evropska agenda 2020, a ovu rasprava o mehanizmu stabilnosti evrozone, u Srbiji počinju opuštena odmeravanja pred naredne izbore čija se tema još ne zna.

Politička varničenja se uglavnom svode na sumnjičenja da li može funkcionisati formula „I Kosovo i Evropska unija“, koje se uz manevre drže vladajuća koalicija i opozicioni SNS.

Bilo je pretpostavki da bi vladajuća koalicija mogla da se odluči za prevremeni izborni termin (jesen 2011), kako bi, pošto pusti u saobraćaj nekoliko mostova i deonica Koridora X, izborno kapitalizovala efekat pozitivnog mišljenja Evropske komisije o kandidaturi Srbije, pa i, u Beogradu očekivano, sticanje statusa kandidata za člana EU 9. decembra. Takvu soluciju je uostalom nudio i Tomislav Nikolić tokom svog uskršnjeg posta, ili štrajka glađu i žeđu, ali je Boris Tadić to tada odbio. („Izbori će biti kad im dođe vreme…“)

Objašnjenje za to odbijanje „jesenjeg termina“ možda leži u sumnji da bi neko mogao da se uskopisti i da 9. decembra ne da Srbiji „kandidatsku kartu“, ili da mogu da dođu novi signali da Srbija mora da sačeka da se Evropa odmori od proširenja.

ŠTA PODRŽAVATE: Izborna vrednost statusa „kandidata za kandidata za člana“ je, čini se, unekoliko smanjena u odnosu na atmosferu nakon izbora 2008. Na pitanje „Ukoliko bi sutra bio raspisan referendum sa pitanjem ‘Da li podržavate učlanjenje naše zemlje u Evropsku uniju’, kako biste Vi glasali?“ Odgovor „da“ zaokružuje 53 odsto anketiranih u junu 2011. u istraživanju sprovedenom za Kancelariju za evropske integracije Vlade Republike Srbije na reprezentativnom uzorku od 1017 građana Srbije starijih od 18 godina. U sličnom istraživanju u decembru 2003. „da“ je zakruživalo njih 72 odsto.

To opadanje evroentuzijazma je viđeno i u drugim zemljama kada se približi dobijanje evropske članske karte, ali u Srbiji je trend smanjivanja evroentuzijazma verovatno pojačan frustracijom zbog nastavka uslovljavanja i proširenja liste uslova. Nakon skidanja haškog bremena hapšenjem Ratka Mladića 26. maja 2011, došao je hladan tuš u obliku proširenja uslova vezanih za kosovsko pitanje, pa je porasla napetost na Kosovu; pa su se čule neprijatne note koje su došle s najviših adresa Nemačke, ključnog evropskog igrača; pa su usledili nagoveštaji da će biti i pojedinačnih ultimatuma, poput onog mađarskog, vezanog za zakon o restituciji imovine, faktički za rehabilitaciju „honveda“.

Paradoks je u tome što opadanje evroentuzijazma u javnom mnjenju ide paralelno sa „evropeizacijom“ srpske političke „klase“: veliki broj evroskeptičnih radikala promenio je opredeljenje i partijsko ime i pošao za Tomislavom Nikolićem, koji je stavio evropski bedž da pokaže da ga primaju u Briselu. Paralelno s tim, manje primetno, po lokalnim samoupravama sve više je pisaca aplikacija za evropske fondove, što je, čini se, najbolje shvatio Dinkić.

Bilo kako bilo, najava prihvatanja kandidature nije u Beogradu predstavljena sa onom penušavom radošću i medijskim entuzijazmom kakav je aranžiran kada je 19. decembra 2009. odobrena vizna liberalizacija za građane Srbije. Beli Šengen! Da deca, konačno, vide svet.

I svet našu decu.

Tada je u Briselu saopštavano da je ta odluka doneta na osnovu „supstancijalnog progresa u oblasti prava, sloboda i bezbednosti u ispunjavanju uslova na ‘mapi puta’ (roadmap for visa liberalisation)“.

