foto: strahinja aćimović / tanjug
Aleksandru Vučiću se samo jednom, u jednoj neprimećenoj polurečenici, omaklo da su mu Miroslav Lajčak i savetnici Emanuela Makrona i Olafa Šolca doneli nacrt sporazuma Beograda i Prištine i da je taj predlog odbio. Sve ostalo je bilo kao i na sednici o Kosovu 2019. Javnost ni ovoga puta nije mogla da čuje šta je plan vlasti, niti je opozicija ponudila bilo šta konkretno
Maltene sve što se događalo u Skupštini Srbije prošle nedelje (13. i 14. septembra) moglo bi da stane u dve nazovimedijske slike. Prva slika se pojavila u utorak uveče, kada su svi paradržavni mediji, kao po komandi, javili udarne vesti: da Vučić u Skupštini već deset sati odgovara na pitanja poslanika.
“Predsednik strpljivo i argumentovano odgovara na svako pitanje već 10 sati!” (“Alo”); “Simultanka u Skupštini. Reporteri ‘Novosti’ prvu veću ‘oseku’ narodnih poslanika primetili su već oko 14 sati, kada je po nepisanom pravilu pauza za ručak, koja tokom današnje Posebne sednice – nije predviđena” (“Novosti”); “Vučić 10 sati odgovarao na pitanja poslanika: Pokazao kako se bori za KiM, nije jeo tokom cele sednice” (“Objektiv”); “vučić 10 sati odgovarao na pitanja poslanika: Ponovo pokazao kako se bori za KiM, nije jeo niti išao u toalet tokom cele sednice” (“Srpski telegraf”); “vučić se duže od deset sati nije pomerio sa stolice! A poslanici dolaze i odlaze! Za njega nema ništa važnije od kosova i metohije!” (“Informer”). Sve ovo su bile tabloidne “stilske vežbe”.
Naročita pažnja bila je posvećena podvigu kojem se još 2015. tadašnji poslanik SNS-a Zoran Babić divio “i mentalno i fizički” – da predsednik može dugo da sedi u Skupštini a da ne ide u toalet. Iz nekog razloga, ovo je predstavljeno kao jedan od ključnih dokaza predsednikove posvećenosti u borbi za Kosovo.
Naravno, kako to već ide, efekat ovog natčoveka koji brine o svima nama ostvaren je i kontrastom: “Reporteri ‘Kurira’ su primetili da nijedan ministar nije bio prisutan na sednici na kojoj se vodila rasprava o najvažnijem nacionalnom pitanju, ali i da je skupštinska sala često bila poluprazna, a skupštinski bife pun.”
Ili: “Bez obzira na umor, koji posle više od 10 sati sedenja mora osetiti, Vučić prati izlaganje svakog od predsednika poslaničkih grupa i vispreno odgovara, argumentovano diskutuje. A poslanicima kojima je to jedini posao – da sede u sali, jer ih građani Srbije za taj posao debelo plaćaju – teško je da se zadrže u sali. Oni dolaze i odlaze, dok Vučić odgovara i objašnjava sve o najvažnijem državnom pitanju. Jer za njega nema ništa važnije od Kosova i Metohije i sudbine građana naše južne pokrajine” (“Informer”).
Međutim, ni nakon ovih 10, a ni nakon sutrašnjih još 14 sati skupštinske sednice, Vučiću se nije omaklo – izuzev jednom, u jednoj neprimećenoj polurečenici – da su mu Miroslav Lajčak i savetnici Emanuela Makrona i Olafa Šolca doneli nacrt sporazuma Beograda i Prištine i da je taj predlog odbio.
Tu dolazimo do druge slike koja je obeležila raspravu o Kosovu. Javnost Srbije je za postojanje ovog papira saznala iz albanskih medija, a potom je Vučić na Pinku, dok ga je pitanjima “rešetala” Gordana Uzelac, objašnjavao da on to nije ni hteo da primi i da ga boli glava. Narodnim poslanicima niti je rekao da je taj predlog dobio, niti šta je u njemu pisalo, niti s kojim pravom on po svom nahođenju prihvata ili odbija neke predloge. Sutradan, svi gorepomenuti paradržavni nazovimediji su, kao po komandi, izvestili da je predsednik odlučno odbio “taj papir”.
