Makete, crne liste i prodaja biografija

Pre dvadesetak godina, Televizija Studio B bila je jedina kojoj su Beograđani mogli da veruju i jedina čiji se program prepričavao širom Srbije. Još ranije, Radio Studio B postavio je i danas teško dostižne standarde kada su u pitanju muzika, kontakt programi, način izveštavanja o temama bitnim pre svega onima koji žive u glavnom gradu. Svoj četrdeset peti rođendan ova kuća dočekuje kao medij izrazito naklonjen Vladi Srbije: medij na kojem se svaki antivladin protest označava kao izdajnički, na kojem se još nije čula nijedna kritička reč o ‘Beogradu na vodi’ i na kojem se drvlje i kamenje sipa na prethodnu (gradsku i republičku) vlast o kojoj su do pre samo godinu dana na toj istoj televiziji takođe emitovani samo hvalospevi.

Poredeći prošlost i sadašnjost Studija B, njegova nekadašnja urednica Lila Radonjić ističe da je iz nekog razloga ta kuća oduvek bila strašno privlačan i lak politički plen, tako da ni ova politička garnitura tu nije izuzetak – po njenim rečima, „oni su se prvo dokopali Studija B, a tek posle počeli da sređuju medijske zakone“. Zbog svega toga, sagovornica „Vremena“ kaže da program Studija B sve ređe prati: „Pogledajte samo jedan od poslednjih primera, izveštaj s onog antivladinog skupa na Trgu Republike, koji je bio potpuno nevažan, ili bar ne onoliko važan koliko mu je Studio B prostora posvetio. Neprofesionalno novinarstvo, nameštene ankete, neko bi rekao kao ‘stara škola RTS-a’ iz devedesetih. Pritom, nije to nikakav pritisak, već čist politički dogovor. Za razliku od drugih, Studio B je dobrovoljno ušao u političko okrilje i u tome traži svoje mesto. U tom smislu, on je postao neka vrsta propagandne mašinerije. Pitate se zašto vesti izgledaju tako kako izgledaju, koji se događaji prate, kakvi se izveštaji objavljuju, zašto moramo da imamo intenzivne prenose izlaganja Aleksandra Vučića na jednoj gradskoj i regionalnoj stanici?“

„VREME„: Neki će reći da se ta vrsta političkih tenzija uvek odražavala na Studiju B.

LILA RADONJIĆ: Studio B jesu i Duško Radović, i Sloba Konjević, i Đoka Vještica, ali i Jezda, i Arkan, i kapetan Dragan. Između te dve struje, uvek se Studio B nekako lomio i profilisao, ali u središtu toga bili su novinari koji su zadržavali svoj integritet i pokušavali da sačuvaju profesionalnu objektivnost. Jezda je imao kancelariju u prostorijama Studija B, kapetan Dragan je imao „Kapetanove talase“, jednu emisiju od ne znam koliko sati u kojoj su defilovali tadašnji borci, a predlagao je i emisiju u kojoj bi se govorilo o tome kako pravilno rukovati oružjem.

Svega je tu bilo. Teško je reći da je Studio B bio jedno „nevinašce“ tokom poslednjih četrdeset pet godina. Ali, uvek je bila očuvana jedna novinarska škola, jedna vrsta koda koji se poštovao i koji smo nosili do kraja. Ako ne pristajete, vi otpadate. I mi smo išli na to – OK, otpadamo, ali ne pristajemo.

Kada je pre četrdeset pet godina nastao Radio Studio B, on je bio stvarno čudo za to vreme – i zbog uređivačke politike, i zbog muzike koja nije mogla nigde drugde da se čuje, i zbog onoga što su radili Sloba Konjević ili Đoka Vještica. Mi koji smo osnivali taj Studio B kao neki novi duh, prilično smo se razočaravali kako je vreme prolazilo. Ovo danas je vrhunac te nebrige o prošlosti.

Vi ste sa grupom novinara dvaput odlazili sa Studija B. I tada su u pitanju bili politički pritisci?

Prvi put smo otišli 1993, kada je Studio B prodao termine Željku Ražnatoviću Arkanu. Ne znajući o čemu je reč kada se „prajm tajm“ termini prodaju lideru tek formirane stranke, kada se skidaju brojne emisije da bi se obezbedilo udarno vreme za promociju te političke opcije i njenih predstavnika, grupa novinara odlučila je da ode s te televizije. To je bio prvi odlazak, ali najdrastičniji, jer čak ni javnost nije imala razumevanja za taj naš potez. Govorili su: „To je komercijalna kuća, zašto ne bi prodali svoje termine?“ Međutim, mi smo tražili da se prvo utvrde cenovnici, da novinari ne mogu da rade takvu vrstu propagande. Ideja je, recimo, bila da ja vodim razgovor sa nekim iz Arkanove garde, što nije dolazilo u obzir. On je čak donosio i snimke sa ratišta, a jedan veliki sukob nastao je kada sam odbila da emitujem jedan od tih snimaka, s obrazloženjem da ne znam da je on dopisnik. Ta kaseta je dugo bila kod mene u fioci, i na kraju je emitovana.

