Linč kao zamena za saosećanje

Usputna opaska ministra policije Nebojše Stefanovića izrečena na konferenciji za novinare otvorila je Pandorinu kutiju iz koje je pokuljalo sve najgore što u ovom društvu i inače pritajeno spava i čeka priliku da iscuri napolje. Ta crna žuč preti da sve podavi i da od osnovne pristojnosti, ljudskog dostojanstva i samilosti ne ostane ništa.

U četvrtak 7. avgusta, ministar Stefanović održao je konferenciju za novinare. Povod je bio jeziv, saopštene informacije – još jezivije. Petnaestogodišnja Tijana Jurić iz Bajmoka kod Subotice, nestala u noći između 25. i 26. jula, pronađena je mrtva na smetlištu, 23 kilometra od Bajmoka. Mesar iz Surčina Dragan Đurić (34) osumnjičen je za Tijanino ubistvo, nakon što je priznao zločin i odveo policiju do mesta gde je zakopao telo. Nakon što je saopštio ovu vest javnosti, ministar Stefanović rekao je: „Moj lični sud, lični osećaj, jeste da mi je zbog ovakvog krivičnog dela, zbog ovakvog monstruma žao što je Srbija ukinula smrtnu kaznu, možda naše društvo nije bilo spremno za sve tekovine EU kao što je ukidanje smrtne kazne.“

VARVARIZAM I RENESANSA: Jasno je da je Stefanović u trenutku kada je ovo izgovorio bio svestan da je ukidanje smrtne kazne civilizacijska tekovina. Međutim, ministar je implicitno izrazio žaljenje što smo jednu takvu civilizacijsku tekovinu prihvatili, iako smo, sudeći po njegovim rečima, necivilizovano društvo koje se može dovesti u red jedino necivilizovanim merama. Činjenica da je Stefanović ovo izrekao očigledno potresen epilogom slučaja koji je javnost pomno pratila, nimalo ga ne abolira: po funkciji koju zauzima dužan je da čuva i brani pravni poredak Srbije i njene zakone, sve dok se oni, u skladu sa propisanim procedurama ne promene. Ako ovakvim situacijama takozvani obični građani možda sebi mogu da priušte neodmerene reakcije i da u afektu izgovaraju svašta, ministar nema taj luksuz jer su sistemska rešenja jedini ispravan način da se društvo obračuna sa zločinima. Također, Stefanović bi morao i da stavi prst na čelo i zapita se gde se zaturila podela vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu i pod koju tačno pravnu kategoriju potpada kvalifikacija „monstrum“.

No, Pandorina kutija je otvorena: naše društvo, to „društvo nespremno za evropske tekovine“, pohitalo je da potvrdi ministrovu tezu. Fejsbuk stranica na kojoj se zahteva smrtna kazna za Tijaninog ubicu okupila je 100.000 ljudi za samo jedno prepodne. Kasnije je niklo još na desetine sličnih stranica, a nijedna nije imala manje od 15.000 lajkova. Društvene mreže i medijske portale preplavili su komentari u kojima se detaljno opisuje šta bi trebalo raditi „monstrumu“. Znamo da internet sve pamti. Ono što je zatrpalo internet u danu kada je pronađen osumnjičeni za ubistvo Tijane Jurić, ostaće zapamćeno kao sve najgore što iz ljudi može da pokulja. Pod naletom detaljnih opisa seckanja, čerečenja, prženja, davljenja u kiselini, i svega ostalog što su besni građani predlagali kao adekvatnu kaznu za ubicu, pala je u zapećak činjenica da je jedna mlada devojka imala nesreću da se zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, da je potpuno nedužna to platila životom i da je sada vreme za saosećanje. Umesto toga, „gnev pravednika“ sručio se ne samo na Dragana Đurića, osumnjičenog za Tijanino ubistvo, već i na njegovu, potpuno nedužnu porodicu. Njegovu majku stanodavac je izbacio iz kuće u kojoj je živela i sada je na ulici. Fejsbuk profil njegove sestre dospeo je na stranice tabloida, kao i fotografije njene dece. Slike Đurića sa tom decom takođe su javno objavljivane, pa su dobro došle razjarenoj rulji, koja se nije zaustavila na tome šta bi radila Đuriću, nego su i ta deca postala predmet fantazija o iživljavanju u znak odmazde nad „monstrumom“.

