balerina
Zašto sad o njoj: Prvog maja odigrana je premijera predstave „Balkanska plastika“ u Narodnom pozorištu, po autobiografiji Mage Magazinović „Moj život“ koju je objavio „Clio“. Predstava je, po ugledu na Magin rad, spektakl (adaptacija i dramatizacija Ivana Vujić, Slavenka Milanović; režija Ivana Vujić), a knjiga je dopunjena korisnom i zanimljivom dokumentacijom, izborom predavanja Mage Magazinović i fotografijama (priredila Jelena Šantić), prikazanim takođe i na izložbi Muzeja grada (autor Tatjana Korićanac).
Živela je: Od 1882 (Užice), do 1968. godine (Beograd).
Bila je: Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u „Politici“; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesor filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnivač Škole za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe sa kojom je gostovala po Evropi; penzionisana kao profesor gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u „Abraševiću“ i predavala u Baletskoj školi…
Ko je otkrio: Jelena Šantić. Dok „Clio“ nije objavio njena sećanja, bila je zaboravljena. Jedina baletska škola u Beogradu nosi ime igrača koji je nastupao kod Mage, a „Prosveta“ nikada nije objavila njen primljeni rukopis „Udžbenik iz ritmike“.
„Moj život„: Knjigu je započela na sedamdeseti rođendan kad joj niko od njenih nije došao kako bi, pišući o prošlosti, „bila vazda sećanjem u društvu voljenih lica iz proteklih dana“, a i da bi opisala „vaspitanje i obrazovanje ženske omladine krajem prošlog i početkom ovog stoleća“. Ne zna se zašto se sećanja završavaju 1927. godine.
Šta joj je prva pobeda: Na Filozofskom fakultu tražila da i devojke dobiju indeks i pravo da polažu ispite. „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići!… Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac!… To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“
O ženskom obrazovanju: „Obrazovanje matere neophodno je za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji. A mi baš s te strane najviše i trpimo. U svim pravcima našeg javnog života (pomislimo samo na politički!) oseća se mnogo veća oskudica u karakterima nego glavama, pa onda mesto živog rada na tom da obrazovanje prodre u masu, u što šire krugove ženskog sveta, tražiti da se uništi i ovo malo mogućnosti za to. Da nije žalosno bilo bi smešno.“
O nekim misliocima: „Plehanov mi se učinio elegantan mislilac, kao što su mu gospodski bili i maniri. Takav čovek ne može nikad biti ideološki zatucan ni dogmatičar… Lenjin je imao sasvim suprotno držanje, stav i način izlaganja od Plehanova. Iz njega je i pored gvozdene logike izlaganja, koja sve ruši što nije njegov boljševizam, izbijala vulkanska mržnja na kapitalizam, ali i na socijaldemokratizam Plehanovljev i II internacionale.“
Brak: Razveden. Gerhard Gezeman (nemački slavist i književnik, proučavao i prevodio našu narodnu poeziju) prekršio je obećanje da će priznati ako se zaljubi u drugu. Sin Harad-Rajko umro je sa 14 meseci. Ćerka Rajna rođena nakon rastanka Mage i Gezemana.
Izrazi tela: Daje prednost grčkoj gimnastici, smatra je „oduhotvorenom“, protiv je mehanicističke napetosti muskulature u akciji zato što je deo vojničkog vaspitanja u Nemačkoj, i u njoj vidi „patriotsku i nacionalnu stvar“ koja ima koren u fašizmu i šovinizmu (tako piše 1932. godine). Protivi se tadašnjim novim teorijama da je telo objekat.
Igra ili balet: Savremenoj igri daje prednost nad klasičnim baletom, slobodnog čoveka vidi u individualizaciji koju pruža savremena igra; razume klasičan balet, ali ga posmatra senzibilitetom moderniste, u kanonizovanim klasičnim pozicijama nogu vidi ne samo estetičku i funkcionalnu kategoriju već i smisao njihovih značenja.
Želja: „Da radeći umrem. Možda baš na času moje voljene ritmike.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