Ta pobuna bila je prilično jaka i otpor toj situaciji bio je snažan, tim pre što nam Arkan ništa nije ni platio. Obećavao je nekakav benzin, pričalo se da je gurnuo neku stotku maraka jednoj novinarki u liftu, ali u suštini to je bio jedan veliki, porazni trenutak za sam Studio B.

Drugi odlazak dogodio se četiri godine kasnije, opet zbog politike.

Posle zimskih šetnji i protesta zbog izborne krađe, koalicija Zajedno formirala je Upravni odbor Studija B i imenovala mene za urednicu, a Zorana Ostojića za direktora. Partijska ideja u to vreme bila je da direktor bude Vladimir Beba Popović, što je bilo i predloženo. Ja sam rekla da, kao glavna urednica, moram da imam direktora s kojim mogu da sarađujem.

Jeste li pre toga uopšte znali za Bebu Popovića?

Kako da ne, on je bio vrlo aktivan saradnik Demokratske stranke. Ali, svejedno. Koalicioni partneri su se na kraju dogovorili da to ipak bude Zoran Ostojić. Trebalo je da u Skupštini grada još potpišemo neku povelju – eto kako smo naivni i ambiciozni bili – da će Studio B održati nezavisnu uređivačku politiku, da će se vratiti svi novinari koji su otpušteni iz političkih razloga ili oterani na ovaj ili onaj način, i da će se deoničarima vratiti akcije Studija B koje su svojevremeno kupili. Naravno, na kraju je od svega toga ispunjen samo zahtev da se vrate novinari koji su otpušteni, ali bez toga mi ne bismo ni mogli da radimo.

U svakom slučaju, okupili smo se kao ekipa i slobodno radili, iako smo bili non-stop prozivani sa svih strana. Vrlo često znali smo da sednemo u neku od kancelarija i pitali se da li je ovo skrivena kamera, ko je nama uopšte dao Studio B na upravljanje i tvrdili kako to neće dugo trajati. Tako je i bilo.

Pali smo 1997, kada je Demokratska stranka odlučila da ne ide na izbore, a ostali partneri, između ostalih i Srpski pokret obnove, odlučili da na njih izađu. Mi smo prostor ravnopravno davali obema stranama, i bojkotašima, i onima koji su zagovarali izlazak na izbore.

U međuvremenu, SPO je izašao iz koalicije Zajedno i napravio koaliciju sa SPS-

-om i sa radikalima, da bi zatim preuzeo skupštinu grada i smenio Zorana Đinđića. Odmah potom, smenjeni smo i mi. Pred kraj 1997. dobili smo i otkaze i napustili Studio B.

Šta bi mogli danas da urade novinari i urednici Studija B. Šta mislite da je lek za tu kuću?

Ja zaista očekujem neku pobunu novinara. Oni moraju da stanu na put takvim nedelima. Mi smo svojevremeno ostali bez posla. Pobuna novinara mora da pokaže da ima granice i u takvim zadacima koji su potpuno strašni. Kada vidite da je neko treniran da nastupi kao anketirani građanin, kao slučajni prolaznik, to liči na devedesete i one scene kada na televiziji vidite da građani Niša, Aleksinca, Leskovca… svi podržavaju politiku Slobodana Miloševića.

Novinari su dužni da se zbog sebe, zbog svoje dece ili iz raznih drugih razloga, pobune protiv takve uređivačke politike.

Može li se od novinara koji svojim imenom i prezimenom stanu iza takvih priloga očekivati da se na bilo koji način pobune?

Kada je svojevremeno došao trenutak naše smene, mi smo se javno borili. Ceo dan smo emitovali program u kome smo građanima objašnjavali šta se dešava. I tako sve dok nije isključen predajnik. Ja, naravno, ne apelujem da se prave diverzije ne znam koje vrste, ali krajnje je vreme da novinari preuzmu odgovornost. Dosta je više te priče o ostajanju bez posla. Ostaju bez posla i učitelji, i radnici, pa zašto ne bi bez posla ostao i neki novinar? Neka se pokaže da u tom smislu postoji petlja, hrabrost da se preduzme korak u odbranu profesionalne časti.