foto: z. knežević

UZNEMIRAVAJUĆI SADRŽAJ SA PET ZVEZDICA: Rulja je rulja. Ona mahnita i besni dok se ne izduva, piše gadosti po internetu i uglavnom na tome završava. Ovog puta, međutim, rulja se nije brzo izduvala, jer joj je prvo dao podsticaj ministar policije, onda mu se i ministar pravde Nikola Selaković pridružio u nešto blažoj formi, da bi na kraju stvar „zakucali“ mediji, svesno i tendenciozno dajući rulji prostor i inspiraciju za dalje virtuelno iživljavanje.

foto: darko dozet

Dnevni list „Blic“ na svom portalu ekspresno je postavio anketu sa pitanjem „Da li ste za vraćanje smrtne kazne“. Tabloidi su požurili sa detaljima o iživljavanju i mučenju kroz koje je Tijana prošla. Kulminacija je dostignuta kada je portal Telegraf.rs objavio vrlo neobičan članak pod naslovom „ŠTA MONSTRUME ČEKA U ZATVORU Proklinju dan kada su rođeni!“ U članku, neimenovani izvor uz obilje detalja opisuje brutalne metode kažnjavanja kojima ostali zatvorenici izlažu osuđenike za ubistva i silovanja dece. Navodno, osuđenici za ovakve zločine su u zatvorima izloženi grupnim silovanjima, sodomiji i drugim vrstama zlostavljanja. Čitav tekst je duboko uznemiravajuć i obiluje opscenostima, a pri tome ne zadovoljava ni jedan jedini novinarski standard. Izvor je neimenovani bivši zatvorenik, čitav tekst je u „rekla-kazala“ maniru, stigmatizuje sve zatvorenike kao potencijalne zlostavljače, i ne sadrži nijednu proverenu informaciju. Portal Telegraf.rs istakao se još jednom, razotkrivši se do kraja. Uz napomenu da redakcija portala ne stoji iza sadržaja u tekstu, objavili su svojevrsni „best of“, ili kolekciju komentara čitalaca koji su im pristigli, a koji su se naročito istakli u kreativnosti na temu „šta bismo sve radili monstrumu“.

Da apsurd bude veći, mediji koji su prednjačili u opscenosti i davanju prostora za iživljavanje, privid pristojnosti održavali su povremenom upotrebom asteriska, zvezdica, na vrlo neobičnim mestima. Tako smo u tekstu u kom se do detalja opisuje silovanje zatvorenika nogom od stola imali prilike da pročitamo da mu se istovremeno govori da je „pi*ka“, ili da vidimo naslov: „Monstrum je Tijanu sek*ualno zlostavljao“. Koga su i od čega mediji ovim zvezdicama štitili, potpuna je misterija zdravom razumu. Ali, ta je zvezdica u stvari izdajica. Svojim prisustvom svedoči da je onaj ko ju je tu stavio svestan da je nešto trebalo da izostavi, da zna da je prenaglio i prešao granicu mere, ukusa, pristojnosti, meru vlastitog profesionalnog dostojanstva. Ovdašnjim medijima omakla se ta zvezdica, kao interpunkcijski znak za licemerje, ili možda ipak kao tračak nade da svest o tome gde je mera nije potpuno izumrla.

