Lovci i žrtve

Države potpisnice Palermo protokola o borbi protiv transnacionalnog kriminala potrudile su se da uz pomoć međunarodnih i nevladinih organizacija uvrste u krivične zakone svojih zemalja institut „trgovine ljudima“, koji bi trebalo da bude pravna alatka za policiju, tužilaštvo i sud u postupanju protiv organizatora trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi. Ovde pravimo razliku između trgovine i krijumčarenja jer se dešava da u zakonu nema jasne razlike između ova dva dela koja jesu povezana, ali se u osnovi razlikuju.

Države Jugoistočne Evrope (Balkana), uz asistenciju sa strane, poslednjih su se pet godina trudile da poboljšaju aktivnosti na polju borbe protiv trafikinga ali, po pravilu, izostale su značajnije sudske presude.

U godišnjem izveštaju američkog Stejt departmenta koji se odnosi na globalni problem trgovine ljudima, jedna od glavnih komponenti ocene stanja jeste upravo vođenje postupaka (prosecution) i gotovo da nijedna zemlja iz regiona na tom polju do sada nije dobila visoku ocenu. Ocene nema zato što nema značajnih sudskih odluka: policija je uradila deo posla otkrivajući grupe trafikera, tužilac je podizao optužnice, žrtve trafikinga su, po pravilu, pristajale da svedoče o tome šta ih je zadesilo, neke presude su izricane ali nije bilo potvrde na „višoj“ sudskoj instanci, na primer Vrhovnom sudu, koja svojim odlukama oblikuje „zakono-pravni pejzaž“ jednog društva, odnosno formira način rada sudskog sistema jedne države.

LOVCI

Šta je do sada prepoznato kao standard kada je reč o trafikerima u regionu, kakav je njihov profil? To su ljudi bogate kriminalne prošlosti koji su u ratnim devedesetim uspeli da pronađu kanale za najbolju moguću zaradu. Neki su bili pripadnici „paravojnih bandi“ koje su pljačkale po ratištima raspadajuće SFRJ i organizovale sve moguće ilegalne poslovne transakcije u vezi sa trovinom drogom, oružjem, ljudima i svim ostalim što je moglo da se proda. Top ekipa trafikera, stiče se utisak, nije nikada bila do kraja otkrivena. Oni koji su „pali“ bili su ljudi iz drugog ešelona, operativci sa terena, oni koji nisu do kraja bili svesni o čemu je tu zapravo reč, ali su bili voljni da za „malo straha“ zarade neku paru. Kao što su bili uspešni u regrutovanju potencijalnih žrtava, organizatori trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi bili su vešti u pronalaženju „lokalnih partnera“: skeledžija, taksista, jataka. Novac koji se okreće u poslovima organizovanog kriminala dovoljan je da namiri potrebe velikog udruženja. U dosadašnjim slučajevima pokazalo se da su u „lancu“ bile dve kategorije prestupnika: oni sa kriminalnom istorijom i oni koji su se našli na mestu na kome su mogli lako da se uključe u posao. Opskurni povratnici sa ratišta, klinci bez ideje o budućem životu i željni lake zarade, članovi porodica koji sve shvataju kao čist posao, pa i držanje devojaka u kućnom pritvoru, našli su se na optuženičkim klupama, dok je vrh piramide (što se pokazalo u „slučaju S.Č.“) ostao bez mrlje.

ZARUBICA

Kada je o viđenijim trafikerima reč, srpska se javnost prvi put upoznala sa takvim „preduzetnikom“ 2002. godine kada se na televiziji i u novinama pojavila priča o Milivoju Zarubici, koji je vapio da mu se ne ruši novoizgrađeni motel u beogradskom naselju Rakovica, motel koji je nazvao „Sveti Nikola“, uzdajući se, valjda, u zaštitu crkve. To se nije dogodilo, objekat je uz pomoć specijalnih jedinica MUP-a ispražnjen i u njemu su navodno pronađene tajne prostorije za skrivanje trafikovanih devojaka i žena koje su na takvim mestima bile primoravane na prostituciju. Dok je Zarubica preko televizije pretio da će tužiti gradsku upravu, protiv njega je u MUP-u sprovođena istraga zbog osnovane sumnje da je sa svojom grupom organizovao ilegalni prelazak devojaka iz Moldavije, da je falsifikovao isprave, da je devojke držao zatvorene u jednoj kući kraj Beograda, da ih je silovao i da ih je dalje preprodavao.