Mnogi smatraju da će sve to biti drugačije nakon privatizacije Studija B?

Studio B je privatizovan, ali to niko neće da kaže. U vreme Ante Markovića, 1991. godine, nas 86-oro doneli smo svoje pare i kupili deonice, i to ne u ratama, već odjednom. Naše vlasništvo je tada bilo negde oko 80 odsto i svi imamo potvrde da smo te pare dali.

Razne su tu pretumbacije rađene i razna su rešenja pronalažena, ali jedino nisu mogli da odgovore šta su uradili sa parama koje smo mi uložili, i otkud te lične pare kod njih. U svakom slučaju, Studio B je privatizovan, sve to je već godinama na sudu, ali mislim da je u toku pronalaženje načina za rešavanje tog pitanja. Iako je, u međuvremenu, odnos vlasništva promenjen i to više nije većinski paket akcija, Grad to želi da reši pre privatizacije, kako bi potencijalni kupac imao čistu situaciju. Ja lično neću prihvatiti da mi vrate novac i do kraja ću ostati uporna da dokažem da su to akcije koje su po zakonu kupljene.

U vreme debate o novim medijskim zakonima, Studio B vodio je vrlo aktivnu kampanju u kojoj se protivio privatizaciji. Onog trenutka kada je došlo do promene na uredničkim pozicijama, ta kampanja je prestala.

Studio B za sada uživa na toj „budžetskoj liniji“, bez obzira na to kolika je i bez obzira što baš ona omogućava taj direktan prostor za uticaje i veze. To je vrlo jednostavno. I mi smo svojevremeno imali priliku da čujemo rečenicu: „Ako ne uradite ovako, nećemo vam pustiti pare iz budžeta, imaćete štrajk i bićete smenjeni.“ Ali, nas nije bilo briga da li će da nas smene. To je, dakle, jedan način uticaja na uređivačku politiku. Drugi, još jednostavniji, jeste da na čelo postavite svog čoveka, što je u ovom aktuelnom slučaju i urađeno.

Bivši urednik Saša Timofejev to je lepo i rekao: „Kako sam došao, tako i odlazim.“ Ali, ova vlast je pobedila na izborima sa obećanjem da to tako više neće biti, da neće smenjivati ni direktore, ni urednike, nego da će na bazi konkursa birati najbolje.

Kako je moguće da se u relativno kratkom roku jedan takav radio i jedna takva televizija bukvalno desetkuju?

Zato što su se tako lako odricali svojih novinara. Svojevremeno su čak i Duška Radovića skidali sa programa, jer je on remetio sistem za koji se smatralo da ima svoj poredak i da ne sme da se dira. Đoka Vještica je svojim emisijama na neki način razvijao paralelne institucije sistema, pa je i on u više navrata bio sklanjan s programa, odlazio kao na nekakva putovanja itd. To se tako tada radilo, ali su ljudi ostajali. Sada, međutim, ljudi odlaze. Istine radi, sada ima i više konkurencije, ima više televizija i medija na koje mogu da odu, ali Studio B se već dugo lako odriče svojih najboljih i najpopularnijih ljudi. Sve televizije danas počivaju na školi Studija B. Jako je mnogo sjajnih novinara koji su odatle krenuli, a sada mislim da ne znam više nijedno ime Studija B.

Šta najviše nedostaje današnjem Studiju B?

Vi danas na Studiju B nemate debatu. Mi smo svako veče radili debate sa najozbiljnijim ljudima, različitih stavova i mišljenja i svi su oni dolazili kod nas, jer su znali da iza novinara ne stoji niko. Oni su zaista bili svoji. Tu je bila živa aktivnost svih slobodoumnih ljudi. Razni događaji su direktno prenošeni, a vrata su bila otvorena za sve strane, za sve sukobe, za sve opcije. U emisiji NTV paket, moj prvi sagovornik bio je, recimo, Vojislav Šešelj – koji je tada bio u zatvoru. Za prve višestranačke izbore, Saša Timofejev, Janko Baljak i ja pravili smo portrete svih predsedničkih kandidata, a Šešelju je zbog dobrog vladanja dozvoljeno da ga u zatvoru snima televizijska ekipa.

