Čak i Liberalno demokratska partija, suprotno svom nazivu, napada krupni kapital, iako je finansirana od grupe nekada krupnijih, a sada trenutno sitnijih tajkuna, kojima su pozicije oslabile poslednjih godina
Značajan inflacioni pritisak koji ove godine na naše tržište dolazi iz prehrambenog sektora, ponovo je aktuelizovao odavno otvoreno pitanje o monopolima u Srbiji, ali ovoga puta ne državnim, nego privatnim. To se vidi po silnom publicitetu koji je dobio žučan spor između Delta holdinga, domaćeg vodećeg trgovinskog lanca za distribuciju hrane i drugih svakodnevnih potrepština, i Komisije za zaštitu konkurencije Vlade Srbije, koji je stigao do Vrhovnog suda. U tom smislu već i tabloidi govore o vladavini srpskim tržištem (pa i Srbijom) nekoliko tajkuna (Miškovića, Beka, Drakulića, Kostića, Rankovića Peconija i Matijevića), to jest njihovoj kontroli nad svim tokovima „nasušnog hleba“ (brašna, mleka, šećera, ulja i mesa) celokupnog građanstva države.
Ako se tome dodaju i istrage koje se vode nad duvanskom i stečajnom mafijom i nad rukovodstvom Geneksa, u kojima su na udaru krupni šverceri, privilegovani učesnici u privatizaciji, uvoznici i mešeteri nekretnina – te nagađanja da su policijske intervencije samo posledica „sukoba interesa“ među srpskim tajkunima oko ubrzane privatizacije preostalih društvenih preduzeća i sportskih klubova, a pre svega Robnih kuća Beograd i Crvene zvezde, mogao bi se izvući zaključak da smo tek na početku neke nove realne ofanzive protiv srpskih tajkuna, a najviše protiv Miroslava Miškovića, kao očigledno najkrupnijeg, nakon što je Bogoljub Karić izbegao iz zemlje.
SPONZORI I KONKURENTI: U ovoj, kao i u prethodnim kampanjama, zapravo se stalno ispituje koji je od vodećih tajkuna sponzor koje od danas uticajnih političkih stranaka, a pri tom svi listom koriste moralističke, levičarske ili narodnjačke argumente, bez obzira kako su te stranke, navodno, programski ideološki utemeljene. Tako, na primer, čak i Liberalno demokratska partija, suprotno svom nazivu, napada krupni kapital, iako je finansirana od grupe nekada krupnijih, a sada trenutno sitnijih tajkuna, kojima su pozicije oslabile poslednjih godina. Slično tome, protiv Miškovića je ustao i narodnjački ministar Velja Ilić, koji nekada nije silazio sa Karićeve televizije, a koji je preko svoje stranke vratio u javni život i jednog od najistaknutijih ljudi maglovite duvanske trgovine u regionu. Dodajmo tome i bizarnu okolnost da Radikalna stranka, mada se u velikoj meri ponaša kao baštinik Miloševićevih komunista i socijalista, napada nekoliko grupa tajkuna, dok Miškovića, nekako štedi, mada je on navodno finansijer njihovih glavnih političkih konkurenata, što se zasad može objašnjavati samo njihovim refleksnim priklanjanjem najjačima (ili su možda u pitanju neki prozaičniji razlozi?).
Sve to nije samo posledica provincijalne borbe oko ograničenih srpskih resursa i međustranačke zavisti (što su oni drugi, možda, dobili više), nego se, moguće, glavni izvor tih kontinuiranih kampanja protiv najuspešnijih dobitnika pionirske faze našeg neokapitalizma najverovatnije nalazi u tipičnoj tranzicionoj „ideološkoj konfuziji“ – u kojoj komunističke iluzije pokazuju svoju dugovečnost i traže nova ognjišta i staništa, pošto su se ona stara nepovratno urušila. Ako stvari uprostimo do karikature, ispada da se protiv najbogatijih Srba i njihovog uticaja na državu bore ne samo oni koji su bez zazora politički odrastali na njihovom finansijskom valovu nego i moćne vladajuće stranke koje, opet bez zazora, pismeno dele svoj uticaj na monopole u državnoj svojini.
