Leševi iz hladnjače zakopani na „13.maju“

U noći 20/21. marta 1999. godine, tri dana pred početak NATO bombardovanja, jedna hladnjača u čijoj su se pratnji nalazila dva vozila potopljena je u Dunav niz „švercerski puteljak“, oko 18 km uzvodno od Tekije.

Dve nedelje kasnije, 5. aprila, na prijavu lokalnih ribara da voda nosi nešto nalik na veliki sanduk, policijski ronilac utvrdio je da se radi o kamionu hladnjači. Prilikom izvlačenja utvrđeno je da se u njemu nalaze ljudska tela, pedesetak leševa dece, žena i muškaraca. Izvlačenje je videlo bar 200 radoznalaca, prolaznika, putnika i službenih lica.

Načelnik SUP-a Bor Časlav Golubović naređuje obustavljanje izvlačenja hladnjače i o slučaju obaveštava načelnika resora javne bezbednosti (RJB) MUP-a Srbije Vlastimira Đorđevića. Obavešten da na području Kladova nije moguće obaviti obdukciju i sahranjivanje tela, posle izvesnih konsultacija Đorđević naređuje: „Obezbedite lice mesta, zatvorite sve informacije za javnost i izvadite hladnjaču.“ Sutradan, 7. aprila, dodaje: „Vadite leševe, pripremite ih za transport, a obdukcija i sahrana obaviće se na drugom mestu.“ Slučaj je proglašen za državnu tajnu.

U noći 7/8. aprila radnici lokalnog preduzeća „Komunalac“ i policajci nisu uspeli da pretovare sva tela. Tokom dana posao je završen, kamion sa telima otišao je u pravcu Beograda, a prazna hladnjača odvezena je do mesta Petrovo Selo, gde je uništena eksplozivom i spaljivanjem. Tragovi kamiona sa telima zvanično su nestali, kao i ceo „slučaj“. Službeni muk trajao je dve godine i mesec dana, do 8. maja 2001, kada je okružni javni tužilac u Negotinu Miroslav Srzentić objavio nameru tužilaštva da preduzme sve mere „u cilju razjašnjavanja slučaja hladnjače izvađene iz Dunava kod Tekije 6. aprila 1999, u kojoj su bili leševi, kako se pretpostavlja, oko 50 lica“.

(Detalji o svemu što se zbivalo u protekle dve godine objavljeni su u prošlom broju „Vremena“.)

HRONOLOGIJA: Trećeg maja MUP Srbije „realizuje“ odluke (donete 14. aprila) o penzionisanju donedavnog načelnika RJB-a Vlastimira Đorđevića i premeštanju bivšeg načelnika Uprave policije i komandanta posebnih jedinica Obrada Stevanovića u Policijsku akademiju. Nekoliko dana kasnije MUP demantuje da su pomenute odluke donete zbog njihovih veza s „aferom hladanjača“.

Načelnik RJB-a Sreten Lukić 7. maja formira operativnu grupu sa zadatkom da utvrdi sve relevantne činjenice o pronalaženju kamiona u kome su bili neidentifikovani leševi, i na osnovu rezultata preduzme odgovarajuće zakonske mere.

Do 18. maja traje medijsko zatišje na temu hladnjače s leševima. Tog dana potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać u Ženevi izjavljuje da: „Vlada naporno radi kako bi lokalna optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića bila proširena i na ratne zločine.“ Njegov kolega u vladi ministar pravde Vladan Batić sutradan traži od predsednika Vrhovnog suda Srbije i v.d. republičkog javnog tužioca da „preko mesnih nadležnih organa preduzmu mere za rasvetljavanje ‘misterioznog slučaja’ leševa pronađenih u hladnjači potopljenoj u Dunav“, te da se „vinovnici moraju naći na optuženičkoj klupi bez obzira na funkcije koje su svojevremeno zauzimali“.

Šest dana kasnije, 24. maja, ministar policije Dušan Mihajlović objašnjava da je Sreten Lukić – od juna 1998. do okončanja NATO bombardovanja 1999. na mestu koordinatora štaba MUP-a Srbije za Kosovo i Metohiju – postavljen na mesto načelnika RJB-a „jer je njegov dosije čist, kao i da ne može da odgovara za zločine počinjene na Kosovu samo po komandnoj odgovornosti“. Nešto pre toga, u intervjuu Radiju B92 premijer Zoran Đinđić izjavljuje da su članovi njegove vlade bili svesni toga da je Sreten Lukić bio šef policije na Kosovu i Metohiji u vreme rata i predratnog stanja i da je moguće da se njegovo ime tokom nekih ispitivanja pojavi na listi odgovornih. Ipak: „Za nas je to mnogo manji problem nego da je on uključen u neki lanac dilera drogom, naftom, oružjem, da ima butike i parfimerije po Beogradu ili to što imaju drugi policajci. Tako da od onih koje smo imali na raspolaganju on je bio najprikladniji, uz svu svest o tome da nije anđeo.“