U to vreme u Krivičnom zakonu RS ne postoji institut „trgovina ljudima“ tako da, kada je optižnica podignuta godinu dana docnije, a Zarubica (koji je nestao posle rušenja „Svetog Nikole“ i uhapšen tek u policijskoj akciji Sablja krajem marta 2003. godine) izveden sa celom grupom od 12 ljudi pred sud, njemu i grupi nije moglo da bude suđeno ni prema novim odredbama Krivičnog zakona ni prema odredbama Zakona o postupanju državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala. Okružni tužilac Nebojša Maraš, danas zamenik u Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, podigao je optužnicu obuhvativši sve članove grupe. Milivoja Zarubicu tužilac je teretio za sledeća krivična dela: silovanje, falsifikovanje isprava, posredovanje u vršenju prostitucije, protivpravno lišavanje slobode i krivično delo nedozvoljenog prelaska granice. Istraga je pokazala da je Zarubica sa svojom grupom krajem 2002. i početkom 2003. godine pokušao da „proda“ 11 državljanki Moldavije u Italiju.

I bez stručno-pravnih objašnjenja, iz optužnice se vidi da je Zarubica radio sve ono što po definiciji rade ljudi koji se bave trafikingom. Nije mogao da bude osumnjičen i optužen za krivično delo trgovine ljudima jer je „trgovao“ dok se to u zakonu nije zvalo „trgovina ljudima“. Policiji je poznat od 1985. i tokom devedesetih je više puta hapšen, osuđivan i oslobađan. Krajem devedesetih je u jednoj od njegovih kuća u Resniku pronađeno i oslobođeno četrdesetak devojaka koje su verovatno bile predmet trafikinga.

Sudski postupak pred većem kojim je predsedavao sudija Dragoljub Đorđević tekao je brzo i u februaru 2004. godine izrečena je presuda kojom su Zarubica i njegov glavni pajtaš Stanko Savanović osuđeni na po tri i po godine zatvora, a saučesnici su ili oslobođeni ili su prošli sa uslovnim kaznama. Sudija je propustio priliku da odredi veće kazne ljudima koji su organizovali ilegalan prelazak devojaka u saradnji sa svojim pomoćnicima u Rumuniji, koji su falsifikovali dokumenta i za sebe i za žrtve, koji su žrtve držali u kući u Batajnici i koji su neke od žrtava „pokušali“ da siluju. Prema sudiji Đorđeviću, silovanje nije dokazano iako su žrtve bile na suđenju i govorile o tome šta su im Savanović i Zarubica radili. U praksi se pokazuje, prema stručnjacima iz oblasti prava, da je silovanje jedno od dela koje se najteže dokazuje.

Dvojica optuženih su u odbrani imali različitu taktiku: dok je Savanović poricao silovanje pozivajući se na impotenciju, Zarubica je samozadovoljno govorio o tome da ga „nijedna nije odbila“ i da žene, jednostavno, hrle kod njega u krevet te da je to bio slučaj i sa tri devojke iz Moldavije. Devojke koje su bile žrtve trgovine ljudima dovedene su na pretres i bile su u situaciji da pred sudskim većem i svim optuženima ponove iskaz dat u istrazi, pokušavajući da se prisete svih detalja.

U slučajevima trgovine ljudima preporučuje se poseban odnos prema žrtvama, odnosno oni koji su bili predmet trgovine ljudima trebalo bi da u sudskom postupku tokom svedočenja pred počiniocima budu žaštićeni od ponovnog prolaska kroz traumu.