PANIKA I ZASTAVA: No, suština je ipak negde drugde. Tajkuni su „babaroge“ koncepta liberalnog, pa i svakog drugog kapitalizma i protiv njih najžešće istupaju oni koji u najboljim tranzicionim namerama stalno parališu borbu za oslobađanje tržišta od državnih i političkih stega; oni koji čak pod „evropskom zastavom“ šire paniku uoči svake ekonomske liberalizacije i uvek surove konkurentske evaluacije; oni koji su za prava čoveka, ali ne i za njegovo pravo da mimo nekakvog „nacionalnog interesa“ kapitališe svoju imovinu; oni koji stalno govore da je restitucija neophodna, a istovremeno skreću pažnju da denacionalizacija ne bi smela da povredi interese korisnika državnog i društvenog (tuđeg) kapitala i zaposlenih sa njihovim famoznim „stečenim pravima“ itd. Tako se čitav projekat modernizacije Srbije stalno zaglibljuje u pitanja prava i pravde, a na tim pitanjima razglabanja levičara, legalista i narodnjaka nemaju premca.
Svima njima posao je olakšan pre svega zbog jednostavne činjenice što gotovo svi tajkuni Srbije suviše liče na sve nas, što su do juče bukvalno i bili, a jedino što ih od nas razlikuje jesu ogromne pare kojima sada raspolažu – što se nama čini kao velika nepravda, jer dobro znamo koliko smo malo toga sami naučili, zaradili i zaslužili, pa smo, s pravom, sigurni da to nisu ni tajkuni (tek njihovi unuci biće boljih manira, bolje obrazovani i govoriće više stranih jezika od naših siromašnih unuka).
Zbog toga je i toliko lako prema tajkunima zauzeti nadmoćnu moralističku, pa i socijalno-ekspertsku poziciju. Na primer, čitalac „Politike“ nedavno je (14. oktobar) mogao steći utisak da takvu moralno osuđujuću i stručno eksplikativnu poziciju zauzima i prof. dr Kostadin Pušara, čije ime je široj javnosti postalo poznato u aferi oko Dafiment banke, a kasnije i iz Karićeve banke i univerziteta, te Cepterove firme, a koji je još ranije bio devizni inspektor SFRJ (pa danas ističe da je još krajem osamdesetih godina upozoravao Tita, Bijedića i Dolanca da tajkuni iznose kapital iz zemlje). Ipak, njegova „periodizacija“ tajkuna u tri nivoa zaslužuje pažnju, ne samo zbog toga što je svedok iz prve ruke.
Prema Pušarinim rečima, prvi nivo su oni koji su bili „edukovani od Udbe“, ali su se još osamdesetih godina prošloga veka odmetnuli iz državne spoljnotrgovinske mreže potkraj SFRJ, pa su se u svetu obogatili (valjda našim parama?) i sada traže uticaj na poslove u svome zavičaju. Drugi nivo su, prema njegovoj oceni, oni ljudi koji su zahvaljujući poverenju režima koristili nevolje hiperinflacije i sankcija početkom devedesetih godina, pa su pljačkali budžet (porezi i carine) i Narodnu banku (to jest njene devizne rezerve i emisione kredite). Treći nivo tajkuna, kako on navodi, formirale su „kriminalizovane grupe“ koje su u sprezi sa „aktuelnom vlašću“ na nedozvoljen način došle do novca. „Politika“ je ocene dr Pušare naslovila gotovo literarno: „Paukova mreža srpskih tajkuna“.
POLITIKA I PARE: Najopštije mesto u spomenutim ocenama dr Kostadina Pušare je da tajkuni imaju ogroman uticaj na političke partije pošto ih plaćaju da osvoje vlast, kako bi zapravo oni sami mogli da vladaju u skladu sa sopstvenim interesima. Naspram ove ocene, bar kada je reč o Srbiji, mogla bi se, opet uopšteno, postaviti i kontrahipoteza – da zapravo politički centri moći manipulišu tajkunima radi lične dobiti i očuvanja odnosa snaga u društvu – to jest, u krajnjoj konsekvenci, da su u stvari tajkuni samo dobro nagrađeni i lako potrošivi nosači narodnog novca, koji mimo državnih i društvenih institucija može biti upotrebljen za poslove koje ne može obaviti sama država – na legalan način (kako drugačije spasti Zvezdu, u narodnom interesu). U istoriji Srbije, urpkos svim uverljivim marksističkim tezama da krupan kapital uvek diriguje državom i njen aparat koristi kao aparat sile koji štiti njegove interese, nekako je gotovo uvek bilo obrnuto. Oni koji su uspeli da se domognu političkog monopola (milom ili silom), kontrolisali su sve, pa su s vremena na vreme menjali i tajkunsku ekipu.
Niko razuman, ko lako može da vidi kuda su nas odveli državni monopoli u privredi, ne sme potceniti rizike koje Srbiji može doneti neka nova monopolizacija na tržištu, pa makar ona bila izvedena i u privatnoj režiji. Iako bi svako, na primer avionski ili željeznički državni monopol menjao za onaj Gejtsov. Problem je upravo u tome što su i privatni monopoli bolji za potrošače od onih državnih, koje raskošno ume da koristi i od naroda izglasana politička elita.