KRIVAC, I DRUGI: Na bivši Dan mladosti, 25. maja, zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, Dragan Karleuša objavljuje ime najodgovornijeg za uklanjanje tragova zločina: Slobodan Milošević. Slučaj hladnjače proglašen je za državnu tajnu na osnovu njegove naredbe izdate krajem marta 1999. o uklanjanju svih tragova zločina na Kosovu i Metohiji. „Operativna saznanja do kojih je došla radna grupa“, rekao je Karleuša, „ukazuju da je marta 1999. u kabinetu Slobodana Miloševića održan radni sastanak. Sastanku su, pored Miloševića, prisustvovali tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, tadašnji načelnik RJB-a general Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik DB-a general Radomir Marković, i drugi. Tom prilikom, general Đorđević izneo je kao problem pitanje asanacije terena na području Kosova i Metohije. S tim u vezi, Milošević je Stojiljkoviću naložio da preduzme mere kako bi se uklonili svi tragovi koji bi mogli da ukažu na postojanje dokaza o zločinima.“

Dušan Mihajlović je tom prilikom najavio da će po okončanju istrage protiv Slobodana Miloševića biti podneta krivična prijava za uklanjanje tragova zločina, ali nije odgovorio na pitanje da li će biti osumnjičen i za ratne zločine. Nije bilo ni odgovora na pitanje upućeno Sretenu Lukiću da li je u to vreme bio upoznat s Miloševićevom naredbom: „Radna grupa nastavlja rad. O svemu ćete biti obavešteni, nemojmo unapred.“

Povodom novog Dana policije, 3. juna, načelnik RJB-a Sreten Lukić unapređen je – odlukom predsednika Srbije Milana Milutinovića, na predlog Dušana Mihajlovića – u čin general-pukovnika.

RAČUN SA DETALJIMA: U sredu 30. maja, Dušan Mihajlović obaveštava poslanike Skupštine Srbije – povodom radikalske optužbe da je slučaj izmišljen – kako je u hladnjači izvučenoj iz Dunava bilo 86 leševa i da policija ima „mnogo indicija da, nažalost, sličnih slučajeva ima na drugim mestima“.

Uoči novog Dana policije, u subotu 2. juna, Dragan Karleuša posredstvom RTS-a objavljuje: „Znamo gde se nalaze sahranjeni leševi, odnosno mi pretpostavljamo da se na tom mestu nalaze baš ti leševi. Predstoji priprema za ekshumaciju. U razgovoru sa nekoliko bitnih činilaca, ljudi sa lica mesta, kada su se oni otvorili, mi smo saznali da postoje fotografije, ali to nama nije bilo predočeno, kasnije smo to dobili. O svemu do čega budemo došli javnost će biti blagovremeno obaveštena.“ Istog dana Dušan Mihajlović u izjavi za Radio Beograd kaže: „Znamo mesto gde su pokopani i gde su pokušani da se unište tragovi. Započeli smo ekshumaciju tih leševa… Vidimo da se ne radi samo o ovoj hladnjači, nego da u tim masovnim grobnicama ima i više nego što je bilo u toj hladnjači izvađenoj iz Dunava.“

Na novi Dan policije, Radio B92 objavljuje da su leševi iz hladnjače pokopani na teritoriji Beograda, u opštini Zemun. Izvori B92 potvrdili su da je ekshumacija u toku i da su pronađena 83 tela i tri ljudske glave bez trupa. „Radi se o leševima žena, dece i staraca, a pronađeno je i nekoliko leševa u uniformama UČK-a“, rečeno je novinaru B92, uz napomenu da su gotovo na svim telima vidljivi tragovi mučenja i da policija raspolaže podacima koji govore da je pored bivšeg državnog i policijskog rukovodstva u akciji uklanjanja tragova zločina učestvovao i vrh Vojske Jugoslavije.