PANČEVO

Banatski grad na Dunavu je u nekadašnjoj SFRJ bio poznat po dve stvari: velikoj industrijskoj zoni i velikom gradskom budžetu. U devedesetim su se stvari promenile. Pančevo je postalo poznato po velikoj buvljoj pijaci kraj železničeke stanice i kao važna pozicija za trgovinu ljudima. Tek je više akcija policije u poslednje tri godine pokazalo da je „grad nafte i otrovnih gasova“ važan topos na zamišljenoj trafiking mapi Balkana. Blizina Beograda kao tranzitnog centra, položaj na Dunavu – velika luka i blizina Rumunije – bili su važni i naočigled vidljivi činioci u razvoju ove grane organizovanog kriminala. Nekoliko devojaka – žrtava trgovine ljudima, strankinja i iz Srbije, potvrdile su u razgovoru sa reporterom „Vremena“ da su ih prodali u Pančevu ili da su na putu za Bosnu i Hercegovinu bile neko vreme u ovom gradu. U poslednje dve godine pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda pokrenuto je nekoliko postupaka „na okolnosti“ trgovine ljudima i krijumčarenje ljudi koji su u direktnoj vezi sa Pančevom kao gradom odakle su krenule takve preduzetničke akcije.

Pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu vođen je 2004. godine postupak protiv tz. Šahove grupe, za krivična dela organizovanja nedozvoljenog prelaska državne granice i organizovanja kriminalne grupe za vršenje krivičnih dela trgovine ljudima (član 111 b. st. 2 u vezi sa st. 1. Krivičnog zakona RS). Prema optužnici, pakistanski državljanin Mulazam Husein Šah organizovao je kriminalnu grupu s članovima u Pakistanu, Srbiji, Rumuniji i Hrvatskoj koja je radila na ilegalnom prebacivanju osoba iz Pakistana u Italiju, kao i drugih Pakistanaca iz azilantskog kampa kod Bukurešta. Šah je stanovao u Pančevu i odatle je rukovodio akcijom koja je duže vreme bila predmet praćenja pripadnika Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Predstavljao se kao biznismen koji je u Srbiju, po svemu sudeći, stigao iz BiH, jer mu je pasoš izdala pakistanska ambasada u Sarajevu. On je imao trgovačku firmu MS eksport-import. Hapšenje ove grupe prošle godine i pokretanje postupka pred posebnim odeljenjem Okružnog suda bilo je prvo veće suđenje u Srbiji za krivično delo trgovine ljudima koje je u Krivični zakon RS uvedeno tek izmenama iz aprila 2003. godine.

Pored ovog slučaja i u senci velikih procesa koji se vode u Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, krajem avgusta 2004. počelo je suđenje „Pančevačkoj grupi“, optuženoj za krivična dela trgovine ljudima, zločinačko udruživanje, pokušaj iznude i neovlašćenog držanja vatrenog oružja. Pred tročlano sudijsko veće, kojim je predsedavao sudija Milimir Lukić, tužilac je izveo devetoricu optuženih: Dimčeta Kimova, Miodraga Stošića, Dušana Šaponjića, Miodraga Nakomčića, Miodraga Milenkovića, Tiosava Vasiljevića, Marinka Zemunovića, Vladimira Lukića i Sašu Stojkovića. Svi optuženi su iz Pančeva i okoline, osim Zemunovića, koji je iz beogradskog naselja Mirijevo.

Optužnica ih tereti da su organizovali lanac trgovine ženama koji je kretao iz Pančeva. U ovom banatskom gradu i u njegovoj okolini grupa je regrutovala, vrbovala devojke, prebacivala ih u Beograd, odatle ih transportovala preko Hrvatske (u Županji su dobijale falsifikovana hrvatska dokumenta) do Italije gde su završavale svoju potragu za boljim životom i bile primorane da se bave prostitucijom. Čak i ako im je bilo nagovešteno da bi se prostitucijom mogle baviti, pa su stoga lako prelazile granice na kojima nije potrebno pokazati vizu, devojke nisu mogle znati da će dolaskom u Italiju postati robovi u vlasništvu makroa kakvim optužnica smatra nedostupnog Dejana Stošića. Policija je u saradnji sa Interpolom i hrvatskim organima unutrašnjih dela uspela da otkrije ovu grupu tek pošto se pojavila devojka koja im je izmakla iz ruku.

