ŠTA LI JE SLEDEĆE: A. Vučić i T. Nikolić / foto: tanjug
Čini se da Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić mogu da vode samo aferašku politiku – bilo da su na vlasti, u opoziciji, ili u izbornoj kampanji. Dobri primeri su – da se na vraća mnogo u prošlost – afera džak sa biračkim listićima između dva izborna kruga, Nikolićev stiropor i štrajk glađu iz februara, Vučićeva nikad ispunjena obećanja da će saopštiti ime jednog od najviših državnih funkcionara "koji se 2008. sastajao sa Lukom Bojovićem"... Ukratko, na Šešeljevu školu skandala Vučić i Nikolić nikad nisu bili gadljivi
Nisu čista posla u zemlji u kojoj predsednik na Javnom servisu saopšti da ga prisluškuju i prate, a dva dana kasnije iz Predsedništva stigne vest da je policijski džip u nekoliko navrata pokušao da preseče put koloni vozila sa Tomislavom Nikolićem. Nisu čista posla, posebno ne u zemlji u kojoj se u sličnim okolnostima 21. februara 2003. desio atentat na premijera Zorana Đinđića; ubice su, nažalost, uspele već 12. marta iste godine. Teško je reći šta je opasnije: eventualni napad na kolonu sa predsednikom ili cinični populizam i neodgovornost u iskorišćavanju jedne krajnje osetljive materije zarad sticanja najjeftinijih poena u dnevnopolitičkim podmetačinama.
Reč atentat odmah se pojavila 5. novembra na naslovnim stranama tabloida. Kako li su samo saznali? Upada u oči da je Kabinet predsednika države istog dana, dakle sa zakašnjenjem od četrdeset sati zadrške, potvrdio da se incident uopšte dogodio… Inače, ubrzo se saznalo da je reč o vozilu načelnika Saobraćajne policije Dragiše Simića, ali da u automobilu nije bio on, već njegov vozač. Simićev vozač, prema izvoru „Blica“, tvrdi da nije pokušao da pretekne Nikolićevu kolonu, niti su mu oni na bilo koji način davali znake da se udalji ili uspori. Sam Simić je rekao da je o svemu saznao iz medija i da su priče o učešću njegovog vozača u incidentu budalaština: „Te informacije su za crtani film.“ Pored ove, još jedna afera je na udarnim mestima tabloida, ali i svih ostalih medija: afera prisluškivanja, odnosno listinga.
No, kako dani odmiču, čini se da je sve manje mogućnosti da se odgovori na sledeća pitanja: ko je i da li je potpisao nalog za prisluškivanje; ko je to trebalo da bude krajnji korisnik navodnih informacija o kretanju najviših državnih funkcionera; i, šta se krije iza tvrdnji da je policijski džip pokušao da preseče kolonu sa predsednikom države kod Bubanj Potoka? Na sve više pitanja stiže sve manje ili nula odgovora. U cilju istrage, razume se.
MIŠKOVIĆEVI POLITIČARI, POLICIJA I MAFIJA: Afera prisluškivanje otvorena je u predvečerje sto dana nove srpske vlade, tako što je Nikolić, govoreći o borbi protiv kriminala i korupcije, obnarodovao da njega i vicepremijera Aleksandra Vučića – prisluškuju. Činilo se kao da je predsednik došao u studio RTS-a samo da bi ovo rekao: „Mi smo tu upali u zmijsko gnezdo. Mi smo upali među ljude koji koriste visoke funkcije u mnogim službama da gospodare životima. Mi smo upali među ljude koji su se drznuli da prisluškuju najpre mene, a onda i Aleksandra Vučića. nastavak To će morati da se istraži do kraja. Tako u Srbiji ne može da se živi. Ko je navikao da na taj način ljude kontroliše komanduje njihovim životima, da usmerava njihove aktivnosti, taj neka beži glavom bez obzira iz Srbije. Od ove borbe nećemo da odustanemo.“ Još je napomenuo kako nema ništa protiv bogatih ljudi, da ko hoće da se bavi politikom treba da osnuje stranku, „a ne krije se u senci, ne vadi novac iz džepa, ne kupuje duše, ne prisluškuje, ne prati, ne uzima listinge telefonskih razgovora, ne snima poruke ljudi po Srbiji. Ovo mora da bude ogromna akcija. Biće obuhvaćeni mnogi ljudi. Znali su šta rade. Što se sad češu po glavi…“ (sreda, 31. oktobar).
