balerina
Zašto sad o njoj: Prvog maja odigrana je premijera predstave „Balkanska plastika“ u Narodnom pozorištu, po autobiografiji Mage Magazinović „Moj život“ koju je objavio „Clio“. Predstava je, po ugledu na Magin rad, spektakl (adaptacija i dramatizacija Ivana Vujić, Slavenka Milanović; režija Ivana Vujić), a knjiga je dopunjena korisnom i zanimljivom dokumentacijom, izborom predavanja Mage Magazinović i fotografijama (priredila Jelena Šantić), prikazanim takođe i na izložbi Muzeja grada (autor Tatjana Korićanac).
Živela je: Od 1882 (Užice), do 1968. godine (Beograd).
Bila je: Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u „Politici“; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesor filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnivač Škole za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe sa kojom je gostovala po Evropi; penzionisana kao profesor gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u „Abraševiću“ i predavala u Baletskoj školi…
Ko je otkrio: Jelena Šantić. Dok „Clio“ nije objavio njena sećanja, bila je zaboravljena. Jedina baletska škola u Beogradu nosi ime igrača koji je nastupao kod Mage, a „Prosveta“ nikada nije objavila njen primljeni rukopis „Udžbenik iz ritmike“.
„Moj život„: Knjigu je započela na sedamdeseti rođendan kad joj niko od njenih nije došao kako bi, pišući o prošlosti, „bila vazda sećanjem u društvu voljenih lica iz proteklih dana“, a i da bi opisala „vaspitanje i obrazovanje ženske omladine krajem prošlog i početkom ovog stoleća“. Ne zna se zašto se sećanja završavaju 1927. godine.
Šta joj je prva pobeda: Na Filozofskom fakultu tražila da i devojke dobiju indeks i pravo da polažu ispite. „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići!… Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac!… To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“
O ženskom obrazovanju: „Obrazovanje matere neophodno je za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji. A mi baš s te strane najviše i trpimo. U svim pravcima našeg javnog života (pomislimo samo na politički!) oseća se mnogo veća oskudica u karakterima nego glavama, pa onda mesto živog rada na tom da obrazovanje prodre u masu, u što šire krugove ženskog sveta, tražiti da se uništi i ovo malo mogućnosti za to. Da nije žalosno bilo bi smešno.“
O nekim misliocima: „Plehanov mi se učinio elegantan mislilac, kao što su mu gospodski bili i maniri. Takav čovek ne može nikad biti ideološki zatucan ni dogmatičar… Lenjin je imao sasvim suprotno držanje, stav i način izlaganja od Plehanova. Iz njega je i pored gvozdene logike izlaganja, koja sve ruši što nije njegov boljševizam, izbijala vulkanska mržnja na kapitalizam, ali i na socijaldemokratizam Plehanovljev i II internacionale.“
Brak: Razveden. Gerhard Gezeman (nemački slavist i književnik, proučavao i prevodio našu narodnu poeziju) prekršio je obećanje da će priznati ako se zaljubi u drugu. Sin Harad-Rajko umro je sa 14 meseci. Ćerka Rajna rođena nakon rastanka Mage i Gezemana.
Izrazi tela: Daje prednost grčkoj gimnastici, smatra je „oduhotvorenom“, protiv je mehanicističke napetosti muskulature u akciji zato što je deo vojničkog vaspitanja u Nemačkoj, i u njoj vidi „patriotsku i nacionalnu stvar“ koja ima koren u fašizmu i šovinizmu (tako piše 1932. godine). Protivi se tadašnjim novim teorijama da je telo objekat.
Igra ili balet: Savremenoj igri daje prednost nad klasičnim baletom, slobodnog čoveka vidi u individualizaciji koju pruža savremena igra; razume klasičan balet, ali ga posmatra senzibilitetom moderniste, u kanonizovanim klasičnim pozicijama nogu vidi ne samo estetičku i funkcionalnu kategoriju već i smisao njihovih značenja.
Želja: „Da radeći umrem. Možda baš na času moje voljene ritmike.“
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