POKRETNO DNO: Svaki put kada se u ovom društvu dogodi tragedija ili zločin, kakvih u svakom društvu ima, mediji i javnost pokazuju zabrinjavajući nivo nesposobnosti da se sa time nose. Načini medijske obrade slučajeva poput masovnih ubistava u Jabukovcu i Velikoj Ivanči, ubistva pevačice Ksenije Pajčin, slučaja Crna Reka koji je rezultirao ubistvom Nebojše Zarupca, pokazuju da sa svakim takvim novim slučajem nivo medijske beskrupuloznosti raste, a nivo profesionalnosti proporcionalno pada. Borba za gledanost i čitanost, za klikove i posećenost pretvara se u maroderstvo. Ovog puta, međutim, dno se pomerilo za još nekoliko stepenika niže. Tijanin otac Igor Jurić izjavio je kako su pojedini mediji bili iznenađujuće surovi u danima dok se njegova ćerka još vodila kao nestala. Pojedini su ga čak i ucenjivali da im da izjavu, jer u suprotnom neće objaviti Tijaninu sliku: „Neću da ih imenujem, oni znaju koji su u pitanju. Kad čovek dođe u ovakvu situaciju da mu nema deteta, onda vi (mediji) na neki način ‘upakujete’ još 10 stvari, pa ti nije dovoljan bol što ti nema deteta, nego moraš da se boriš i sa svim ostalim stvarima da bi se pravdao“, prenele su izjavu Igora Jurića novinske agencije Fonet i Srna. On je rekao da je porodica od Tijaninog nestanka 26. jula prolazila kroz pakao i precizirao da je bilo pritisaka sa svih strana, uključujući i novinare.

Podsetimo, u danima Tijaninog nestanka, jedna od medijski eksploatisanih teorija bila je ona po kojoj je Tijana oteta jer njen otac duguje novac zelenašima. Zbog ovih napisa, porodici Jurić se niko nije izvinio, baš kao što ni porodica Ognjanović, koju su tabloidi optuživali da je pokrala novac prikupljen za lečenje svoje ćerke, nikada nije dobila izvinjenje zbog linča i torture kroz koju su prošli u javnosti nakon što im je dete preminulo. Povodom izjave Igora Jurića o novinarskim ucenama, oglasila su se oba novinarska udruženja, i UNS i NUNS, osudivši ovu praksu i podsetivši na obavezu poštovanja etičkog kodeksa. I na tome se završilo, jer, ruku na srce, ovlašćenja ovih udruženja, kao i Saveta za štampu kao samoregulatornog tela, ne dobacuju dalje od javne osude.

Ostatak repertoara koji povodom ubistva Tijane Jurić nalazimo u medijima ovih dana, svodi se na dve reči – opscenost i fetišizacija. Tabloidi se takmiče ko će sa više detalja opisati načine na koje je devojka mučena, šta je ubica pio i jeo pre toga, koju mu je tortu majka napravila nekoliko dana pre zločina. Porodicu osumnjičenog Đurića novinari svakodnevno opsedaju, što u delu javnosti izaziva dodatni odijum i optužbe da su željni medijske pažnje. I to je pogrešno, jer, hajde da se ne pravimo da znamo kako je biti porodica osumnjičenog za svirep zločin. Kada je maneken Filip Kapisoda ubio pevačicu Kseniju Pajčin a potom i sebe, njegov otac davao je u prvom trenutku izjave u kojima je pravdao sinovljev čin ponašanjem Pajčinove. Kasnije se izvinio zbog toga. Kada je sveštenik Branislav Peranović nasmrt pretukao štićenika centra za lečenje bolesti zavisnosti u Crnoj Reci, Zarupčeva porodica je isprva pokazivala razumevanje za njega. Posle prvog šoka, i sami su uvideli da nema načina da se opravda Nebojšina smrt. Ljudi u stanju šoka i traume nisu dužni da stoprocentno snose odgovornost za sve izjave i postupke. „Obični“ ljudi toga ne moraju da budu svesni, ali novinari imaju obavezu da to uzmu u obzir. Ali ne uzimaju, jer je borba za tiraž prevazišla borbu na život i smrt, prešla isključivo na teren smrti i kalkulacije kako što više na smrti profitirati.