U ponedeljak 4. juna, saopšteno je da ekshumaciju i obdukciju u okviru istražnih radnji na lokaciji u okolini Beograda obavlja stručni tim Instituta za sudsku medicinu po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva i nalogu Okružnog suda u Beogradu, i da je trenutno prekinuto zbog kiše koja je pljuštala čitav dan. Imena sudija nisu objavljena. Generalštab VJ „odlučno odbija“ tvrdnje o umešanosti vojnog vrha i bilo kog pripadnika VJ-a u uklanjanju tragova ratnih zločina u vezi sa slučajem „hladnjača“. Generalštab saopštava da u vreme bombardovanja 1999. policijske jedinice nisu bile pod komandom VJ-a i da, prema tome, ne raspolaže nikakvim podacima o „slučaju hladnjača“. Generalštab zahteva da MUP Srbije hitno dostavi dokaze o umešanosti pripadnika VJ-a u tu aferu.

Sutradan, 5. juna, ministar policije Dušan Mihajlović ponovio je da „slučaj hladnjača“ nije jedini i da je u toku potraga za još dve lokacije. Nikakvi drugi detalji nisu saopšteni, uz objašnjenje da je istraga na već pronađenoj masovnoj grobnici u rukama pravosuđa, pa tako i informisanje javnosti o njenom toku. Ekshumacija je ove nedelje prekinuta zbog „odsustva pravosudnih organa“. Niko iz policije nije dao izjavu kojom se za uklanjanje dokaza o zločinima sumnjiče VJ i njen vrh, saopštio je Mihajlović.

Predsednik Demokratske alternative, Koordinacionog tela za jug Srbije i potpredsednik Vlade Nebojša Čović složio se, u odvojeno datoj izjavi, da „slučaj hladnjača“ nije jedini, odnosno da grobnica u Srbiji ima još ili bar još jedna, budući da su poznata dva slučaja asanacije terena (na Kosovu i Metohiji) i da su leševi pronađeni u hladnjači rezultat drugog slučaja. Ova izjava slaže se sa sumnjama svedoka potapanja hladnjače i mesta na kojem je isplivala, nazivom operacije uklanjanja („Dubina 2“) i u toku poslednjih nedelju dana učestalih „strahova“ da sličnih slučajeva ima više.

TAJMING I PRETPOSTAVKE: Sad već ni eksperti za novu srpsku političku scenu nisu u stanju da ocene kako i zašto iz DOS-a informacije cure na sve strane, niti da li je to pre posledica liderske mnogoglavosti, nekakvog unutrašnjeg grupisanja i pregrupisavanja, izvesne haotične taktike, ili nečeg četvrtog. Očigledno je da ponavljanje informacija o „slučaju hladnjača“ – ne i njihova raznovrsnost – raste s približavanjem donatorske konferencije i, bar do prekjuče, očekivanjem da će se postići saglasnost DOS-a i SNP-a za donošenje zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Od formiranja operativne/radne grupe do otkrića da je u martu 1999. Slobodan Milošević naložio Vlajku Stojiljkovću, Vlastimiru Đorđeviću, Radetu Markoviću i neimenovanim „drugim“ prošlo je 18 dana, tek potom – još osam dana kasnije – potvrđeno je da policija zna za lokaciju bar jedne masovne grobnice.

ŠTA (NI)JE REČENO: U proteklih mesec dana priča o pokušaju uklanjanja dokaza zločina povezana sa potapanjem hladnjače pune ljudskih tela marta 1999. gotovo je zaokružena. Nagovešteno je da žrtve možda potiču iz okoline Peći, da je reč o deci, ženama, starcima i muškarcima u uniformi UČK-a. Hladnjača je uništena na strelištu baze jedinica za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije u Petrovom Selu, tela su odvezena prema Beogradu i pokopana negde u okolini, možda na teritoriji opštine Zemun. „Blic“ od utorka objavljuje da njegovi izvori tvrde da se grobnica nalazi u Krnjači, u okolini „Politikine“ štamparije. Policija potvrđuje da se radi o 86 tela, a anonimni izvor radija B92 još je precizniji: pronađena su 83 tela i tri glave bez trupa. Slobodan Milošević direktno je povezan s operacijom uklanjanja tragova zločina.

Nije rečeno ko su „i drugi“ prisutni na sastanku kod ondašnjeg predsednika SR Jugoslavije, koliko je službenih i paraslužbenih lica učestvovalo u uklanjanju tragova, ko rukovodi istragom i, najzad, nije rečeno gde se nalazi masovna grobnica sa telima iz hladnjače.

GDE JE GROBNICA: U ponedeljak popodne neke stanice diskretno su provukle informaciju po kojoj je teritorija opštine Zemun sužena na veličinu nekog vojno-policijskog „imanja“ kao mesta za sada poslednje sahrane tela iz hladnjače. Istraživanje koje je protekle nedelje sprovela redakcija „Vremena“ gotovo sa potpunom izvesnošću ukazuje da se grobnica nalazi na petnaestak minuta vožnje od centra Zemuna, na desnoj strani starog novosadskog puta.