Geostratezi bi mogli mnogo toga zaključiti iz okolnosti da se za novobogataše (nouveaux riches), što je pravi izraz za ekonomske moćnike Srbije danas (a pojavio se još nakon Velike francuske revolucije 1789. godine), ovde nije odomaćio aktuelni naziv za takve ljude u Rusiji – oligarsi, nego se koristi termin – tajkuni, koji je među zemljama u tranziciji najviše rasprostranjen u Hrvatskoj. Istina, oba izraza su došla sa „Zapada“, mada vuku koren iz starih civilizacija. Naime, oligarh predstavlja pripadnika oligarhije, koja se danas definiše kao „mala klika privatnih lica koja ima veliki uticaj na vladu“ (Kolinsov rečnik). Koren je starogrčki: oligos – malo.
Tajkun se na engleskom jeziku (dakle, on ne dolazi iz Hrvatske) piše tycoon i standardno znači „biznismen velikog bogatstva i velike moći“, opet prema Kolinsovom rečniku. Zanimljivo je da je u engleski ovaj termin došao iz starog kineskog i japanskog jezika. U Kini je reč „ta chün“ značila veliki vladar, a japanski izraz „taikun“ bio je sinonim sa shogun – što je značilo: vrhovni (ili) vojni zapovednik. Stranci su prvi u Japanu počeli da ga proširuju na poslovne prvake.
Najzanimljivije sinonime za reč tajkun možete pronaći u američkom Vebsterovom rečniku engleskog jezika, koji pored značenja barona, mogula, naboba, plutokrate, kapetana industrije, moćnika, najvišeg itd. daje i niz sleng varijanti ovog termina, koje ovde navodimo u bukvalnom (amaterskom) prevodu: veliki sir, velika buka, velika zverka i debela mačka (fat cat). Možda je neukusno reći da je Srbija i u igri termina – kontroverzna, jer se glavna „debela mačka“ ovde preziva Mišković. Ko koga ovde doista juri?
„Tajkunizacija“ je u istoriji Srbije imala dve velike faze – u prvoj su tajkuni u kriznim vremenima postajali upravo oni koji su direktno imali vlast u ruci (ne samo Obrenovići i Karađorđevići), a tek u drugoj su te dve društvene uloge podeljene. Evo dva sitna primera koji pokazuju da nema tajkuna bez oslonca u vlasti, pošto takozvani državni poslovi uvek donose najveće privatne koristi.
U sumrak Prvog srpskog ustanka, 1811. godine, u Srbiji su cene hrane bile veoma visoke (pretila je glad), kako zbog turskog pritiska i dugog ratnog stanja tako i zbog „kordona“ (austrijskih sankcija) na Savi i Dunavu, kroz koji se samo uz odobrenje slavonsko sremskog komandanta Ćesarske vojske mogla odigravati veoma selektivna trgovina. Te godine komandant tog kordona, general Hiler, odobrio je pojedinačne molbe Jakova Nenadovića, Dimitrija Jankovića i Anastasa Živkovića iz Beograda – a sva trojica su tada bili članovi Karađorđevog Sovjeta – da uvezu svaki po 2000, odnosnu 1000 merova brašna i žita u Srbiju, od Jevreja Heršla i Greguša iz Petrovaradina. Opravdavajući svoju blagonaklonu odluku u pismu predsedniku Dvorskog ratnog saveta u Beču, grofu Belgardu, Hiler naglašava da će „ona biti od većeg efekta nego da su pomenute srbijanske starešine podmićene novcem“ (Gavrilović, 1974).
Drugi primer je iz 1924. godine, kada je Kraljevina SHS iz Nemačke, na ime ratnih reparacija dobila kontingent od 17.500 goveda i 60.000 ovaca. Ministarstvo finansija je ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb“ po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1510 dinara za goveče – u vreme kada je cena jedne ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a jednog govečeta 3000 dinara. Vodeći ljudi ove grupe „svih Srba“ bili su Radivoj Hafner iz Beča i Rade Pašić, sin premijera Nikole Pašića. Rade Pašić je bio glavni junak i (ondašnjih) duvanske i šećerne i željezničke afere. Samo pri posredovanju u isplati državnog duga češkoj fabrici lokomotiva i vagona iz Adamova, od 62 miliona dinara, za svoju uslugu je naplatio 15 miliona dinara (Kršev, 2007).
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
