Lov, klopa i pregovori

Lovno gazdinstvo „Morović“ nalazi se sto kilometara zapadno od Beograda u hrastovim šumama donjeg Srema. Jedno je od dva još uvek „uknjižena“ vlasništva Vojske Jugoslavije, drugo je Karađorđevo. Ovo stanište je, piše u bedekeru, povoljno za gajenje jelena, srna, divljih svinja, a u dolini reke Save, Bosuta i Studve povoljni su uslovi za uzgoj ptice močvarnice, posebno za divlje patke. Na ovom lovištu love se, od krupne divljači, običan jelen, srneća divljač i divlja svinja i zec, fazan i divlja patka, od sitne divljači. Novinari ga u svojim izveštajima pogrešno nazivaju „Titovim lovištem“, iz neznanja ili dramatike. Josip Broz Tito, naime, nije imao nijedno lovište ekskluzivno rezervisano samo za sebe i svoje goste, a u Moroviću, kako kaže Dragoslav Ćirić, inženjer šumarstva i u ministarstvu odbrane one Jugoslavije zadužen za lovišta, nikada nije ni boravio. „Tito je radije provodio slobodno vreme u Bugojnu, Karađorđevu i lovištu Jelen.“ Za razliku od ovih, u Moroviću se, donedavno, nije vodila politika niti je bilo ikakvih pregovora, dogovora ili sednica.

NEKAD…: Od 1436. godine pa sve do turske okupacije ova oblast bila je u posedu vlastelinske porodice Morović, odakle joj i današnji naziv, doduše danas s izmenjenim naglaskom na poslednjem slogu, tako da zvuči kao deminutiv. Oduvek je bilo omiljeno lovište povlašćenih i svojevremeno je, tvrde poznavaoci istorije, i rajhsmaršal Herman Gering, pre Drugog svetskog rata, nekoliko puta bio u lovu na tom terenu.

Ovo lovište je 1948. godine preuzela tadašnja Jugoslovenska armija iz sasvim nevojnih razloga i tada su izgrađeni prvi objekti. U početku je, kao i cela država, bilo zatvorenog tipa da bi vremenom otvorilo vratnice lovcima turistima koji su odstrel divljači mogli da plate. „Svi su, bez razlike, plaćali ono što ulove, ali su mogli da odnesu samo trofej. Meso je ostajalo gazdinstvu.“ Povlastice koje je uživala tadašnja politička elita više su se ticale termina lova nego same cene. „Najveća gužva bila je za Dan Republike i Dan Armije“, priseća se sagovornik „Vremena“.

U srećna vremena, kako period do 1990. naziva Dragoslav Ćirić, lovište se prostiralo na 30.000 hektara: 23.000 u Srbiji i 7000 u Hrvatskoj. Od objekata su, tokom godina, izgrađene dve vile, Košuta i Srna, četiri bungalova za goste i četiri lovačke kuće na obali Save: Lisnik, Domuskela, Dobrinja i Zvezdan grad. Tada je izgrađena i farma kapaciteta 100.000 koka nosilja za potrebe ishrane vojnika u kasarnama. „Lovište nikada nije bilo na dotacijama, već se samofinansiralo“, kaže Ćirić. Godišnje je odstreljivano 500 komada jelenske divljači i do 800 divljih svinja, meso je prodavano i, čak, izvoženo.

… I SAD: S raspadom i smanjivanjem države, smanjilo se i ovo lovište, tako da se sada prostire na svega nekoliko hiljada hektara. Pored onog dela koji je na teritoriji Hrvatske i na kome je jedna lovačka kuća oštećena u ratu, najveći deo sa dve lovačke kuće pripao je na gazdovanje Javnom preduzeću „Srbijašume“ tako da je Vojsci na upravljanje ostala, pored centralnih objekata, samo jedna lovačka kuća. Svi objekti, kao i celo lovište, otvoreni su u lovnoj sezoni za svakog ko je za lov zainteresovan, pod uslovom da može odstrel i da plati, van sezone za ljubitelje prirode, tišine i dobre hrane. Restoran je otvoren za posetioce a i kokošija farma još uvek radi, mada se ne može saznati i koliko.

Pažnju javnosti ovo lovište privuklo je prošle godine kada su tu u miru i tišini jugoslovenski i zvaničnici NATO-a razgovarali o priključenju Jugoslavije Partnerstvu za mir. Ovih dana je opet dospelo u žižu interesovanja jer su se lideri DOS-a tamo sastali da u miru i daleko od znatiželjnika razluče šta im valja činiti.

Budući u veoma teškoj finansijskoj situaciji, Vojska Jugoslavije ponudila je više svojih objekata koji joj više nisu potrebni prevashodno da bi namirila stambene potrebe svojih oficira. Ovog lovišta, kao ni onog u Karađorđevu, na spisku za otuđenje, međutim, nema. Za razliku od Ministarstva za privredu i privatizaciju, vojska nije rada da se odrekne najprofitabilnije imovine.