Samo dan kasnije, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik najjače političke stranke trenutno u zemlji, precizirao je predsednikove reči: „Pre tri dana otkrili smo da je jedna grupa po nalogu MUP-a prisluškivala najviše državne funkcionere, uključujući predsednika Tomislava Nikolića i mene. Pokrenuće se opsežna istraga i vrlo brzo ćemo utvrditi o čemu se radi.“ Tada je vicepremijer Vučić ponovio ranije tvrdnje da Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga, hoće da SNS ukloni iz vlade kako bi Vučić bio osujećen u svojoj borbi protiv korupcije jer je stigao i pred Miškovićeva vrata. Ponovio je da se „najmanje jedan, a možda i tri“ slučaja privatizacije od 24 sporne privatizacije čije je ispitivanje tražila EU, odnose na vlasnika Delte Miroslava Miškovića. Vicepremijer, kaže, ima proverena saznanja po kojima je Mišković namerio da rekonstruiše vladu tako što bi napravio novu većinu od „dela bivšeg režima“ i nekih sadašnjih partnera iz vladajuće koalicije Dačić-Vučić-Dinkić. Te da je o „rekonstruisanju Vučića“ već razgovarao sa „pojedinim političarima i biznis partnerima, ali i ljudima iz treće sfere“. Ipak je dodao da ne misli da je Mišković razgovarao s njegovim partnerima iz vlade jer veruje da bi „dobio negativan odgovor“.
A onda su tabloidi dobili reč: „Šokantno: Udar na državu – Mafija naredila praćenje Vučića!“ („Kurir“, 2. novembar), „Pokušali državni udar!“, „Crnogorska tajna služba: Srpski tajkun od albanskog narko-bosa tražio da ukloni Vučića“ („Informer“, 3-4. novembar), „Vučića počeli da prate posle sukoba s Miškovićem!“ („Kurir“, 5. novembar)… Sve je to trebalo da posluži da javnost stekne utisak da je naručilac i krajnji korisnik informacija o kretanju predsednika Nikolića i vicepremijera Vučića nekakav tajkunsko-političko-policijsko-kriminalni kartel („zmijsko gnezdo“) sa ciljem da se uklone Nikolić i Vučić.
SEĆANJE NA MENTORA: Sagovornici „Vremena“ saglasni su u jednom – ako Vučić ne objavi ko je nelegalno prisluškivao i pratio njega i predsednika države, a u međuvremenu se obave najavljene kadrovske promene u vrhu MUP-a, a možda još ponegde u službama, reč je o medijski nameštenoj aferi zbog „prekomponovanja vlasti“ unutar bezbednosnih službi. Ili je – kako neki špekulišu – i sam Vučić u tom fingiranju zloupotrebljen? Jer sa službama je u Srbiji poslednjih decenija tako, ne zna se ko tu koga stvarno kontroliše.
Također, Vučić više neće moći da se odbrani od kritika da on i Nikolić ne umeju da se bave politikom bez afera, bilo kad su na vlasti, u opoziciji, ili u izbornoj kampanji. Treba se samo setiti afere džak u predizbornoj kampanji, te stiropora i štrajka glađu iz vremena dok su naprednjaci bili u opoziciji. Ili čuvenog slučaja o „susretima najvišeg državnog funkcionera koji se 2008. sastajao sa Lukom Bojovićem“. Iako je više puta obećavao javnosti da će saopštiti ime tog državnog funkcionera, Vučić to nije učinio. U SNS-u su se posle pravdali kako poštuju institucije i pravnu proceduru i „ime ćemo saopštiti kada bude reagovalo Tužilaštvo“. Ukratko, na školu skandala Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, u kojoj su proveli deceniju i po kao najviši partijski funkcioneri, Vučić i Nikolić nikad nisu bili gadljivi.
