Izvođenjem himne Republike Hrvatske Lijepa naša domovino na inauguraciji novoizabranog predsednika Zorana Milanovića, uzburkani su duhovi prošlosti. Taman kada se pomislilo da vlast u Hrvatskoj nije ekskluzivno rezervisana samo za članove Hrvatske demokratske zajednice, kada su inauguraciji prisustvovali svi njeni dosadašnji predsednici, izuzev pokojnog Tuđmana, „desila“ se Josipa Lisac. Sporna je postala njena izvedba hrvatske himne. Bar se tako navodi, a pozadina, svakako, ostaje skrivena.
Napadi na veliku umetnicu krenuli su sa raznih strana. Oni su se ogledali od zlonamernih komentara pristiglih iz Hrvatske i iz regiona, preko izjava revoltiranih političkih oponenata predsednika Milanovića, pa sve do krivične prijave koju je protiv nje podneo mladi pravnik sporne biografije, izvesni Boško Županović. I da je i najmanje u pravu u pogledu Josipinog „greha“, on je profitirao izlaskom iz totalne anonimnosti leteći na krilima popularnosti gospođe Lisac.
Josipa Lisac se tako tereti da je javno izvrgnula ruglu, preziru ili grubom omalovažavanju himnu Hrvatske izvodeći je na način koji nije uobičajen za izvođenje državne himne, a sve to suprotno članu 349 Kaznenog zakona Republike Hrvatske, a za koje je propisana kazna zatvora do jedne godine. To je učinila, kako se navodi, na inauguraciji predsednika Hrvatske, koja, pak, ima svoju režiju, nezavisnu od Josipinih aspiracija. To dalje znači da, iako je opštepoznat stil Josipe Lisac, njena kreativnost i vokalne sposobnosti, za tako nešto su znali ili su mogli pretpostaviti i državni organi i svi prisutni na inauguraciji, dakle i predstavnici HDZ-a i svi oni koji su krenuli put osuda čuvene umetnice. Međutim, ne samo da nije sprečena u takvom (ne)delu, ona je bila pozvana da ukaže čast i izvede himnu. A niko od prisutnih koji su kolutali očima nisu odbili da prisustvuju skupu, niti su ga (protestno) napustili.
No, u Josipinu odbranu su stale njene koleginice i kolege iz Hrvatske glazbene unije i diskografska kuća „Croatia Records“, naslednica „Jugotona“, za koji je Josipa tradicionalno objavljivala svoje uspešne albume. Podrška je stigla i od publike. I to ne samo iz Hrvatske – naprotiv! Iz drugih bivših jugoslovenskih republika publika je, mahom na društvenim mrežama, ismejala krivičnu prijavu i samu pomisao da Josipa Lisac čini bilo kakvu kriminalnu radnju, posebno da je državni neprijatelj broj jedan. Ako je Josipa Lisac ikad nešto i rušila, rušila je tabue, predrasude i netoleranciju. A to se, na brdovitom Balkanu, može oceniti kao isuviše ekstreman sport za jednu damu. Ali, to nije sprečilo Josipu da deluje na taj način više od pola veka plodne karijere.
Josipa Lisac je svoje najveće uspehe doživela u Beogradu – uvek odlično posećene koncerte i nastupe, premijere najboljih performansa na Jugoviziji i Mesamu, te desetine koncerata koje je održala od 2009. godine pa do danas. Ona se Beogradu uvek vraćala. Tako je 14. februara, tradicionalno, na Dan zaljubljenih i sopstveni rođendan, odlučila, kako je sama rekla „pobjeći“ iz Zagreba gde se u isto vreme održava čak oko 400 manifestacija posvećenih ljubavi, kako bi ljubav poklonila baš beogradskoj publici.
Nije isključeno da joj se taj čin i slični pripisuju u „krivicu“.
U mnoštvu rasprava o spornoj izvedbi hrvatske himne, lako se zaboravilo i zanemarilo delovanje jednog od najpopularnijih hrvatskih izvođača u poslednje skoro tri decenije – Marka Perkovića Tompsona. Zanimljivo je da je Tompson vrlo često favorizovan na hrvatskoj muzičkoj sceni, a da, pritom, gotovo nije smetalo moralnim čistuncima i pravnim pozitivistima ono o čemu peva i jezik mržnje koji propagira u javnosti. Istina, navedeni izvođač ni po čemu ne može da se poredi sa Josipom Lisac. Međutim, zajedničko im je samo to što se vezuju za pitanje „hrvatskog bića“. On tradicionalno stoji na braniku domovine, dok se sada Josipa Lisac pokušava predstaviti kao izgrednica. Protiv nje se želi pokrenuti krivični postupak kao da je reč o kriminalcu, a ne o vrsnoj umetnici. Ovakav pristup Josipinom liku i delu otvara i pitanje koje ne sme biti zanemareno u savremenom, demokratskom društvu. To su, svakako, sloboda izražavanja i umetničke slobode kojim bi umetnici trebalo slobodno da se služe. Reakcijama na interpretaciju himne, aludirajući na ekscentričnost i kontroverzan nastup Josipe Lisac udara se baš na slobode umetnika. Tako se na ovaj način šalje poruka da umetnici moraju da paze na to kako istupaju u javnosti u pogledu svega što bi moglo da zasmeta i učini se nepodobnim, a vezano je za državu i politiku. Takvo, bogougodno ponašanje posebno bi teško palo kosmopolitski opredeljenim intelektualcima, kakva je, svakako, Josipa Lisac.