Bilo je i opasnih situacija. Pred lokalne izbore u Rakovici 1991. godine, kandidat Demokratske stranke bio je Borislav Pekić, kandidat radikala bio je Šešelj, ispred SPO-a bio je Jovan Marjanović. Kada su došli da gostuju, uz njih je došlo i silno obezbeđenje – bili su tu i Giška, i Beli, i razni drugi. Razgovor je bio vrlo neprijatan, Šešelj je bio ljut na mene, a dok se to odvijalo u programu, u redakciji su pripadnici obezbeđenja povadili pištolje i sve je bilo na ivici oružanog incidenta. Obezbeđenje „Beograđanke“ nije htelo da reaguje i samo se zahvaljujući prisebnosti ljudi iz Studija B sve završilo mirno. Tu noć smo u redakciji do četiri sata ujutro sedeli mi, Borislav Pekić i njegov šofer.

Svega je bilo na tom Studiju B, ali ništa od toga nije narušavalo ono što smo mi zvali slobodno novinarstvo.

Danas Studio B, takav kakav je, funkcioniše na inače prilično uzdrmanoj medijskoj sceni. Da li smatrate da bi „pobuna“ novinara i na širem planu mogla nešto da promeni?

Ne znam šta će da se dogodi i kako će izgledati kraj ovakve medijske scene, ali to nekako mora da se završi. Gledam sve kanale i zaista je nedopustivo ono što se dešava, na koji se način interpretiraju događaji. Ja kažem novinarima da izađu sa kamerama na ulicu, da snime život, jer kako će biti kada za deset godina pogledamo snimke naših programa? Izgledaće zaista da je procvetala Srbija. Uspeva poljoprivreda, uspeva železara, grade se mercedesi, putevi i mostovi, otvaraju se fabrike, ulazimo u Evropsku uniju. Svaki dan smo u Evropskoj uniji, a u međuvremenu se ne otvara nijedno pregovaračko poglavlje! O vremenu u kojem živimo i o našoj stvarnosti, postoji jedna potpuno nerealna slika.

Jednoj grupi ljudi i stavovima vladajućeg establišmenta daje se više prostora nego hiljadama prosvetnih radnika koji štrajkuju. Pritom, građani i ne znaju šta su razlozi tog štrajka.

Realna slika je izmakla. Emituju se govori, gradi se Beograd na vodi, a sve je maketa. I na bazi makete vi sada kreirate svoj pogled na stvarnost i na politiku. To je zaista porazno.

Koje bi pitanje svaki novinar i novinarka u Srbiji u ovom trenutku trebalo da postave sebi?

Da li sam novinar ili sam član partije? To je potpuno legitimno pitanje. U redu je biti član partije, ali onda nećemo da se lažemo. Ako imate neko profesionalno znanje i integritet, morate imati i lični integritet. Slobodno recite da ne pristajete. Otvoriće vam se možda neke nove mogućnosti, nije to ništa strašno. Ja se nekad divim novinarima koji čitaju najstrašnije napade, bez ikakvog odgovora onoga ko je napadnut, o diskriminaciji ljudi, neku vrstu ruiniranja ličnosti. Ima li kraja tome? U tom smislu, novinari zaista moraju da kažu: „Dosta. Ovo je prevršilo svaku meru.“

Razgovarale smo pre nešto više od godinu dana i medijsku situaciju tada ste ocenili kao lošu. Šta se u međuvremenu promenilo?

Tada smo pričale o tome ima li cenzure ili autocenzure u medijima. A danas imate cenzuru u društvu. Cenzuriše se Akademija arhitekata, cenzuriše se Saša Janković, cenzurišu se stavovi koji ne odgovaraju vladajućoj garnituri, i to se radikalno cenzurišu. Na jednoj lokalnoj televiziji, lekar koji je u negativnom smislu govorio o situaciji u klinici u kojoj radi dobio je otkaz, i to u toku emisije. Ne cenzurišu se samo mediji, ne pristaju samo novinari i vlasnici na cenzuru. Ona je zahvatila sve. Imate crne liste, ljude koji nisu podobni da se pojave u nekim emisijama, izbegavaju se debate, okrugli stolovi, ozbiljni razgovori o ozbiljnim temama.

U međuvremenu je ukinut „Utisak nedelje„. Koliko realno „Utisak“ nedostaje?

Naravno da nedostaje. Imate sada nekoliko emisija koje se šaljivo odnose prema našoj stvarnosti, sa grubom, ponekad i vrlo otvorenom satirom. Ali, i veliki diktatori ponekad ispričaju vic na sopstveni račun.

S druge strane, nedostaje jedna ozbiljna debata, emisija poput „Utiska nedelje“, gde bi svoje mesto našla različita mišljenja. Zadivljena sam i začuđena činjenicom da neko nije iskoristio taj prostor. Umesto toga, taj prostor se očigledno čisti i dalje. Čast izuzecima. Ima, recimo, nekih debata na RTS-u koje zadovoljavaju sve profesionalne kriterijume, ali nedostaje ono što je bio „Utisak“.

