Lovci na Mladića

„Nemam informacije gde su haški begunci. Nagrada je raspisana da bi se videla politička volja Vlade Srbije da taj problem bude rešen.“ Koja je ovo godina: a) 2002. b) 2007. c) 2010? Možda zvuči kao nešto što se poput refrena ponavlja ovih dana, ali je tačan odgovor pod „b“, 2007. Ko to govori: a) Rasim Ljajić, b) Vladimir Vukčević ili c) Boris Tadić? Ponovo „b“, Vladimir Vukčević. Tada, kao i sada. I da li će nagrada za informacije o haškim beguncima koja je narasla na vrtoglavih deset miliona evra dovesti do hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića: a) hoće, b) neće ili c) ne znam? Zaokružite „c“, jer se u ovom trenutku jedino zna da Ratko Mladić ne ispija jutarnju kafu u restoranu „Bajka“ u hladovini Košutnjaka, niti da leškari u luksuznim apartmanima u istoimenom etno-selu na obroncima Bukulje.

Zna se i da informacije o vezama vlasnika ovih objekata, ugostitelja Gorana Radivojevića, koji je godinama obilazio vašare po Srbiji, razapinjao šatre sa muzikom i prodavao pljeskavice, nisu dobijene preko telefona 9191 koji, kako nam kaže šef kabineta direktora BIA Jovan Stojić, otkako je povećana visina nagrade za Mladića i Hadžića, zvoni bez prekida. „Podaci na osnovu kojih je izvršena najnovija akcija dobijeni su od drugih izvora“, tvrdi naš sagovornik.

Da li su to izvori BIA?

„Između ostalog. Prikupljamo informacije na razne načine, a jedan od njih je da nam neko ukaže i preko telefona na stvari koje bi mogle biti u vezi sa skrivanjem haških begunaca.“

To se odnosi na potrage u Beogradu i pokraj Aranđelovca?

„One su rezultat drugih metoda.“

Da li su u akcijama učestvovali operativci BIA?

„Koliko znam, nisu.“

Da li se BIA ranije zanimala za poslove Gorana Radivojevića, koji je vlasnik ugostiteljskih objekata koji su pretreseni?

„To ne mogu da vam kažem.“

Možete li onda da nam kažete koliko poziva dobijate dnevno nakon raspisivanja nagrade od deset miliona evra?

„Jako puno.“

Šta to znači?

„Više od pedeset.“

I šta vam kažu oni koji zovu?

„Jedni pokušavaju da nas zavedu u potrazi na pogrešan put, a drugi javljaju nešto što bi moglo biti upotrebljivo.“

…kao na primer?

„…da govore o mestima mogućeg skrivanja haških optuženika, i ljudima koji učestvuju u tome.“

Pa gde se skrivaju?

„To i mi pokušavamo da utvrdimo.“

I kako vam ide?

„Neke informacije koje smo dobili od 2006. kada je uvedena telefonska linija pomogle su nam u sklapanju mozaika o navikama haških begunaca, njihovim kretanjima i licima koja su im pomagala.“

A jeste li proveravali lokacije za koje ste poslednjih dana dobili dojave?

„Proveravali smo relevantne podatke.“

Ko je to radio?

„Nadležna operativna jedinica koja ima zadatak da locira i uhapsi preostale haške begunce, kao što smo to učinili u slučaju Radovana Karadžića.“

Pa je li neko dobio nagradu za Karadžića?

„Nije. Interno su nagrađeni pripadnici BIA koji su ga otkrili.“

Na osnovu informacija koje ste dobili preko telefona?

„Ne, na osnovu našeg operativnog rada.“

I kolike su bile te nagrade?

„Dve do tri prosečne mesečne plate u Srbiji, to je rangirano prema doprinosu“, kaže Stojić, na osnovu čega se može zaključiti da su njegove kolege koje su nabasale na bradatog Dragana Dabića, odnele kućama po hiljadu evra. Sada je ulog za ostale mnogo veći od onoga na šta mogu da računaju operativci BIA, tako da su mnogi građani zasukali rukave i krenuli da, kao u vreme „Sablje“, kada su komšije prijavljivale susede kada bi im se učinilo da izbacuju više plastičnih boca u smeće nego što je ranije bio slučaj, što ukazuje na prisustvo Milorada Ulemeka koji je, inače, nemilice trošio hemijska sredstva za izbeljivanje čaršava kojima se pokrivao kada je izlazio u šetnju. Oni pravi lovci na glave haških begunaca, ipak raspolažu efikasnijim sredstvima od brojanja plastičnih flaša u kontejnerima.

