Lovci na dronove

Vest koja je osvanula na svim naslovnim stranama tabloida – da su sa Batajnice poletela dva lovačka aviona MiG-29 da sruše “šiptarski” dron – obila se režimu o glavu. S njom se sprdalo pola Srbije na svim društvenim mrežama – dizati MiG-29 na dron, isto je što i višecevnim bacačem raketa gađati vrapca.

Zato je i novoimenovani ministar odbrane Miloš Vučević morao da tvrdi kako su avioni samo “redovno patrolirali”. “Vađenje” je nastavljeno i preko vikenda: dron je oboren između Kopaonika i Raške, ali njegove ostatke još niko nije video.

Prema saznanjima “Vremena”, VTI je zajedno sa Iritelom razvijao i razvio ometače, koji ometaju frekvenciju na kojoj se šalju podaci na bespilotnu letelicu i sa nje: ako bespilotna letelica izgubi podatak o tome gde je (nije joj dostupan GPS), ona ili sleće ili se vraća kući. Automatski. Postoji i drugi sistem, o kome su naši stručnjaci samo čitali, a to je “spuvofanje” GPS signala – to je uređaj koji nadjača GPS signal i bespilotna letelica počne da sluša njega, on je polako spušta tamo gde operater na “spuferu” odredi. A vojska Srbije to nema. Vučić, Vučević i ostali “stručnjaci” su slavodobitno pokušavali da prikažu kako je vojska bez oružja prizemljila tu letelicu. Detalje nisu davali.

A koliko dronovi koštaju? Ako se ne računaju “dečji” dronovi koji koštaju par desetina evra i imaju domet “za dvorište”, postoje ozbiljnije naprave, čija cena ide 300–600 evra za one tipa DGA (lete 300–500 metara u visinu i pet-šest kilometara u daljinu), imaju baterije za 25 minuta leta i integrisanu kameru. Bolji dronovi su od 1.500 evra pa naviše. Oni od nekih 20.000 do 25.000 koje ima vlasnik Pinka Željko Mitrović, pored integrisane kamere mogu da nose i televizijske, težine 10–20 kilograma. A dronovi za vojne svrhe mogu da nose i naoružanje, eksploziv, rakete.

Za sve dronove teže od 250 grama postoji obaveza registracije u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva gde se polaže i ispit za rukovanje. To je izvesna “rupa u zakonu” jer savremeni dronovi od 250 grama imaju bolje performanse nego neki teži. Registracija košta 250 evra godišnje. Za svako poletanje potrebna je lokacijska dozvola i saglasnost vojske, policije i lokalne samouprave koja dozvolu izdaje i ona košta 5000–6000 dinara. Dronovi ne smeju da lete po centru gradova, iznad ljudi i noću – što niko ne poštuje.

“Pogledajte snimke sa svadbi i političkih skupova”, kaže za “Vreme” jedan od vlasnika dronova. “Letilica leti iznad glava hiljada ljudi u sportskoj hali.”

Kako je objasnio, ako se dron podigne na 100 metara i više, uređaji ga registruju i vlasnik dobija upozorenje DCV. Koliko dronova “šparta” iznad neba Srbije niko pouzdano ne zna, registrovani su samo oni veći, a ovi “kućni” su nevidljivi.

Ako je u Srbiji takvo stanje, može se samo zamisliti kakvo je na Kosovu, gde odavno postoje pravni vakuumi u raznim oblastima. Ali, za “televizijske vikend ratove” vlasti u Srbiji i paljenje tenkova, slanje specijalnih jedinica u Rašku i Kuršumliju, sasvim je dovoljno da se drži tenzija.