„NAŠE“ DEVOJKE

Prvi put se sudi grupi koja je „trafikovala“ devojke iz Srbije, što, na neki način, daje slučaju veću važnost jer se u javnosti ukorenilo mišljenje da „naše devojke“ ne mogu da završe u ropskom odnosu i da se to dešava samo Moldavkama, Ukrajinkama, Bugarkama, Rumunkama… Činjenica da je tužilac podigao optužnicu najviše na osnovu izjave koju je dala oštećena M.T. i koja je već svedočila u posebnom odeljenju, ne umanjuje obim kriminalne delatnosti optužene grupe. Sva istraživanja koja sprovode respektabilne međunarodne organizacije, kao i policijski podaci, govore o tome da je broj pronađenih devojaka ili drugih osoba ako je reč o krijumčarenju – odnosno dece ako je reč o prosjačenju ili prodaji – daleko manji od onog koji prođe kroz ruke kriminalaca opredeljenih za ovaj vid nezakonitog preduzetništva.

Navodi optužnice, zasnovani na izjavi oštećene M.T., donose tipičnu „trafiking priču“ o siromašnoj devojci koja naseda na bajke o tome kako će u Italiji imati dobar i unosan posao, samo ako „dobrim ljudima“ preda dokumenta i 500 evra, u ovom slučaju za transport do odredišta. U Italiji je čekaju ljudi koji su tamo ranije već razradili posao, braća Stošić – po priznanju Miodraga, bavila su se preprodajom automobila – koji će se o svemu brinuti.

Kada jednom izađe na ulicu ili shvati da će morati dnevno da zaradi više od 500 evra, što podrazumeva veliki broj mušterija, žrtva postaje svesna da od posla i zarade neće biti ništa. Čitav slučaj pokazuje da, za razliku od prethodne decenije kada su odredišta bila u BiH i na Kosovu, sada trgovci ljudima koriste mogućnosti propustljivijih granica, tako da je na sceni srpsko-hrvatska veza. Ranije otkriveni kanali bili su teži i komplikovaniji, jer su žrtve pretežno lovljene u susednim istočnoevropskim zemljama pa preko Beograda i Mađarske prebacivane dalje na Zapad. „Pančevačka ekipa“ gastarbajtera Stošića potražila je plen u komšiluku svesna siromaštva u kome živi većina građana Srbije.

Optuženi su u odbrani negirali navode optužbe, izjavljujući ili da nemaju pojma o čemu je reč, ili da ne poznaju ni oštećenu ni optužene, ili da je oštećena sve izmislila jer je neuračunljiva. Ekipe stručnjaka medicinske psihologije i specijalisti neurologije, psihijatrije i sudske psihijatrije pregledali su oštećenu i procenili da je sposobna da učestvuje u sudskom postupku. Javnost bi možda mogla da očekuje da procesi koji se vode za najteža krivična dela koja su posledica delovanja internacionalnih kriminalnih grupa budu pažljivije pripremani i da se pred sudsko veće iznese više materijalnih dokaza i više svedoka koji bi potvrdili navode optužnice. Ne samo zato što brojne međunarodne organizacije i domaći NVO-i sede za vratom policiji, tužilaštvu i sudstvu u očekivanju da se trgovci ljudima kažnjavaju teže nego i zato što ih zakon i sudbina žrtava obavezuju da ovakve pojave u društvu tretiraju na pravi način.

SLUČAJ S. Č.

Jedna vidno uzbuđena devojka obratila se pozorniku u Podgorici 12. novembra 2002. godine. U Centru za bezbednost utvrđeno je da nema dokumenta, da je strankinja i da bi to moglo da znači da je žrtva trgovine ljudima. Zazvonio je telefon u kancelariji upravnice Sigurne ženske kuće (SŽK) u Podgorici Ljiljane Raičević. Devojku je policija odvela na tajnu lokaciju SŽK-a gde je trebalo da joj se ukaže prva pomoć. To je učinjeno, a zatim je devojka, za koju je utvrđeno da je iz Moldavije, ispričala svoje iskustvo iz brojnih bordela i kuća u kojima je bila primoravana na ono što se naziva „seksualna eksploatacija“. U jednom trenutku je počela da navodi imena ljudi koji su je „posedovali“ i koji su je maltretirali. Pomenula je imena ljudi na važnim funkcijama u državi. To je bio signal da Ljiljana Raičević pozove Milana Paunovića, načelnika Ureda za borbu protiv trgovine ljudima pri crnogorskom MUP-u. Po njegovom dolasku, klupko je počelo da se odmotava. Izjava je snimljena i pretkrivični postupak je započet.