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da je „olakšavajuća okolnost“ što Vučić kao koordinator bezbednosnih službi može da dokaže svoje sumnje i navode kao neko ko „kontroliše službe bezbednosti“. Stanković objašnjava: „Stari Vučićev recept je da pronađe neku bombastičnu priču po kojoj je on žrtva ‘mračnih sila’ koje su ga sprečile da radi jedan uzvišeni posao. U očima običnih ljudi tajkuni su negativci, što je logično zbog prilika u Srbiji, pa je to lako servirati ljudima. Međutim, ili će dokazati da to postoji i obelodaniti sve aktere koji stoje iza toga, pokrenuti postupke protiv njih ili će to biti ponovo poigravanje s medijima u kojima će Vučić – tragični heroj, biti glavni motiv. Ili će da dokaže to ili će ovo biti još jedna u nizu priča kojima je on sklon u svojoj političkoj karijeri, da podigne političku i medijsku temperaturu, dramatizujući ono što radi…“
Da su insinuacije o tajkunsko-političko-policijsko-kriminalnom kartelu koji hoće da likvidira predsednika i vicepremijera ove države – opasne, kaže i profesor dr Zoran Stojiljković, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije: „Ako se pokažu kao tačne, svi koji su na vlasti poslednjih 15 godina treba da nam polože račune. Jesu li oni kao kakva ‘rezervna vlast’, ram za sliku, paravan ili štogod tome slično, pustili da neko drugi vlada nama? U ovim pričama samo dolazi do dodatnog urušavanja kredibiliteta političara.“
U ovim aferama koje su u trenu oduvale sve analize o prvih sto dana vlade, varijanta po kojoj u onom „ramu za sliku“ u Istorijskoj sali Vlade Srbije poslednjih godina, u stvari visi neki tajkun, recimo Mišković, samo što se nama kao kroz kaleidoskop pričinjavaju razni Cvetkovići i Dačići – izgleda prilično pojednostavljeno. Ali, ako ništa, lako se pamti.
A ČIJI JE NEBOJŠA RODIĆ?: Ne bi trebalo zaboraviti da su, u pregovorima za formiranje ove vlade, koliko letos, bezbednosne službe bile krupna divljač na stolu, a BIA – sočan but i za Dačića i za Vučića. Ništa neobično, u Srbiji je vazda pitanje svih pitanja bilo ko gazduje tajnim službama, jer ima tu različitih interesa, a njih dvojica su, još na početku razgovora o novoj koaliciji počeli da se otimaju o gazdinstvo i to očigledno traje do – danas. Još dok se ništa pouzdano nije znalo Vučića je politička čaršija „videla“ na mestu potpredsednika vlade zaduženog za bezbednost, prvog operativca Saveta za nacionalnu bezbednost, koji bi kontrolisao rad BIA i vojnih bezbednosnih službi. Tada je čaršija kalkulisala, da u tom slučaju naprednjaci ne bi mogli da preuzmu i BIA, a potpisniku ovih redova je jedan nervozni socijalista tada i potvrdio: „Da ne bude malo mnogo naprednjacima i BIA, na sve bezbednjačke funkcije Vučićeve?“ U to vreme je ostala upamćena i ona Nikolićeva izjava kako bi Bezbednosno-informativnu agenciju odmah poklonio opoziciji, ako je ono što se njemu šalje – sve što ova agencija zna. Ova bi se izjava danas, četiri meseca kasnije, povodom afere prisluškivanja&praćenja, mogla tumačiti svakojako. Između ostalog i kao neka vrsta najave…
Elem, i Dačić i Vučić su videli svog čoveka na čelu BIA, Dačić je zahtevao BIA i u pregovorima sa demokratama. Na kraju je ispalo „Solomonsko rešenje“ – Nebojša Rodić, koji je na mesto šefa BIA došao iz Kabineta Tomislava Nikolića. Bio je jedan od prvih koji su se smestili na Andrićevom vencu – na mestu generalnog sekretara predsednika Srbije. Međutim, kao jedina figura protiv koje u tom trenutku nisu bili nijedan od dvojice zainteresovanih za Bezbednosno-informativnu službu (!) bio je jedina opcija. U srpskoj javnosti Rodić je upamćen kao zamenik sekretara Skupštine 1997, a pre toga sekretar Republičke izborne komisije, kada je tadašnja opozicija optužila RIK za krađu glasova. Mediji su, kad se Rodić pojavio prvo u Predsedništvu pa onda i u BIA, podsetili da je brat Nebojšin, Milan Rodić, bivši funkcioner JUL-a, blizak saradnik Mirjane Marković i nekadašnji generalni direktor Srbijašuma. Na kraju, niko sa sigurnošću nije mogao odgovoriti: „Čiji je Rodić čovek?“ Navodno, u pregovorima o personalnom rešenju na mestu šefa BIA jedino je za Rodića važilo da je „čovek države i sistema“. Niko, međutim, ne pominje Rodićevu ulogu u aferi prisluškivanje. To možda znaju Vučić i Dačić, ali sam Rodić najviše.
