Vest koja je osvanula na svim naslovnim stranama tabloida – da su sa Batajnice poletela dva lovačka aviona MiG-29 da sruše “šiptarski” dron – obila se režimu o glavu. S njom se sprdalo pola Srbije na svim društvenim mrežama – dizati MiG-29 na dron, isto je što i višecevnim bacačem raketa gađati vrapca.
Zato je i novoimenovani ministar odbrane Miloš Vučević morao da tvrdi kako su avioni samo “redovno patrolirali”. “Vađenje” je nastavljeno i preko vikenda: dron je oboren između Kopaonika i Raške, ali njegove ostatke još niko nije video.
Prema saznanjima “Vremena”, VTI je zajedno sa Iritelom razvijao i razvio ometače, koji ometaju frekvenciju na kojoj se šalju podaci na bespilotnu letelicu i sa nje: ako bespilotna letelica izgubi podatak o tome gde je (nije joj dostupan GPS), ona ili sleće ili se vraća kući. Automatski. Postoji i drugi sistem, o kome su naši stručnjaci samo čitali, a to je “spuvofanje” GPS signala – to je uređaj koji nadjača GPS signal i bespilotna letelica počne da sluša njega, on je polako spušta tamo gde operater na “spuferu” odredi. A vojska Srbije to nema. Vučić, Vučević i ostali “stručnjaci” su slavodobitno pokušavali da prikažu kako je vojska bez oružja prizemljila tu letelicu. Detalje nisu davali.
A koliko dronovi koštaju? Ako se ne računaju “dečji” dronovi koji koštaju par desetina evra i imaju domet “za dvorište”, postoje ozbiljnije naprave, čija cena ide 300–600 evra za one tipa DGA (lete 300–500 metara u visinu i pet-šest kilometara u daljinu), imaju baterije za 25 minuta leta i integrisanu kameru. Bolji dronovi su od 1.500 evra pa naviše. Oni od nekih 20.000 do 25.000 koje ima vlasnik Pinka Željko Mitrović, pored integrisane kamere mogu da nose i televizijske, težine 10–20 kilograma. A dronovi za vojne svrhe mogu da nose i naoružanje, eksploziv, rakete.
Za sve dronove teže od 250 grama postoji obaveza registracije u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva gde se polaže i ispit za rukovanje. To je izvesna “rupa u zakonu” jer savremeni dronovi od 250 grama imaju bolje performanse nego neki teži. Registracija košta 250 evra godišnje. Za svako poletanje potrebna je lokacijska dozvola i saglasnost vojske, policije i lokalne samouprave koja dozvolu izdaje i ona košta 5000–6000 dinara. Dronovi ne smeju da lete po centru gradova, iznad ljudi i noću – što niko ne poštuje.
“Pogledajte snimke sa svadbi i političkih skupova”, kaže za “Vreme” jedan od vlasnika dronova. “Letilica leti iznad glava hiljada ljudi u sportskoj hali.”
Kako je objasnio, ako se dron podigne na 100 metara i više, uređaji ga registruju i vlasnik dobija upozorenje DCV. Koliko dronova “šparta” iznad neba Srbije niko pouzdano ne zna, registrovani su samo oni veći, a ovi “kućni” su nevidljivi.
Ako je u Srbiji takvo stanje, može se samo zamisliti kakvo je na Kosovu, gde odavno postoje pravni vakuumi u raznim oblastima. Ali, za “televizijske vikend ratove” vlasti u Srbiji i paljenje tenkova, slanje specijalnih jedinica u Rašku i Kuršumliju, sasvim je dovoljno da se drži tenzija.
Vučić je ponosno izjavio kako niko neće smeti da tim dronovima “prebrojava oružje i municiju” Vojske Srbije. On je zaboravio na odredbe Dejtonskog sporazuma, na koje se stalno poziva, a jedna od njih je da komisije Srbije, Hrvatske i BiH mogu u svako doba da dođu u kontrolu naoružanja i vojnih skladišta u drugoj ili trećoj državi i da im to mora biti omogućeno. Što znači da je komisija iz Hrvatske mogla juče (ili može sutra) da ode u inspekciju kasarni u Raški ili Kuršumliji.
Olako se previđa i angažovanje lovačke avijacije duž granice sa severom Kosova. Kumanovski sporazum je predvideo zabranu letova 25 kilometara od granice, što je poštovano, i onda je, zahvaljujući kooperativnosti Srbije, to smanjeno na pet kilometara. Odluku o tome donosi komandant Kfora, koji može bez problema da odluči da se opet poveća na 25 kilometara.
Vučiću je bilo važno što je rekao da dron nije Kforov jer želi da pokaže da Srbija ima dobre odnose sa međunarodnim snagama. Nije ni pomenuo čiji je dron, odakle je i kako došao, kako je uspeo da priđe neprimećen, kao i oni koji su prethodna tri dana dolazili u više navrata. Tako je ostavio gledaocima da sami zaključe kako je došao s Kosova.
Bespilotne letelice u Kopnenoj zoni bezbednosti su, prema rečima veterana, slali i Kfor i Srbija i čim pređu graničnu liniju, obarani su i jedni i drugi: bilo iz snajpera, bilo iz sačmara..
“Oni obore naš kad pređe liniju, mi oborimo njihov… Sastanu se dve komisije i to konstatuju – kraj priče”, kaže jedan od veterana.