Skandalozno saznanje da su neki viđeni ljudi možda umešani u poslove organizovanog kriminala moralo je da izazove neku reakciju policije. Pošto je tadašnji ministar policije Andrija Jovićević dao signal da se s akcijom može početi, uhapšeni su najpre Podgoričani Irfan Kurpejović (42) i Ekrem Jasavić (43). Istražnom sudiji Osnovnog suda u Podgorici podnet je zahtev za pokretanje istrage jer su pomenuti osumnjičeni za posredovanje u vršenju prostitucije i trgovinu ljudima (član 202 a KZ Crne Gore). Pošto ih je saslušala istražni sudija Ana Vuković, određen im je jednomesečni pritvor.

Tu se nije stalo: u nedelju 1. decembra 2002. policija je istražnom sudiji privela još dvojicu pomenutih u iskazu devojke iz Moldavije. Jedan je bio bivši mesar, sada ugostitelj iz Podgorice Bajram Orahovac („Baka Mesar“), a drugi – zamenik javnog tužioca Crne Gore Zoran Piperović. Hapšenje Piperovića je prvo te vrste u istoriji crnogorske policije, a ni u svetu se ne dešava da čovek na tako visokoj državnoj funkciji bude osumnjičen za nešto što spada u organizovani kriminal. Kako su to prenele podgoričke „Vijesti“, Piperović je uspeo da izjavi da je čitava stvar nameštaljka i da će neko zbog toga odgovarati. Ipak, dogodilo se da čovek koji treba da pokreće istrage protiv ljudi iz sveta organizovanog kriminala završi na klupi istražnog sudije. Dok je Piperović davao izjavu i kasnije putovao do zatvora u Spužu, usijali su se telefoni na stolovima svih viđenijih crnogorskih velikaša. Na meti se najviše našao državni tužilac Božidar Vukčević koji nije imao poseban komentar jer je navodno sve saznao iz medija. Vukčević je još jednom odbacio sve optužbe upućene na svoj račun, ali je saopštio da je posećivao kafanu Baka Orahovca (jednog od uhapšenih) na železničkoj stanici u Podgorici, kao i da je dugo godina prijateljevao s poznatim podgoričkim mesarom: „On nikada u mom prisustvu i da ja znam nije uradio bilo šta što se kosi sa zakonskim obavezama“, rekao je osumnjičeni tužilac Vukčević. Njemu, zapravo, od početka nije jasno zašto se digla tolika prašina jer, kako tvrdi, „niti jedan dokaz, sem moguće nekih za koje ne znam, ili ako postoji svjedokinja za koju takođe ne znam, ne postoji. Tvrdim da nikad ni gospodin Piperović u mom prisustvu, niti ja nijesmo ušli u zonu povrede zakona“.

MOLDAVKINA PRIČA

Dvadesetosmogodišnja devojka iz Moldavije krenula je 1998. godine trbuhom za kruhom u Vojvodinu ne bi li radila na poljima tokom letnje sezone. Iza sebe je ostavila dvoje dece. Prešavši ilegalno granicu između Rumunije i Srbije, polja je mogla da vidi samo iz vozila kojim je doputovala u Novi Sad. Prvi je posao bio u kafani, a zatim su počeli da je preprodaju – od Beograda, preko Republike Srpske do Crne Gore. Prema onome što je iznela Komisija za utvrđivanje činjenica i okolnostima o postupanju policije u slučaju trgovine ljudima, koju je 2004. godine formirala Vlada Crne Gore, Moldavka S. Č. je prvo radno mesto imala u striptiz-baru Oskar u Podgorici.

Za razliku od drugih devojaka koje nisu imale sreću da dođu do neke od sigurnih kuća u regionu i na taj način pokušaju da se izvuku iz zagrljaja trgovaca ljudima, devojka iz Moldavije je ispričala svoju priču i bila je spremna da je ponovi na sudu. Njena priča u podgoričkoj Sigurnoj ženskoj kući, pred predstavnicima specijalnog tima crnogorske policije za borbu protiv trgovine ljudima, dovela je do hapšenja pomenute četvorice i do pokretanja opsežnije istrage. Moldavka S.Č. će narednih dana ponavljati svoju priču više puta, njen će iskaz biti snimljen i zabeležen, u istrazi će je nekoliko puta vraćati da razjasni neke delove. Ozbiljno narušenog zdravlja i traumatizovanu, ovu će devojku ispitivati danima, ponovo joj vraćajući slike najmučnijih trenutaka njenog života. Sve što znamo o njoj stizalo je „na kašičicu“ od predstavnice Sigurne ženske kuće Ljiljane Raičević, jer je ona, razumljivo, želela da odbrani integritet žrtve trgovine ljudima.

