Kvalifikaciona utakmica četvrtog kola između Italije i Srbije prekinuta je u utorak 12. oktobra zbog divljanja huligana koji su došli iz Srbije i kojima se pridružio deo iz „srpske dijaspore“. Većina ljudi u Srbiji koji po navici gleda sve utakmice reprezentacije imala je šta da vidi: grupa huligana koji sedi na staklenoj ogradi stadiona u Đenovi; jedan nabildovani sa fantomkom na glavi, istetoviranih ruku u crnoj majici kratkih rukava na kojoj piše „Četnici Sever“, komanduje i seče kleštima neku žicu. Ovi iza njega urlaju i bacaju baklje i petarde.
Ta slika je tako normalna za nas koji živimo u Srbiji i tako nenormalna za sve ljude koji u Evropi odlaze na fudbalske utakmice: italijanska publika koja se našla na stadionu verovatno je bila zblanuta jer su se osetili kao u vremeplovu: takve scene su se dešavale na fudbalskim utakmicama u Evropi pre dvadeset i više godina. Verovatno će se mnogi u Srbiji zapitati zašto tribina nije ispražnjena batinama i ljudi će pomisliti da je sve još jedna urota protiv Srbije koju Zapad želi da slomi.
Za srpskog „ljubitelja fudbala“ verovatno nije jasno zašto karabinjeri nisu ušli na tribinu i razbucali stoku koja se tamo našla: kao što bi se kod nas verovatno desilo. Međutim, i samo prisustvo oklopnih karabinjera na fudbalskoj utakmici je nešto što nema veze sa sportom i to je ljudima van Srbije jasno. Propusti italijanske strane u organizaciji meča teško da će ublažiti utisak koji je ostao o „nama“ i teško da će biti olakšavajuća okolnost ako UEFA bude krenula da kažnjava.
Posledice koje će uslediti po fudbal u Srbiji mogu da budu samo spasonosne: izbacivanje tima iz kvalifikacija za EP, zabrana nastupa klubovima u Evropi, prestanak komunikacije sa ovakvim fudbalskim savezom.
Ukoliko odluke „evropske kuće fudbala“ UEFA budu išle u tom pravcu možda se u Srbiji stvori ambijent da jedno utočište nasilja i divljaštva bude raskrinkano i da se posle nekoliko godina stvore uslovi da se formira nova liga, novi klubovi i novi savez. Ovakav drastičan scenario bio je lekovit u Engleskoj pre dve i po decenije kada je tadašnja premijerka Margaret Tačer tražila od UEFA da engleskim klubovima bude zabranjeno igranje van Engleske. Efekti u Srbiji bi mogli da budu još veći s obzirom na bolesnu povezanost politike, kriminala i fudbala, odnosno onog što je njegova najgora strana.
Huligani su u predigri utakmice napali golmana reprezentacije Srbije Vladimira Stojkovića i linč je sprečen uz pomoć autoriteta Dejana Stankovića i Nikole Žigića. Podivljali huligani koji u ovom slučaju održavaju FK Crvena zvezda pokazali su doslednost u nameri da Stojkovića jure gde god se pojavi zbog toga što je pre nešto više od mesec dana stao na gol „neprijateljskog“ Partizana. Pretnje i uvrede koje su tabloidi danima objavljivali na naslovnim stranama i na stranicama za komentare na svojim internet stranicama ovaplotile su se umalo u Đenovi.
Na sreću po Stojkovića, sve se završilo samo lakšim povredama kada su huligani ubacili baklju u autobus i pokušali da ga linčuju i pesmom u kojoj mu žele da umre što pre. Stojković je bio izložen pogrdama sa tribina i na utakmici koju je Srbija igrala u prošli petak na stadionu Partizana kada mu je pola stadiona neprestano zviždalo i vređalo ga neprestano.
Ratnu klimu koja se vratila u srpski fudbal posle Svetskog prvenstva i koju je u najvećoj meri potpaljivao predsednik Saveza Tomislav Karadžić pojačalo je održavanje Parade ponosa jer oni koji podržavaju „naš nacionalni tim“, oni koji su „dvanaesti igrač“, baš ti u isto vreme ne vole homoseksualce i skloni su da Srbiju oslobode te nastranosti. Kada je u prošli petak čitav stadion skakao na „ko ne skače taj je peder“ i „ubi’, ubi’, ubi’ pedera“ – što su bili jedini slogani koje je pevala sva publika složno – niko se iza toga nije oglasio da barem kaže da to nije u redu i da možda nama takva „publika“ nije potrebna. Kao što nam nije potrebno da na stadionima imamo zastave sa natpisima „Omarska“ i slično, a to ne želi niko da pomene da se možda neki navijač iz republike Srpske ne uvredi.
Međutim, kao i više puta u prošlosti, ljudi iz Saveza, klubova, igrači, treneri, sportski izveštači, političari koji vole da se „kače“ na sport, ostali su nemi na ovakve „pojave“, a sada nam izgleda strašno to šta se dogodilo u Đenovi. „Prozivka pedera“ sa tribina slila se na ulice Beograda, a odatle na sever Italije: srpski je huligan dobacio dalje od vojvode Mišića u Prvom svetskom ratu, ali se čini da će, ako bude malo odlučnosti, to biti njegov poslednji skok van Srbije u svojstvu nekoga ko ide na stadion dok se igra neka utakmica.
Šta da očekujemo kod kuće? Još jedno deklarativno zaklinjanje da je nacionalna bezbednost ugrožena i da će reakcija države biti jeziva (kako je to rekao u nedelju posle parade jedan od predstavnika vlasti u Srbiji) i sakrivanje iza administrativne odluke Ustavnog suda kojim će biti zabranjene pojedine navijačke grupe i desničarske organizacije. Da li će takva strategija doneti rezultat? Naravno da neće i neće biti promene dok se čitav fudbal „ne očisti“ i dok se taj sport ne vrati onim kojima pripada: pravim ljubiteljima igre i talentovanoj deci koje ima na pretek.
Policija i razne srpske udbe za takvu akciju imaju svedoka saradnika na pretek: samo neka porazgovaraju sa istaknutim reprezentativcima i oni će objasniti kako sistem funkcioniše. A tu im je i Tomislav Karadžić, ako ne ostane u inostranstvu kao njegov prethodnik Zvezdan Terzić na usavršavanju engleskog jezika.