Od starosti propao, betonski luk nekad je označavao poljoprivredno dobro „13. maj“, iz čega nije teško zaključiti ko je njime upravljao. Do pre dvadesetak godina tu su se, između ostalog, održavale i „jednodnevne vojne vežbe“ rezervista ondašnje JNA. Kakav je sadašnji udeo u vlasništvu/korišćenju terena nije poznato: navodno, delom bližim putu upravlja vojska; onaj drugi, dalje od pogleda prolaznika, koristi policija. Po nepotvrđenim izjavama, na ovom mestu nalazio se i jedan od centara specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije, možda baš onaj iz kog su – prema saopštenju i identifikaciji ondašnje koalicije „Zajedno“ – 27. decembra 1996. krenuli batinaši Zorana Simovića Tutinca u obračun sa Beograđanima u protestu zbog krađe glasova na lokalnim izborima.

Drugi izvori „Vremena“ potvrđuju da je priprema ekshumacije počela u subotu, 2. juna, i da je rad prekinut u ponedeljak, četvrtog. Razlog za prekid još pre pravog početka iskopavanja nije kiša, već najava dolaska „haških istražitelja“ koji bi trebalo da se pojave krajem ove nedelje. Za sada nije mogućno saznati da li dolaze po pozivu iz Beograda ili na sopstvenu inicijativu. Za potonju mogućnost ima izvesnih indicija (vidi okvir „Haške istrage“).

ŠTA OSTAJE NEJASNO: Ekshumacija i obdukcija – čije trajanje, zavisno od okolnosti, može potrajati nekoliko nedelja – samo će potvrditi ono što policija već zna, ukazati na još vidljive uzroke smrti i omogućiti eventualnu DNK identifikaciju, ako negde već ne postoje podaci o žrtvama.

Jer, očigledno je da policija raspolaže praktično svim relevantnim činjenicama u vezi sa „slučajem hladnjača“, fotografijama, video-snimcima, svedočenjima, zapisnicima i izveštajima. Isto tako očigledne manjkavosti u izveštaju radne grupe, koji je 25. maja javnosti saopštio zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Dragan Karleuša, utoliko su zanimljivije (vidi prošli broj „Vremena“). Kamion sa leševima zaustavljen je na novosadskom putu i predat neidentifikovanim službenim licima. Izveštaj ne kaže ni šta su vozač i pratilac kamiona (ako ga je bilo) potom uradili, pošto su ispunili zahtev (službenih lica – otmičara?). Izvesnost da se grobnica nalazi u „policijskom dvorištu“ navodi na sumnju u nemogućnost ili nespremnost istražnih organa „nove srpske policije“ da saopšti ko je obavio završnu fazu u pokušaju uklanjanja tragova zločina.

Svedoci potapanja, izranjanja, izvlačenja hladnjače i otkrivanja njenog strašnog tovara, pretovara, uništavanja i „primopredaje“ kamiona pa, valjda, i za sada poslednje „sahrane“ žrtava mogu se brojati na stotine, a broj službenih lica u operaciji „Dubina 2“ bar na desetine. Nijedan od učesnika sastanka sa Slobodanom Miloševićem nije se oglasio povodom povezivanja njihovih imena sa uklanjanjem dokaza zločina. Slobodan Milošević i Radomir Marković su u zatvoru, Vlajko Stojiljković i Vlastimir Đorđević ne daju izjave za javnost, nema nikakvih javnih izjava nikoga iz mreže nalogodavaca i izvršilaca krivičnog dela prikrivanja tragova zločina.

Sreten Lukić prvo je izbegao/odložio odgovor na direktno postavljeno pitanje, da bi naknadno, u utorak popodne, izjavio kako kao koordinator štaba MUP-a za Kosovo i Metohiju nije znao za „slučaj hladnjača“. Po njemu, policija je u vreme bombardovanja morala da se potčinjava vojsci; ta izjava nema veze sa hladnjačom kod Tekije, budući da je ona u Dunav potopljena pre početka bombardovanja. Igra prebacivanja odgovornosti sa policije na vojsku – uključujući istovremenu poruku Dušana Mihajlovića novinarima da zaključke o eventualnoj umešanosti vojnog vrha mogu da donesu sami „ako pogledaju ko je učestvovao u oružanim aktivnostima na Kosovu“ – počinje da liči na onu metaforu o piletu i kučini, a cela operacija razotkrivanja zločina, koja je uzdrmala domaću javnost i izazvala veliku pažnju svetskih medija, pretvara se u još jednu mučnu priču o ovdašnjoj, „srpskoj“ traljavosti i u prikrivanju i u razotkrivanju zločina.