Prisetimo se samo njene izvedbe pesme Ave Maria u rok operi Gubec Beg, kada je Josipa, takođe, na sebi svojstven način izvela versku pesmu. Međutim, koliko je autoru ovih redova poznato, Josipa nije ekskomunicirana od strane katoličke crkve, a ni javnost nije negativno reagovala. Naprotiv, ta pesma je postala gotovo nezaobilazni deo njenog repertoara, te je u više navrata prilikom izvođenja Ave Maria, pratio Simfonijski orkestar Hrvatske radio-televizije. Dalo bi se pomisliti da je Hrvatska zaista čisto sekularna država, a da verske zajednice (posebno katolička crkva) imaju minoran uticaj na politiku i društvo, te da je Josipa sada „udarila“ u nešto u šta se zaista ne sme dirati – u „sveti“ nacionalni simbol.
Angažovati Josipu Lisac, umetnicu karakterističnog glasa i pojave, za izvođenje nacionalne himne, po nekim zamišljenim, zadatim uzusima, u najmanju ruku je neozbiljno. Šta je bio željeni učinak? Da se pokaže svetu kako u Hrvatskoj živi talentovana umetnica na kojoj bi im pozavideli mnogi u svetu? To se, podsetimo, dešava baš u vreme kada Hrvatska predsedava Savetu EU u periodu januar-jun 2020. godine. Da li je reč o nekoj vrsti sankcije za njene isuviše česte nastupe van Hrvatske? Ili je možda, uz pretpostavku na koji način će Josipa Lisac izvesti himnu, željeni učinak bilo skretanje pažnje sa brojnih problema sa kojima se suočava Hrvatska, te ono sve sa čime se ima suočiti i novoizabrani predsednik Milanović? Nešto, svakako, jeste.
Kao „alternativna“ himna Hrvatske, 1991. godine korišćena je popularna kompozicija Rajka Dujmića („Novi fosili“) nastala prema tekstu Zrinka Tutića – Moja domovina, koju je izvodilo stotinak najboljih i najpopularnijih hrvatskih i inih izvođača u sklopu hrvatskog „Band Aid“-a, među njima baš i Josipa Lisac. Tadašnju neformalnu himnu Hrvatske izvodila su i druga velika imena hrvatske i bivše jugoslovenske estradne scene: Oliver Dragojević, Tereza Kesovija, Arsen Dedić, Gabi Novak, „Novi fosili“, „Parni valjak“, „Prljavo kazalište“, Ljupka Dimitrovska, Ivica Šerfezi, Radojka Šverko, Zorica Kondža, Doris Dragović, Danijel Popović (Džuli), „Magazin“, i drugi – gotovo cela hrvatska pop i rok scena, pa sve do tada mladih nada Tatjane Matejaš Tajči, Severine i Ivane Banfić. Pesma je doživela veliki uspeh i u svim potonjim godinama izvođena je od strane brojnih izvođača, od dečijih horova do nacionalnih manifestacija u Hrvatskoj. Zanimljivo je da Josipi Lisac niko u Hrvatskoj nije zamerio na učešću u originalnom izdanju ove pesme.
Josipa Lisac je započela karijeru pre više od pola veka. Godine 1967. postala je pevačica grupe „O’ Hara“, a zatim grupe „Zlatni akordi“. Onda je započela i samostalnu karijeru. U tandemu sa pokojnim suprugom Karlom Metikošem, muzičarem koji je preminuo 1991. godine, ostvarila je velike uspehe širom bivše Jugoslavije, ali i u svetu. Skoro četvrt veka su uspešno sarađivali i u tom periodu je objavila nekoliko antologijskih albuma, među kojima prednjače legendarni Dnevnik jedne ljubavi (1973) i Boginja (1987). U svojoj karijeri objavila je više od deset studijskih albuma, albuma sa koncerata i kompilacija. Dobitnica je brojnih nagrada, kako stručnih žirija, tako i publike, i u više navrata (čak 22 puta) nagrađivana je Porinom, prestižnom muzičkom nagradom u Hrvatskoj, u različitim kategorijama. Josipi Lisac je 2020. godine dodeljen i Porin za životno delo za poseban doprinos kulturi i tragu koji je ostavila na hrvatskoj muzičkoj sceni. Ostvarila se u više žanrova: pop, rok, džez i drugim.
Za Josipine izvedbe pesama karakterističan je lični pečat te izvođenje iste pesme na različite načine, pa čak i izmena pesama do neprepoznatljivosti, što je posebno objasnila na beogradskom koncertu ove godine održanom u Centru „Sava“ kada je govorila da svaka pesma ima više originala, te upitala publiku na koji original misli.