DIPLOMA RESAVSKE ŠKOLE: Izgleda da javno mnjenje u Srbiji postaje da biva zamoreno tom frazeologijom „ispunjavanja uslova“ čime srpska administracija voli da se hvali i da ga plaši, uz podršku domaćih medija u stranom vlasništvu.

S tvrdnjom „reforme koje su neophodne za ulazak u EU, treba sprovoditi prvenstveno zato što je to ispunjavanje uslova za ulazak u EU“, u decembru 2009. slagalo se 14 odsto ispitanika, a u junu 2011. osam odsto.

U pomenutoj seriji istraživanja krije se jedna važnija poruka birača – broj onih koji se slažu s tvrdnjom „Te reforme bi trebalo sprovoditi i da nisu uslov za ulazak u EU, radi stvaranja bolje Srbije zbog nas samih“, povećan je sa 72 odsto u decembru 2009, na 85 odsto u junu 2011.

Prevedeno na narodni jezik, to možda znači i da veliki broj ljudi razume da za izlazak na evropsko tržište nije dovoljna diploma „resavske prepisivačke škole“.

RANJIVA PARADIGMA: Evropska komisija u svojoj oceni o kandidaturi Srbije konstatuje da su ekonomske politike u protekloj deceniji podržale stalni rast bruto domaćeg proizvoda u Srbiji od pet odsto godišnje, uz postepeno smanjenje inflacije i unapređenje životnog standarda, ali da je globalna finansijska i ekonomska kriza pokazala ranjivost te paradigme rasta baziranog na domaćoj tražnji finansiranoj u velikoj meri pozajmicama u inostranstvu.

Komisija oprezno ukazuje i na to da je ta politika pokazala vlastita ograničenja kada je trebalo da odgovori efikasno na nepovoljne eksterne šokove. Kaže se da je ipak „supstancijalni progres“ načinjen u pravcu jačanja finansijskog okvira i kvaliteta javnih finansija, koji bi mogao da obeleži zaokret ka održivom i balansiranom rastu koji bi pokrenuli izvoz i investicije.

I MMF je pre izbijanja krize suverenog duga u Evropi davao optimističke projekcije za Srbiju.

Moguće je da je vođstvo vladajuće koalicije procenilo da bi bolje bilo da izgura do kraja mandata i da pokuša da još nekim vidljivim rezultatom obezbedi izborno vođstvo, ili bar po sebe povoljan postizborni aranžman.

Protiv te računice je bojazan mnogih da bi za nekoliko meseci talas nove krize mogao da zapljusne Srbiju.

Srpska vlada tvrdi da je spremna za novi udar krize, ali nije jasno da li neko u to veruje, s obzirom na to da je u predvečerje prethodne krize nagoveštavala veliki zamah, a i na to da su neki članovi vlade u početku izjavljivali da je kriza razvojna šansa Srbije.

NITI POŽELJNO, NITI MOGUĆE: Vlada je krajem 2010. usvojila strateški dokument „Srbija 2020“ u kome se kao ciljevi razvoja navode: povećanje broja zaposlenih (65 odsto populacije od 20-64 godine je zaposleno); smanjenje siromaštva, unapređenje „ljudskog kapitala“, investiranje u znanje i tehnologiju (dva odsto BDP-a godišnje – polovina iz privatnog sektora – za istraživanje i razvoj; šest odsto BDP-a godišnje za razvoj obrazovanja); rast zasnovan na izvozu i racionalnoj upotrebi energije (za 40 odsto veću energetsku efikasnost uz 20 odsto energije iz obnovljivih izvora)…

U tom dokumentu, izrađenom na inicijativu predsednika Republike, konstatuje se da za razliku od uspešnih tranzicionih zemalja (Slovačka, Poljska, Slovenija) u Srbiji nakon prvih nekoliko godina tranzicije nije došlo do reindustrijalizacije privrede. To je, pored ostalog, dovelo do veoma malog učešća izvoza u BDP-u (najmanji u regionu).