KAO JUČE
I inače, između ove dve medijske slike nije bilo mnogo razlike, između ove sednice o Kosovu i one prethodne, održane 2019. godine. Možda i jedina razlika bila je ta što, ovaj put, Vučić nije nudio onaj fantomski plan koji ima u detalje, ali neće o njemu da priča – o razgraničenju, odnosno podeli Kosova (vidi tekst “Svi smo krivi osim njega”, “Vreme”, 30. maj 2019). Svega ostalog – neprekidnog protivrečenja samom sebi, neprestanih uvreda, optužbi i podmetanja opoziciji, verbalnih falsifikata, mahanja papirima, preglumljivanja i afektiranja, kao i iživljavanja predsedavajućeg Skupštine nad opozicijom – sve smo to videli još jednom. Slično kao i te 2019, ni ovoga puta nije moglo da se čuje šta je plan vlasti, niti je opozicija ponudila bilo šta konkretno.
Vučić je opet počeo nabrajajući koliko je srpskog “življa” bilo na Kosovu u različitim trenucima u istoriji i pozvao na “udruživanje svih društvenih snaga u definisanju zajedničkog cilja koji će nas, ne samo obavezivati, već i podstaći da makar po tom jednom pitanju u najvećoj mogućoj meri prevaziđemo sve razlike, partijske i druge političke partikularne interese”, navodeći da Srbija neće ni posredno ni neposredno priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
No, nije mu dugo bilo potrebno da uđe u svoju čuvenu mnogostruku “ali” petlju, iz koje nije moguće razabrati šta je zapravo njegov stav, za šta se on zalaže i šta će da preduzme. To, otprilike, izgleda ovako: važno je da narodu ponudimo ono što je realno, ali mogućnosti su nam oskudne, a šta je naša generacija mogla da učini kada nas je na Kosovu bilo 11 odsto; istorijske tokove nije uvek moguće preokrenuti, ali nije ni nemoguće; Srbija nije učestvovala u generisanju krize, mirno rešavanje je jedini razuman način, ali mi se ne plašimo 3700 NATO vojnika, imamo više vojnika i nismo slabije naoružani, ali bismo time izazvali katastrofu za celu zemlju; Srbija nije onako slaba kao 1998. i 1999. godine, nego smo desetostruko snažniji – i tako u krug.
Ukratko je ponovljena i falsifikovana verzija savremene istorije Srbije, po kojoj je, u Vučićevoj i SNS izvedbi, Srbija i njen teritorijalni integritet “zgažen kao krpa zato što je Srbija mala i zato što su mogli da je gaze”:
“Za nas je veoma važno da smo pokušali da dođemo do približavanja stavu u vezi sa čisto humanitarnim i civilizacijskim pitanjem nestalih lica i o tome se i dalje pregovara. Želim da vam ukažem na to šta je problem. Problem je u jednoj rečenici. Sve smo se dogovorili. Mi smo oduvek prihvatali sve. Prihvatili smo i ono što su ponudili Evropljani i Amerikanci, a onda su oni došli sa rečenicom koja bi trebalo Srbiju, odnosno da nas optuži da smo mi direktno odgovorni za nasilno iseljavanje, proterivanje, ubistva i činjenje zločina nad licima na Kosovu i Metohiji, iz čega proizilazi naravno, sledstveno tome, njihov dalji zahtev na ratnim kompenzacijama, ratnoj šteti, pošto, kako oni to kažu i smatraju, kao suverena država imaju prava na to, a gde će Srbija biti osuđena za zločine, čak i zločin genocida”, objasnio je predsednik šta ga muči u pregovorima.