Dačić kao premijer i ministar policije s jedne strane, a Vučić kao vicepremijer zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, ministar odbrane, generalni sekretar Nacionalnog saveta za bezbednost i koordinator bezbednosnih službi, nesumnjivo simbolizuju dve paralelne strukture unutar srpskog sistema bezbednosti. I jasno je, još od prvih dogovora o formiranju vlade, da je pitanje dominacije u ovom sektoru bilo pitanje svih pitanja. Tim pre što su mnogi procenjivali da će borba protiv korupcije biti uspešna u meri u kojoj budu sposobni da prevaziđu svoje animozitete kad dođu do otkrivanja i procesuiranja onih koje smatraju „našima“. Kako reče Nenad Milić, zamenik predsednika LDP-a i nekadašnji zamenik ministra policije – komandant može biti samo jedan, dok se „interesne grupe unutar tih službi dodvoravaju jednom ili drugom“. Čemu smo, uostalom, usred ove policijske afere prisluškivanja – svedoci poslednjih dana.
A GDE JE NALOG?: Kada su Nikolić i Vučić obnarodovali da ih prisluškuju, odnosno prate, što je najopasniji deo priče o prisluškivanju telefona, mediji su objavljivali svoja saznanja od izvora bliskih Vladi Srbije da je BIA obavestila Vučića kako je deo MUP-a nekoliko dana ranije izdao nalog da mu se prisluškuje telefon, a da Nikolića prisluškuju duže vreme. Poslednjih dana, dok je Vučić ćutao, ređale su se zanimljive medijske verzije o sudbini spornog naloga. Nalog koji je navodno potpisao Rodoljub Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a, nestao je na veoma neobičan način, a general Milović je demantovao da je takav nalog potpisao i da je prisluškivao predsednika i vicepremijera: „Ovo što se dešava je ‘junački’ napad s leđa. Zar iko veruje da sam prisluškivao predsednika Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, čijim poštenjem i hrabrošću se divim?“, rekao je Milović („Novosti“, 5. novembar). „Telekom“ je na zahtev Sektora unutrašnje kontrole MUP-a odgovorio da kod njih nije evidentiran nalog MUP-a za uzimanje listinga prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, mada u zvaničnom dopisu, kako prenosi „Blic“, u Telekomu ne isključuju mogućnost zloupotrebe (6. novembar).
Direktor policije Milorad Veljović je prekinuo bolovanje i u ponedeljak, 5. novembra, počeo da istražuje navode o prisluškivanju najviših državnih funkcionera. Premijer i ministar policije Dačić je, razume se, rekao da će se sve ispitati i da će odgovorni biti kažnjeni, a usput je najavio i nova kadrovska rešenja u vrhu policije, što po kazni, što zbog isteka mandata (Veljović). I otišao u Rim na sastanak Generalne skupštine Interpola, a potom u Brisel na još jedan razgovor s Tačijem. To je namah u pojedinim medijima počelo da se čita i kao Dačićeva prilika da iskoristi navodno prisluškivanje Vučićevog i Nikolićevog telefona za obračun sa onima koje u policiji „nije mogao da kontroliše“.