„Nastavak privrednog rasta na prethodnim pretpostavkama, osim što nije poželjan, više nije ni moguć. Smanjen je priliv kapitala zbog finansijske krize, sve su manji privatizacioni prihodi usled završetka privatizacije, veliki je privatni spoljni dug, a javni dug ubrzano raste. Zbog svega navedenog, neophodno je na novim pretpostavkama definisati ekonomski model i strategiju privrednog rasta i razvoja do 2020. godine“, piše u tom dokumentu.

Ta projekcija je ostala „državna tajna“ rečeno onom Pekićevom žaokom: „Sve što se objavi na naslovnoj strani ‘Politike’ u Srbiji ostaje državna tajna…“

Depolitizovana i u velikoj meri tabloidizirana javnost ne pokazuje neku veliku zainteresovanost za „teške teme“ pa nije ni požurila da proceni i preispita te ciljeve, niti da razmotri kojim sredstvima bi se oni mogli eventualno i ostvariti, niti da mnogo raspravlja o tome ko će to platiti. Opozicija te projekcije uglavnom odbacuje kao reklamnu maglu.

Sociološkinja Snežana Grk, naučni savetnik Instituta društvenih nauka, u članku „Srbija – u potrazi za smislom budućnosti“ („Srpska politička misao“ 3/2011, sveska 33, Institut za političke studije, Beograd) konstatuje da ekonomski problem Srbije nisu lokalne posledice globalne krize, već da je problematičan njen model rasta.

Socijalni profil Srbije je, piše ona, sledeći: broj stanovnika 7.320.807, broj zaposlenih 1.795.775, stopa zaposlenosti 36,24 odsto, prosečna starost 41,24 godine, prirodni priraštaj – 4,6 odsto, stopa smrtnosti 14,2 odsto, prosečna bruto zarada 47.382 dinara (ili prosečna neto zarada 34.009 dinara, u januaru 2011. godine). Od kraja 2008. godine, kada je kriza u zemlji poprimila velike dimenzije, do kraja 2010, što znači za samo dve godine, u Srbiji je bez posla ostalo preko 400.000 ljudi.

NA RUŠEVINAMA NEUSPEŠNE PRIVATIZACIJE: Tranzicija, neuspešne privatizacije i ekonomska kriza dovele su do toga da danas u Srbiji više od 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, 728.653 je nezaposlenih, 373.902 penzionera prima penziju ispod iznosa od 11.000 dinara, a oko 353.000 stanovnika živi sa manje od 8000. (Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije dostupno 23. aprila 2011.) Kupovna moć građana Srbije je četiri puta manja od kupovne moći prosečnog stanovnika EU. U Srbiji na jednog penzionera ide 1,1 zaposleni. U Evropi na jednog penzionera idu tri zaposlena i Evropska komisija je zbog ovakve proporcije jako zabrinuta.

Oko 80.000 firmi je u različitim oblicima blokade, a ima oko 66.000 preduzeća čiji su računi blokirani, što znači da nisu finansijski sposobna za poslovanje. Te firme su potencijalni kandidati za stečaj. Trenutno je oko 22.000 preduzeća spremno za likvidaciju. Od početka 2011. do kraja aprila iste godine, oko 5500 firmi otišlo je u stečaj. Razvoj beleže samo oni sektori koji su u direktnoj vezi sa bankarskim sektorom…

Snežana Grk prognozira da će se Srbija suočiti s novim talasima krize, a da će novim krizama izazvane turbulencije na ekonomskoj sceni Srbije biti učestale i dugotrajne, te da će dodatno pogoditi realni sektor i stanovništvo, najveći deo preduzeća, radnika, potrošača i kreditora. Događaji koji će uslediti još više će izoštriti društvenu i političku krizu…

Kako će se ta slika projektovati u upravo započetoj izbornoj kampanji? Onako kako su do sada vođene, izborne kampanje nisu davale odgovore na tako teška pitanja. U kampanjama se uglavnom peva i recituje.

Razne tabele o srpskim strankama