I zbilja, nesumnjivo da ovo jeste problem za predsednika – koji je bio ministar u vladi koja je naređivala i nasilno iseljavanje i proterivanje i ubistva i činjenje zločina nad licima na Kosovu i Metohiji. Ako se posmatra iz određenog ugla, ovo poricanje počinjenih zločina i poricanje sopstvene odgovornosti za njih je jedna od ključnih poruka Vučića kroz sve ove decenije, samo je sada, u poslednjih 7-8 godina, upregao celu državu u stvaranju i održavanju te paralelne realnosti u kojoj aktuelni predsednik i njegovo najbliže okruženje nisu odgovorni za stvari koje su sudski dokazane.
Ono što je bilo porazno na ovoj sednici o Kosovu jeste da se niko od opozicionih poslanika nije ozbiljnije bavio ovim pitanjima – zbog čega je to Srbija bombardovana? Šta se to dešavalo tokom 1998. i 1999. godine? Ne, kao da je vladao prećutni konsenzus u Skupštini da se tih godina desila neka prirodna katastrofa, neki zemljotres, koji je odjednom učinio da Srbija kao država više ne postoji na najvećem delu Kosova.
A taj problem je dublji, suštinski, i nosiće posledice sve dok se društvo ne bude suočilo s njim: jer, koga briga za tamo neku korupciju, pljačku, premlaćivanje, zastrašivanje i slične svakodnevice naprednjačke Srbije, kad su najgori zločini – ratni – ostali nekažnjeni? Odatle, iz te omerte, izvire i dalje se umnožavaju zločin i kriminal.
“Od vlasti smo čuli taj njihov uobičajeni diskurs, koji se kreće od toga da nema više prostora za mitove, da su potrebna praktična rešenja, a onda dođe ono ‘mi nikad nećemo priznati Kosovo’. To se konstantno vrti u krug i čini mi se da u poslednjih 10 godina nije bilo nikakvih izletanja iz tog diskursa, izuzev u dva slučaja – kada je krenula priča o podeli i onda kada mi se činilo da su uspeli da prodaju javnom mnjenju Srbije da je Zajednica srpskih opština dovoljno velika stvar da se krene dalje. To smo videli – dva dana suštinski ničega”, kaže za “Vreme” vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević.
On dodaje da ništa novo nije moglo da se čuje, ni od vlasti, ni od opozicije, te da je Skupština zapravo bila samo jedna vrsta predstave: “Imala je scenario koji je bio namenjen javnosti Srbije, a sve ostale stvari koje su praktične ili koje se zaista dešavaju u tim pregovorima su odvojene od toga”, kaže Spasojević.
Nekadašnji narodni poslanik, ali i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić kaže za “Vreme” da, po njegovom mišljenju, manje-više sve stranke pristupaju ovom problemu dnevnopolitički i gledaju da uberu poene kod svojih birača, a niko se ne usuđuje da postavi pitanja koja su suštinski važna, “a to je kakvi mogu biti uslovi života Srba na Kosovu i Metohiji, ukoliko je njihov status nerešen, ukoliko postoji status quo i u bezbednosnom i ekonomskom i institucionalnom smislu. Pritom se suočavamo sa još jednim licemerjem vladajuće stranke i njenog predsednika, koji osuđuje negativne pojave na severu KiM, uključujući i ubistvo Olivera Ivanovića, a pritom na balkonu Narodne skupštine sede ljudi za kojima je raspisana međunarodna poternica zbog kriminala, a kosovske institucije traže njihovo izručenje, odnosno privođenje zbog sumnji da su na neki način učestvovali u tom ubistvu. Generalno je i ova sednica, kao i sve sednice u proteklih nekoliko godina, obeležena licemernim, teatarskim pristupom, gde akteri ne misle ono što govore, gde ne postoji rešenost da se problem reši, nego se fingira spremnost i fingiraju se nekakvi napori koji ne mogu da urode plodom”, kaže Pajtić.