PRAVAC, DRINA: To je prvi na svojoj koži osetio bivši načelnik šamačkog centra javne bezbednosti Stevan Todorović Stiv koji je, nakon direktnog učešća u zločinima na području tog grada, sklonište potražio u jednoj zabiti u Srbiji, selu Rudine na vrh Zlatibora. Tu je sa gostoljubivim seljanima čitave dve godine seckao pršut, pijuckao rakiju i bistrio svetsku politiku sve dok jedne septembarske noći 1998. godine u vikendicu gde je spavao nisu upala četvorica ljudi, predvođenih rođakom jednog njegovog zemljaka iz Bosanskog Šamca, strpali ga onako snenog i prestravljenog „mercedes“ sa povezom preko očiju i dovezli do prelaza Šepak na Drini. Nakon šuma nabujale reke koja je tih meseca poplavila sva okolna polja, Todorović je čuo onaj jaki, teksaski akcenat koji mu je jedino govorio da se našao u rukama američkih vojnika iz sastava SFOR-a. Njegovi otmičari su nakon toga odjurili natrag u Rudine i pokupili iz vikendice Todorovićeve stvari, novac i automobil. Dobili su za tu akciju od SFOR-a tadašnjih 50 hiljada maraka, ali su pre nego što su potrošili novac uhapšeni i osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne zbog otmice. Osuđen je, doduše, i Stevan Todorović pred Haškim tribunalom na deset godina zatvora zbog etničkog čišćenja Hrvata i Bošnjaka, ali je iz zatvora u Španiji pušten nakon što je odslužio dve trećine kazne. Nakon povratka u rodnu Donju Slatinu danima je besciljno lutao i pokušavao da nađe neki posao, dok ga jednog dana nisu pronašli u travi iza kuće sa prostrelnom ranom na glavi, dok je u ruci još uvek držao pištolj CZ M70 kalibra 7.65 milimetara, koji mu je samo nekoliko dana pre toga vratila šamačka policija.

POLICIJSKI HOBI: Za razliku od Todorovića, saborca po zločinima i sapatnik po sudbini koja ga je zadesila nakon što je pobegao u Srbiju Dragan Nikolić Jenki još uvek robija kaznu od 23 godine na koju je, kao bivši upravnik Sušice u Vlasenici, osuđen za zločine protiv čovečnosti. Oni koji su preživeli pakao ovog logora kroz koji je prošlo osam hiljada ljudi, dobro su upamtili Nikolića kao onoga ko je dopuštao svakodnevna silovanja zatočenih žena i premlaćivanje zatvorenika koji su umirali od batina u prašini Sušice. Kada je saznao da se kao prvi našao na javnoj optužnici Haškog tribunala, Nikolić je pobegao u Srbiju u vreme kada su Stevana Todorovića prebacivali natrag preko Drine i počeo da živi u Smederevu pod čednim imenom Dobrice Vidojevića. Njegove komšije i danas se sećaju da je Dobrica živeo povučeno, sve dok na vrata njegove podstanarske kućice u ulici Joakima Vujića nije jedne noći zakucala policija. Videvši da nema izbora, Vidojević je smerno krenuo sa uniformisanim Živoradom Trajkovićem, ali je ubrzo nakon toga shvatio da se ovaj pripadnik smederevskog SUP-a u slobodno vreme bavi i nekim drugim aktivnostima, jer su se umesto prema zgradi policije u blizini Omladinske, već uveliko truckali drumom ka Loznici. Tamo ga je na obali Drine već čekao čamac lokalnog alasa Miroljuba Vasića koji Nikolića, nakon krivudanja ulicom Maršala Tita, doveo pravo u ruke pripadnika SFOR-a koji su ga ubrzo nakon toga, kao i Todorovića, helikopterom dovezli u dvorište Ševenignena. Nisu, doduše, ni Nikolićevi otmičari imali priliku da uživaju u deviznoj premiji od 48 hiljada nemačkih maraka, jer ih je Okružni sud u Smederevu otpremio na višegodišnje kazne a sveže zarađen novac, ubacio u državnu kasu.

Ovo, naravno, nisu poučne priče o tome kako će završiti oni koji sanjaju o tome da navuku crnu kesu na glavu Ratku Mladiću i strpaju u svoj džep deset miliona, jer je sada država Srbija, umesto pripadnika međunarodnih snaga, spremna da odreši kesu i na račun poreskih obveznika, koji već plaćaju policiju i tajne službe, dodatno nagradi one koji će otkriti skrovište Ratka Mladića. Takvih, naravno, neće biti, jer poslednja nagrada samo služi kao potvrda da se ova zemlja nalazi na pravom putu, čime bi trebalo da takne i tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca. On je, međutim, već odavno oguglao na ovakve gestove, jer je svima jasno da oni koji znaju gde se skriva Ratko Mladić neće zucnuti o tome bez obzira što je nagrada povećana deset puta, budući da je njihov zavet akteru srebreničkog genocida čvršći od svih ovozemaljskih ugovora i para. Njega će lako otkriti pripadnici nadležnih službi za redovnu platu, ali samo kada hapšenje Ratka Mladića prestane da bude politički ulog. Da nije tako, među optuženim jatacima za skrivanje Ratka Mladića kojima se izriču kazne u danu kada držite sveže odštampane primerke ovih novina, nalazili bi se pre svega oni koji su mu, krajnje ponizno, omogućili da nakon vojničke sobe u objektu Krčmari, prekorači prag jednog civilnog stana na Novom Beogradu.