foto: www.facebook.com

Mnogo je gadnog pokuljalo iz ljudi protekle nedelje. Ipak, nemoguće je da su sve te stotine hiljada ljudi koji na Fejsbuku traže smrt Dragana Đurića krvožedni manijaci. Nemoguće je da su svi oni koji na društvenim mrežama fantaziraju o seckanju, soljenju rana, čerečenju Đurića i njegove porodice nekakvi umobolni sadisti. Nešto je drugo u pitanju. Biće da je u ovdašnjem društvu previše nezadovoljstva i premalo pravde, previše pritiska na pojedinca, a premalo načina za odušak. Ovde ljudi žive u konstantnom stanju neizvesnosti, u strahu od siroma-,štva i u strepnji za egzistenciju. Smrt Tijane Jurić, taj horor scenario u kom je devojka ostala sama svega sedam minuta i završila mrtva na đubrištu, samo je kanalisao taj već postojeći strah i usmerio ga ka Draganu Đuriću.

Mediji, sa druge strane, već duže vreme nemoćni da usmere kritiku ka jačem, ka onima u čijim je rukama realna društvena i svaka druga moć, jer im upravo od takvih zavisi egzistencija, okreću se ka iživljavanju nad slabijima. Nebitno je da li se taj slabiji zove Kristina K. na koju su svaljivali krivicu za zločin u Ivanči, porodica Ognjanović ili, u ovom slučaju, Dragan Đurić. Sva je prilika da je taj čovek kriv za ubistvo Tijane Jurić. Ali u ovom trenutku on je uhapšen i više nikome ne može da naudi. Otuda je zgodna meta. O njegovoj porodici koja baš ni za šta nije kriva da ne govorimo. Svesni toga da se silno nakupljeno nezadovoljstvo, frustracija i strah građana negde moraju izliti, mediji i predstavnici vlasti poput Nebojše Stefanovića, to nezadovoljstvo namerno usmeravaju upravo na stranu ka kojoj se ono ovih dana sliva. U takvoj atmosferi, u drugi plan pada Tijana Jurić, njena tragedija, bol njene porodice, i saučešće u tom bolu i empatija. Dakle, ono što nas čini ljudima.

Ljudi na mostu

Iste noći kada je u Bajmoku kod Subotice nestala petnaestogodišnja Tijana Jurić, nepoznati vozač na Brankovom mostu usmrtio je Luku Jovanovića (21). Luka i trojica njegovih drugova našli su se na mostu jer im se automobil pokvario. Stali su, uredno obeležili mesto trouglom, ali bahati vozač zakucao se u njih i pokosio ih, ne zaustavivši se. Od 2. avgusta, Lukin otac Bojan Jovanović (na slici) stoji na Brankovom mostu, drži u rukama sinovljevu sliku i tiho protestuje jer ubica njegovog sina još nije pronađen. Brankov most pokriven je kamerama, poznato je da je Luku usmrtio automobil „mini-kantrimen“, izuzetno skup i redak auto, kakvih je u Beogradu manje od stotinu, a na mestu nesreće tom vozilu otpao je jedan retrovizor. U nedelju 10. avgusta, Bojanu Jovanoviću se u protestu na Brankovom mostu pridružilo nekoliko stotina građana. Brza i efikasna akcija policije u slučaju otkrivanja ubice Tijane Jurić, pojačala je revolt građana zbog zastoja u Lukinom slučaju. Konfuzne i protivrečne informacije koje stižu iz policije i medija, uz činjenicu da je mladić stradao od vozača skupog i retkog automobila, pojačavaju uverenje javnosti da je reč o prikrivanju vinovnika. U trenutku pisanja ovog teksta, poslednja informacija u vezi sa istragom o smrti Luke Jovanovića jeste izjava ministra policije Nebojše Stefanovića: „Može da se kaže da je reč o vozilu koje je te noći najverovatnije imalo strane registarske oznake, što je ustanovljeno prema veličini tablice koja se vidi na video-snimku.“ Stefanović je dodao da se trenutno radi analiza pronađenih delova automobila nakon udesa i u saradnji sa Interpolom traga za vozilom, prenose beogradski mediji.

foto: aleksa stanković