On ocenjuje da su “desne” stranke u poziciji podizanja lestvice u tom kvazipatriotskom narativu: “To nije ništa novo i zaista jeste nastavak narativa Srpske radikalne stranke, gde se svaki pomak apriori proglašava negativnim. Sa druge strane, kod stranaka levog centra ne vidimo odlučnost da se problem reši, nego se u suštini zamerke završavaju na tehničkim pitanjima, ili završavaju na pitanjima koja su realna – kao što je kriminal na severu KiM, krijumčarenje droge i oružja. To jeste hrabro, i to jeste potrebno reći, ali nisu to jedina pitanja koja su važna. Ono što je najveći problem jeste što svi razgovori i sve platforme, svi ustupci ili odsustvo ustupaka zavise od jednog čoveka, što je taj proces potpuno netransparentan i što se od građana Srbije očekuje da veruju u ono što Aleksandar Vučić saopšti kao nepobitnu istinu. U takvim okolnostima krajnje je cinično kada Vučić kaže da će konačnu odluku doneti građani Srbije, to je pilatovsko pranje ruku od svake odgovornosti, pri čemu on ne dozvoljava da iko na bilo koji način konfirmira platformu sa koje on nastupa i sa koje pregovara, nego to čini sam, na svoju ruku, a odgovornost bi delio”, zaključuje Pajtić.
Docent dr Despot Kovačević sa Fakulteta političkih nauka ocenjuje da je ova sednica ipak vratila debatu i razmenu mišljenja u Skupštinu, nakon bojkota, te da su partije vlasti podržavale i pohvaljivale rad predsednika u pregovorima oko kosovskog rešenja, a da je opozicija iznosila svoje predloge “koji su išli od velikih kritika vlasti do konstruktivnog pogleda na ideje vlasti”, kao i da se “jasno moglo videti kako će se opozicione partije ponašati u narednom periodu i po drugim pitanjima”.
“I kao što stih jedne popularne pesme kaže: ‘Ti lutaš, bebo, skrenuo si s puta, bebo’, mi smo kao društvo skrenuli s puta, jer očigledno ne poznajemo institucije i pravila u ovom naprednom rijalitiju.” (Radomir Lazović, Ne davimo Beograd)
“Vidite gde je sve bio predsednik za poslednja tri-četiri dana. Bio je u Emiratima, na Brdu kod Kranja, Brioni, gde sam ja bio u vojsci, ide u Ameriku, a istovremeno mora da se bori za nešto što se zove nepravda.” (Dragan Marković Palma, Jedinstvena Srbija)
“Zaista želim da vam čestitam ovim retoričkim bravurama jer nikada u životu, a imam iza sebe zaista stotine različitih debata, nisam primetila da neko ima sposobnost da svaku rečenicu svog oponenta potpuno izokrene i da tako uporno menja teze.” (Milica Đurđević Stamenkovski, Zavetnici)
“Ovaj režim je imao vrlo originalnu pregovaračku strategiju – sve institucije koje je kontrolisala Srbija na severu Kosova predati Prištini, a onda pregovarati o Kosovu. Fascinantno. Zbunio je sve tom strategijom, bukvalno sve, pa i sebe samog, jer kaže da je došao u bezizlaznu situaciju.” (Zoran Lutovac, Demokratska stranka)
“Slušao sam o problemima koje imaju, sa Albancima koji ih pritiskaju, koji žele da ih rasele, ali isto tako, gospodine Vučiću, i o problemima koje imaju sa ovima koji sede na balkonu. Danas ste rekli da su oni predstavnici Srba. Ne, oni su predstavnici Srpske liste, oni su u vlasti sa Aljbinom Kurtijem i oni su ti kojima ste danas građane Kosova dali u milost i nemilost. Albancima vlast na Kosovu, severu Kosova, a u milost i nemilost ovih ljudi na čelu sa Milanom Radojičićem ste dali ljude koji su na Kosovu.” (Miroslav Aleksić, Narodna stranka)
“Posebno bih pozdravio gospodina Radojičića, koji nažalost nije tu. Namerno ističem da bih ga posebno pozdravio zato što znam kolika se kampanja vodi protiv njega iz samo jednog jedinog razloga, zato što da njega nema na Kosovu i Metohiji, naša odbrana bi dole bila katastrofalna. On je neko ko može da okupi kvalitetnu i dobru odbranu i ja želim zato da ga pozdravim.” (Vladimir Đukanović, SNS)
Tokom dva dana zasedanja, poslanici i funkcioneri naprednjaka živo su pratili izlaganje svoga Vođe i, kao po komandi, naizmenično ga obasipali pohvalama, a govornike iz opozicije uvredama. Ovo je samo deo “odjeka i reagovanja” onih koji su, po funkciji (izuzev Momirovića i Radaković), dužni da kontrolišu izvršnu vlast, pa time i predsednika.