Prema docnije sastavljenom izveštaju tima nezavisnih eksperata za OEBS, vidi se da je Moldavka pomenula mnogo više osoba nego što ih je uhapšeno. Suprotno u svetu usvojenim načinima tretiranja žrtava trgovine ljudima, neprestanim ispitivanjem devojka je ponovo doživljavala traume, što dovoljno govori i o sposobnosti crnogorske policije. Moldavka je imala hrabrosti da ispriča sve što zna o trgovcima ljudima i korisnicima usluga preprodavanih žena i bila je spremna da se pojavi na suđenju kao glavni svedok. Kako crnogorska država nije uspela da stvar izgura do tog stepena, S.Č. je bilo preporučeno da podnese privatnu tužbu protiv onih koji su je stavili u ropski položaj, preprodavali i seksualno iskorišćavali.

DRŽAVA – TAČKA GLEDIŠTA

Na početku, kada je četvorka osumnjičenih uhapšena, izgledalo je da je Crna Gora odlučna da se obračuna s jednom vrstom organizovanog kriminala kakva je trgovina ljudima. Odlučnost koju su pokazali policijski krugovi predvođeni eksministrom Andrijom Jovićevićem nagoveštavala je radikalan zaokret u odnosu na vremena kada je kriminal bio deo šireg državnog projekta. Međutim, posle prvih hapšenja – od kojih je najdramatičnije bilo ono Zorana Piperovića, zamenika državnog tužioca, čoveka koji bi trebalo po službenoj dužnosti da se bori protiv kriminala – sve je nekako stalo.

Jovićević je ubrzo smenjen, a novi-stari crnogorski premijer Milo Đukanović zapretio je sa skupštinske govornice da će biti kažnjeni svi koji su organizovali ovu aferu. Izveštaj eksperta OEBS-a pokazuje da je propusta u istrazi bilo na sve strane, da se iskazi pojedinih policajaca ne poklapaju s osnovnom pričom. Ništa se ne zna o umešanosti određenih policijskih krugova u posao trgovine ljudima, niti je bilo hapšenja pripadnika MUP-a Crne Gore. Bivši državni tužilac Božidar Vukčević nije ni u jednom trenutku osetio potrebu da se osvrne na slučaj ili da podnese ostavku jer se i njegovo ime provlačilo u postupku istrage odakle je neprestano curila informacija po informacija.

Tužilac osnovnog tužilaštva u Podgorici Zoran Radonjić u junu prošle godine stavio je tačku na čitav slučaj jer, navodno, nije bilo dovoljno elemenata za podizanje optužnice. Višemesečna istraga Ane Vuković, koja je sledila tragove nagoveštene u izjavi devojke iz Moldavije, pokazala se kao uzaludna. Prema izveštaju OEBS-ovog tima, i Radonjićevo se ime pominje u iskazu devojke iz Moldavije. Ljiljana Raičević je naglasila da od suđenja neće biti ništa jer je Radonjiću pripao slučaj. Tužilac Radonjić je smenjen prošle jeseni po odluci novog državnog tužioca Vesne Medenice i ta odluka je potvrđena u parlamentu Crne Gore.

Pošto je u junu Radonjić doneo odluku da slučaj stavi ad acta, posumnjalo se u dobre i poštene namere crnogorskog tužilaštva, pa je uz veliki pritisak međunarodne zajednice pozvan u Podgoricu ekspertski tim OEBS-a da bi videli da li je bilo grešaka u postupanju državnih organa. Izveštaj, urađen za veoma kratko vreme, pun je ocena koje ne idu u prilog crnogorskom pravosudnom i policijskom sistemu. U njemu su pobrojani brojni propusti policije i tužilaštva, istaknute su nejasnoće u onome što je urađeno. Zajedničko u ponašanju predstavnika međunarodnih organizacija i Vlade Crne Gore je da su i jedni i drugi insistirali na izbegavanju političkog konteksta čitavog slučaja, ali taj nivo priče nije mogao da bude zaobiđen kada se ima u vidu ko je sve potencijalno umešan u aferu.