Koleginica Danica Vučenić napustila je novinarstvo, obrazlažući tu odluku činjenicom da u njenu emisiju više nisu želeli da dolaze predstavnici vlasti.

Razumem je potpuno. Teško je pitati samo jednu stranu, kada imate tako mnogo pitanja za ovu vladajuću. Devedesetih godina, kada je Studio B kroz dijaloge pokazao šta znači razmena mišljenja, tadašnji socijalisti su shvatili da u toj razmeni mišljenja gube i da ih nadjačavaju njihovi sagovornici. Zbog toga, oni su prestali da dolaze. Tako smo dobili jednu sliku jednostranosti. S jedne strane vas optužuju da ste jednostrani, a s druge odbijaju da dođu. I vi ste u poziciji koja ne može da se brani.

Ali, oni svesno izostaju, zato što u takvim razgovorima ne mogu da pobede. Moraju da razgovaraju sa novinarima koji pitaju i ono što se ne pita uz dogovor i odobrenje, a oni neće da se izlože neprijatnim pitanjima i sagovornicima. Ja bih volela da vidim Vučića u nekom duelu. Mislim da bi to bilo logično, a ranije je bilo i uobičajeno.

Još jedna nova pojava, nešto što se razvilo tokom poslednjih godinu dana, jesu redovni prenosi premijerovih konferencija za novinare.

Čak je i Milošević u vestima imao samo jedan „sinhron“, mada impozantan. A premijer sada ima jedan impozantan i još pet drugih manjih. Ne znam da li iko može da kaže da ga ne vidi svaki dan. A televizija je prilično opasna igračka. Ta glad za pojavljivanjem može da bude vrlo kontraproduktivna i mnoge je koštala i slave, i pozicije.

Uvek me iznenade ocene naših međunarodnih tutora da je sa medijima sve u redu. Ali, s druge strane, neće oni da žive ovde. Šta njih briga da li televizija laže ili ne laže, da li to građani gutaju ili ne gutaju, da li se spinuje ili ne spinuje. Oni imaju svoja posla i svoje zadatke i verujem da su u tom smislu veoma zadovoljni. Ako mi hoćemo da trpimo ovo, što bi se oni u to mešali? Čini mi se zato da smo na neki način ponovo na početku i da moramo sami da izborimo neki prostor za medijsku slobodu.

Možemo li mi to sami, bez pomoći sa strane?

Kroz pomoć različitim ugroženim grupama i promociju manjinskih prava, biće naravno i pomoći medijima. PG „Mreža“ je upravo završila seriju o tome koliko naši ljudi traže pomoć od suda u Strazburu. Uradili smo deset polučasovnih emisija koje ispunjavaju sve profesionalne i tehničke standarde, a koje ne bi bile snimljene bez evropske pomoći. S druge strane, ta pomoć je često okarakterisana kao „pomoć izdajnicima“. Pritom, trudite se da vam ta ista Evropa gradi kuće u Obrenovcu, da obnavlja škole. Dakle, ono što važi za ostale, za medije ne važi.

Nedavno je otvorena laboratorija za kontrolu hrane. Ministarka poljoprivrede o tome priča deset minuta u Dnevniku, ali nijednom rečenicom ne pomene da je otvaranje laboratorije pomogla Evropska unija. Istovremeno, vi iza nje gledate snimak sa otvaranja, gde je Majkl Davenport. Njenim tekstom se ta informacija jednostavno cenzuriše, zato što bi upali u zamku sopstvenih reči – da je nama novac iz Evrope „izdajnički“, ali da je prijateljski kada treba da se otvori laboratorija. Sve je to pomalo besmisleno.

Evropski zvaničnik Johanes Han nedavno je rekao da pritisci na medije moraju da se dokažu. Kako biste mu vi lično dokazali tako nešto?

Koliko je dugo trebalo da se probije stav Akademije nauka i Akademije arhitekata o „Beogradu na vodi“? Nije cenzura samo kada neko zove iz kabineta ovog ili onog i kaže: „Nemoj da objaviš, ili objavi.“ Cenzura je kada svetlo dana ne može da ugleda informacija koja je bitna za život građana, a koja dolazi iz neke „druge ruke“, a ne samo iz vladareve.

Da li ste pozvani na proslavu godišnjice Studija B?

Pozvali su me, ali neću ići. Nekako ne prepoznajem taj Studio B kao svoj.

Šta biste poručili današnjem uredništvu Studija B?

Da čuvaju biografije, da ih ne troše tako jeftino kao što rade. Mislim da je to sada teško izvesti, ali moj savet bi im bio da probaju da budu svoji.