Tako, zasad se čini da Dačić izvlači veću korist od afere prisluškivanja i praćenja predsednika države i vicepremijera, a da se Vučić – zaleteo. Ministar policije se ne oseća odgovornim, bezbrižan je nadasve, obećava da će sve biti istraženo i bavi se Kosovom kao pravi premijer. Međutim, kao svojevrsna kontraofanziva iz Vučićevog kabineta stiglo je saopštenje da je vicepremijer „šokiran lažima koje pojedini predstavnici MUP-a i Vlade Republike Srbije plasiraju u pojedinim medijima povodom prisluškivanja najviših državnih funkcionera“. Vučić je obećao da će se oglasiti najkasnije do kraja nedelje, kada će „izneti podatke o načinu na koji su prisluškivani političari i ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu“.
Živi bili…
Po otvaranju afere sa prisluškivanjem Ivica Dačić je izjavio da je Uprava kriminalističke policije tražila listinge ne znajući da je prisluškivani telefon – u vlasništvu koordinatora službi bezbednosti Aleksandra Vučića?
Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, kaže za „Vreme“ da tako nešto jeste teoretski moguće, ali da je malo verovatno: „Naime, kada se u komunikaciji prisluškivanih i praćenih veza pojavi ‘interesantan broj’, koji je, kako iz Uprave kriminalističke policije kažu, pozivan od strane broja koji je ‘na meri’, operativac koji vodi ‘obradu’, prvo proveri koji, tj. čiji broj je u pitanju. Dakle, malo, odnosno nimalo nije moguće da odgovorni u UKP MUP-a Srbije nisu znali da je to Vučićev broj.“ Dragašu se čini da je tzv. srpski Votergejt „pokušaj obezbeđivanja ‘osiguranja’ za ostanak na rukovodećim mestima u MUP-u, s obzirom da je postala jasna i evidentna namera ministra Ivice Dačića za smenama u policiji“.
Zoran Đinđić, premijer Srbije
„Ne, ni Biro, niti bilo koja služba republičke vlade, nije prisluškivala predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, to ne radi danas, a neće ni u budućnosti“, ističe se u izjavi Đinđića. „Prepričani razgovori i njihovo pojavljivanje u novinama mogu da budu dokaz upravo samo toga – prepričanog razgovora. Pojavljivanje takvih razgovora u novinama je pre dokaz da je jedan od sagovornika taj razgovor preneo nekome, nego dokaz zavere ili primene visokih tehnologija“, zaključio je Đinđić.
(„Blic„, 7. septembar 2002)
Danica Drašković, direktorka „Srpske reči“
„Srbija je špijunska zemlja koja se još nije izlečila od komunističkih metoda. Ovde se i dalje prisluškuju politički protivnici, a sve u cilju satanizovanja u javnosti. Moja porodica je mnogo stradala upravo zbog špijuniranja, kao što znate, a ja sam ubeđena da se moji telefonski razgovori i dalje slušaju. Zbog toga sam veoma oprezna i vodim računa šta pričam. Ponekad govorim ono što prisluškivači žele da čuju, a ponekad plasiram dezinformacije, koje im daju pogrešne tragove.“
(„Danas„, 27. avgust 2009)
Reakcija na prisluškivanje Nate Mesarović
Istraga o slučaju neovlašćenog snimanja predsednice Vrhovnog suda Nate Mesarović je pokrenuta i osnovano se sumnja da je snimak napravio Vladimir Cvijan, član SNS-a, kaže za „Blic“ izvor blizak Tužilaštvu.
Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a, u izjavi za „Blic“ kaže da su „gluposti da je Natu Mesarović bilo ko prisluškivao“. „Nikad neću reći odakle mi traka na kojoj je snimljen razgovor Cvijana i predsednice Vrhovnog saveta sudstva“, kategoričan je Vučić.
(„Blic„, 24. april 2010)
DB prisluškivao Vojsku
Služba državne bezbednosti je u vreme pregovora SRJ s NATO 1998. i 1999. godine prisluškivala Vojsku Jugoslavije, otkrile su tada nadležne vojne službe. Akteri tih događaja, generali Dimitrijević, Pavković, Ojdanić, Perišić, Grahovac i Klark, kao i tadašnji savezni premijer Momir Bulatović, govorili su o tome i o toku pregovora SRJ sa NATO i Kontakt grupom u prvoj epizodi serije „Strogo poverljivo“, emitovanoj preksinoć na TV B92.