ŽENSKA I MEDIJSKA PRIČA

Afera trgovine ljudima potresla je Crnu Goru najviše zahvaljujući Ljiljani Raičević, upravnici podgoričke Sigurne ženske kuće, koja je slučaj hrabro gurala u javnost. Njena aktivna uloga je omogućila da se za slučaj zainteresuju i ljudi van granica Crne Gore, da priča o devojci koju su seksualno iskorišćavali viđeniji crnogorski biznismeni i predstavnici vlasti i koja je uspela da se izvuče iz njihovih ruku obiđe čitav svet. U situaciji kada u društvu institucije države zavise samo od političke volje vlastodržaca, pokazao se značaj delovanja specijalizovanih nevladinih organizacija.

Ljiljana Raičević i njena organizacija uspele su da sačuvaju integritet žrtve i da je delimično zaštite od napada koji su dolazili i iz vlasti i posredno od medija. Dogodilo se da slika S.Č. bude objavljena u jednom podgoričkom dnevniku, da slika Sigurne ženske kuće dospe na prve stranice štampe. Mediji su jedva dočekali aferu trgovine ljudima, ali su se na njoj i pokazali kao neprofesionalni i kao portparoli određenih političkih krugova u Crnoj Gori. Problem je bio u tome što je trebalo pisati o problemu koji je iznela osoba o čijem identitetu se ne može ništa doznati. Neko je proglašen za žrtvu bez sudske provere. To je jedna strana medalje, jer je potrebno objasniti javnosti problem bez glavnog izvora. Međutim, u ovako osetljivom slučaju insistiranje na pojedinostima tipa s kim je bila i koliko puta, te šta su i gde sve radili, kao i potenciranje da je sve to potrebno doznati samo iz razgovora sa žrtvom, bili su neopravdani i profesionalno pogubni. Na kraju, u jednom beogradskom tabloidu pojavili su se delovi iz iskaza S.Č., čime je direktno ugrožen istražni postupak, a posledica po počinioce nije bilo jer su njihova imena izostavljena, a pojedinosti iz iskaza nisu provereni.

Istraživači: Svetlana Vasović Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić („Vreme“, Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

Prodaja dece – model

Živan i Zagorka Dimitrijević, romski bračni par iz sela Rekovac kod Jagodine, osumnjičeni su da su u poslednjih šest godina prodali tri svoje maloletne ćerke, čime im se, u poslednjem slučaju, stavlja na teret da su počinili krivično delo trgovine ljudima (KZ RS, član 111b.) za koje je zaprećena kazna od najmanje pet godina zatvora. Istražni sudija Okružnog suda u Jagodini, po podizanju krivične prijave i nakon saslušanja, odredio im je jednomesečni pritvor.

Oni su pre šest godina najpre prodali desetogodišnju J.D. izvesnom Dragoljubu Jovanoviću za tadašnjih 5000 nemačkih maraka, a potom su godinu dana docnije prodali svoju drugu ćerku, desetogodišnju Z.D. Miroslavu Jovanoviću iz Batočine, takođe za 5000 maraka. Treću ćerku S.D. prodali su krajem prošle godine za fantastičnih 8000 evra trećem Jovanoviću, Jugoslavu, za kojim je raspisana poternica i za kog se pretpostavlja da je u Italiji.

Dušica Đorđević, rođaka pritvorene Zagorke Dimitrijević, u izjavi za beogradske „Večernje novosti“ (21. juna 2004) demantovala je da je reč o trgovini već o čistom dogovoru radi opstanka. Iz njene izjave smo saznali da je S.D. zapravo Sunčica Dimitrijević i da je ona poslata kod srednje ćerke Zlatice Dimitrijević – Z.D. zato što roditelji nisu mogli u Srbiji da je izdržavaju. Dušica precizira: „Kod nas je običaj da se kupuje devojka za udaju.“ Priču je potvrdio Miroslav Jovanović, otac Dolara Jovanovića i svekar Zlatice Dimitrijević, izjavom da Dolar i Zlatica srećno žive u Italiji u Napulju gde se bave trgovinom. On je potvrdio da je dao novac Živanu jer je to običaj.