Maga Magazinović

Zašto sad o njoj: Prvog maja odigrana je premijera predstave „Balkanska plastika“ u Narodnom pozorištu, po autobiografiji Mage Magazinović „Moj život“ koju je objavio „Clio“. Predstava je, po ugledu na Magin rad, spektakl (adaptacija i dramatizacija Ivana Vujić, Slavenka Milanović; režija Ivana Vujić), a knjiga je dopunjena korisnom i zanimljivom dokumentacijom, izborom predavanja Mage Magazinović i fotografijama (priredila Jelena Šantić), prikazanim takođe i na izložbi Muzeja grada (autor Tatjana Korićanac).

Živela je: Od 1882 (Užice), do 1968. godine (Beograd).

Bila je: Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u „Politici“; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesor filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnivač Škole za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe sa kojom je gostovala po Evropi; penzionisana kao profesor gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u „Abraševiću“ i predavala u Baletskoj školi…

Ko je otkrio: Jelena Šantić. Dok „Clio“ nije objavio njena sećanja, bila je zaboravljena. Jedina baletska škola u Beogradu nosi ime igrača koji je nastupao kod Mage, a „Prosveta“ nikada nije objavila njen primljeni rukopis „Udžbenik iz ritmike“.

„Moj život„: Knjigu je započela na sedamdeseti rođendan kad joj niko od njenih nije došao kako bi, pišući o prošlosti, „bila vazda sećanjem u društvu voljenih lica iz proteklih dana“, a i da bi opisala „vaspitanje i obrazovanje ženske omladine krajem prošlog i početkom ovog stoleća“. Ne zna se zašto se sećanja završavaju 1927. godine.

Šta joj je prva pobeda: Na Filozofskom fakultu tražila da i devojke dobiju indeks i pravo da polažu ispite. „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići!… Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac!… To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“

O ženskom obrazovanju: „Obrazovanje matere neophodno je za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji. A mi baš s te strane najviše i trpimo. U svim pravcima našeg javnog života (pomislimo samo na politički!) oseća se mnogo veća oskudica u karakterima nego glavama, pa onda mesto živog rada na tom da obrazovanje prodre u masu, u što šire krugove ženskog sveta, tražiti da se uništi i ovo malo mogućnosti za to. Da nije žalosno bilo bi smešno.“

O nekim misliocima: „Plehanov mi se učinio elegantan mislilac, kao što su mu gospodski bili i maniri. Takav čovek ne može nikad biti ideološki zatucan ni dogmatičar… Lenjin je imao sasvim suprotno držanje, stav i način izlaganja od Plehanova. Iz njega je i pored gvozdene logike izlaganja, koja sve ruši što nije njegov boljševizam, izbijala vulkanska mržnja na kapitalizam, ali i na socijaldemokratizam Plehanovljev i II internacionale.“

Brak: Razveden. Gerhard Gezeman (nemački slavist i književnik, proučavao i prevodio našu narodnu poeziju) prekršio je obećanje da će priznati ako se zaljubi u drugu. Sin Harad-Rajko umro je sa 14 meseci. Ćerka Rajna rođena nakon rastanka Mage i Gezemana.

Izrazi tela: Daje prednost grčkoj gimnastici, smatra je „oduhotvorenom“, protiv je mehanicističke napetosti muskulature u akciji zato što je deo vojničkog vaspitanja u Nemačkoj, i u njoj vidi „patriotsku i nacionalnu stvar“ koja ima koren u fašizmu i šovinizmu (tako piše 1932. godine). Protivi se tadašnjim novim teorijama da je telo objekat.

Igra ili balet: Savremenoj igri daje prednost nad klasičnim baletom, slobodnog čoveka vidi u individualizaciji koju pruža savremena igra; razume klasičan balet, ali ga posmatra senzibilitetom moderniste, u kanonizovanim klasičnim pozicijama nogu vidi ne samo estetičku i funkcionalnu kategoriju već i smisao njihovih značenja.

Želja: „Da radeći umrem. Možda baš na času moje voljene ritmike.“