(„Blic„, 13. maj 2004)
Borivoje Borović, advokat
„Bio sam pod prismotrom od 10. januara 1990. do 28. septembra 2000. godine. Prisluškivali su mi telefonske razgovore koje sam vodio iz stana, iz kancelarije, sve su znali. Sve je rađeno uz zahtev RDB-a i uz saglasnost predsednika Vrhovnog suda Srbije. Međutim, ni sada ne isključujem da sam i dalje predmet nečijeg interesovanja.“
(„Politika„, 25. decembar 2004)
Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije
Narodna banka Srbije raspisala je tender za nabavku opreme za snimanje tonskih zapisa! Jelašić je nedavno izjavio da je, otkad je postao guverner, „molio za tehničku pomoć“ da se svi njegovi razgovori snimaju, „naročito ako je reč o mobilnom telefonu“, smatrajući da je to „najbolji način da se odbrani od kleveta“.
(„Kurir„, 15. mart 2006)
Bratislav Dikić, komandant Žandarmerije tajno prisluškivao najbliže saradnike
Bratislav – Bata Dikić, komandant Žandarmerije, uhvaćen je nedavno u prisluškivanju najbližih saradnika u komandi ove elitne policijske jedinice u Beogradu, saznaje „Blic“.
(„Blic„, 22. april 2011)
Žarko Korać, poslanik i predsednik SDU
„Nedavno su bili prisluškivani republički poslanici, ali i novinari i lideri pojedinih političkih stranaka“, izjavio je predsednik Socijaldemokratske unije i poslanik u Skupštini Srbije Žarko Korać. „Spisak je bio veći zbog panike oko usvajanja budžeta, pa se krug prisluškivanih nije ograničio samo na poslanike, već i na druge javne ličnosti kao što su novinari, pa čak i predsednici pojedinih političkih stranaka“, rekao je Korać novosadskom „Dnevniku“. Lider SDU je izjavio da se bez naloga prisluškuje i „grupa od 22 ličnosti“, odnosno takozvani protivnici režima, i dodao da je nalog za to dao „jedan sudija“. „U toj grupi (prisluškivanih) su dva bivša načelnika Državne bezbednosti posle oktobarskih promena, Goran Petrović i Nenad Milićević, general policije Milan Obradović, bivši komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri, tu se nalaze neki političari i članovi bivše vlade, među kojima sam i ja“, kazao je Korać.
(„Danas„, 13. decembar 2005)
Istraga protiv pripadnika VBA
„Vojno odeljenje Okružnog tužilaštva u Beogradu saslušalo je dvojicu pripadnika Vojnobezbednosne agencije koji su neovlašćeno prisluškivali telefon ministra odbrane Zorana Stankovića i uputilo zahtev istražnom sudiji da pokrene istragu“, rekao je za „Danas“ Zoran Đošić, predsednik Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu.
(„Danas„, 5. jul 2006)
Vuk Drašković, predsednik SPO
„Iz tragičnog ličnog iskustva znam da prvo tajno uhode, a onda tajno kreću na glavu mete. Oni su i danas država u državi, iznad države. Komplot velikih pljačkaša, podzemlja i mnogih filijala tajne službe iz devedesetih. Mnogo su se osilili. Čujte šta kažu: tajno su uhodili šefa države i ministra vojnog jer nisu znali da su to oni!“, ukazao je Drašković.
(„Kurir„, 3. novembar 2012)
Božo Prelević, advokat
„Svojevremeno su prisluškivani i Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, ali da nikada nije rasvetljeno ko je to radio i po čijem nalogu.“
„Ono što je bila praksa u poslednjih deset, dvanaest godina je da mi nikada nismo saznali ko je to radio i ja se bojim da mi to ni sada nećemo saznati“, rekao je Prelević.
(„Večernje novosti„, 3. novembar 2012)
Slučaj Nalić
Penzionisani načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković rekao je u julu 2002. pred Anketnim odborom u Skupštini Srbije da je Gradimir Nalić, savetnik tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, od njega tražio upad u Biro za komunikacije, jer je tvrdio da je Biro prisluškivao Koštunicu. S druge strane, premijer Zoran Đinđić negirao je da je Vlada izdala takvo naređenje.
(„Danas„, 3–4. novembar 2012)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