Zoran Tomić, narodni poslanik (SNS): “Ukupno preko 25 sati je proveo u parlamentu, a samo danas preko 14 sati, razgovarajući, i sve dobre ideje je prihvatio i dokazao da je pravi lider našeg naroda i Srbije i da iskreno radi za dobrobit svih!”
Draginja Vlk, narodna poslanica (SNS): “Aleksandar Vučić pa sto mesta prazno. Škola politike u dva dana i 25 sati privilegije slušati pravu političku gromadu. Istoriju piše jedan čovek, svojim znanjem, energijom, borbenošću i ljubavlju prema Srbiji.”
Biljana Pantić Pilja, narodna poslanica (SNS): “Simultanka. Velemajstor. Državnik.”
Tomislav Momirović, ministar u tehničkoj vladi: “Skupštinsko zasedanje o KiM me je podsetilo na situaciju kada je šahovski velemajstor Svetozar Gligorić igrao simultanku sa 16 osnovaca u školi ‘Drinka Pavlović’. Jedan po jedan.”
Nebojša Bakarec, narodni poslanik (SNS): “Bila mi je posebna čast da govorim u Skupštini Srbije, u prisustvu predsednika Vučića. Ovo je jedan od najvećih trenutaka u mojoj političkoj karijeri dugoj 32 godine.”
Bojana Radaković, gradski sekretar za urbanizam i građevinske poslove, usred radnog vremena: “Ovo poremećeno smeće, poznato po nadimku Primerak, Demokratska stranka je izabrala kao jednog od svojih najboljih. Bolesno smeće koje želi smrt Vučićevom sinu i bratu. Mesto mu nije u Skupštini, već u ludnici, ali onoj zatvorskoj.”
Sandra Božić, narodna poslanica (SNS): “Prazne klupe u opozicionim redovima, vreme je ručka! I uvek su im nezasiti apetiti bili bitniji od građana i interesa Srbije! Ivana Nikolić, poslanica SNS-a, četiri dana pred porođaj, sedi drugi dan u sali bez pauze, shvatajući ozbiljnost sednice i imajući odgovornost za narod na KiM!”
“Vučić je jedini koji radi, živi i diše za interese svoje zemlje i svog naroda!”
Danijela Vujičić, narodna poslanica (SNS): “Srbija je s pravom izabrala državnika čija vizija moderne, snažne, suverene i stabilne zemlje predstavlja okosnicu odgovora na sva pitanja koja danas imamo, a tiču se Kosova i Metohije. Ponosna sam, jer naše kosovo i metohiju čuva, brani nesalomivi aleksandar vučić.”
Nevena Đurić, narodna poslanica (SNS): “Trovač, lokator i umobolnik – Primerak. Gnusna pojava koja se nalazi u Skupštini, kao najbolji kadar DS-a. Umesto u bolnici, sa belom košuljom. Jer ovakve gadosti normalan čovek ne može ni da pomisli, a kamoli izgovori!”
Milica Nikolić, narodna poslanica (SNS): “Gledamo demoliranje opozicije od strane @avucic. Uživamo. Jasno je da vi to teškom mukom i gledate i slušate. Ali, šta su vaši miljenici sejali, sada žanju. Lepo od vas što ste im pružili podršku. Samo, narod ne može očima da ih vidi!”
“Dva dana, 25 sati, sluša, razume, odgovara i drži svima politički čas. Ogromno poštovanje i prema Narodnoj skupštini i prema našem narodu na KiM, kakvo niko nikada nije pokazao. I briga i borba za naše državne i nacionalne interese! @avucic.”
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
