Lektira za raspust

U Srbiji je produžena parlamentarna pauza da bi se spustila postizborna magla. Sednica Skupštine, prekinuta zbog opozicione opstrukcije na dve nedelje, nije nastavljena 4. avgusta, kako je bilo najavljeno, već je nastavak odložen za 2. septembar. Rečeno je da se tome pribeglo zbog povećane napetosti, ali to objašnjenje nije ubedljivo, ako se zna da Skupština u principu zaseda i u ratnom stanju.

Demokrate su prebacivale radikalima kao organizatorima protestnog mitinga u utorak 29. jula povodom hapšenja Karadžića da su odgovorni za nasilje na ulicama, a radikali su najavili i da će tražiti parlamentarnu raspravu o policijskoj intervenciji.

GENERACIJA „R„: Oni su svoj miting organizovali na Trgu Republike, a ostalo je državna tajna to šta su radikali na tom mitingu tri sata govorili, pošto će TV kamere uvek više privlačiti sat i po duga tuča policije sa oko 200 navijača. U istoriji naših političkih borbi, koje su neretko bile i ulične, navijačke grupe su češće nanosile više štete onima kojima se pridruže nego što su im koristile – setićemo se kako je ulično nasilje bacilo senku na revolt zbog pogroma i zbog paljevine manastira na Kosovu 2004, ili kako je bacilo u zasenak veliki protestni miting protiv nezavisnosti Kosova 2008.

U sportskoj areni oni po pravilu uzvikuju socijalno i politički najneprihvatljivije poruke. Na ulici po pravilu – lome semafor, tražeći valjda oruđe za bitku i simbolički prkoseći društvenim normama.

Povremene erupcije uličnog nasilja su problem teško rešiv partijskim saopštenjima. One su lakmus krize naše „r generacije“, egzistirajuće kulture nasilja, rukavac globalne patologije mase, rezultat sistematskog povlađivanja malim hordama od strane velikih klubova…

Bilo kako bilo, novi ministar policije Ivica Dačić je ono kosovopoljsko (S.M.) „niko ne sme da bije narod“ redigovao u „niko ne sme da bije policiju“.

JULSKA SMOTRA: Moglo bi se reći da su radikali i narodnjaci četvorodnevnom julskom parlamentarnom opstrukcijom uspeli da spreče vladajuću koaliciju da počne raspravu o tri dokumenta koji dalekosežno trasiraju pravac politike – to je kosovska rezolucija, zakon o ratifikaciji SSP-a i privremenog sporazuma koji mu prethodi i zakon o ratifikaciji gasno-naftnog sporazuma sa Rusijom. Oni nastavljaju da sumnjiče predsednika Borisa Tadića da je previše popustljiv prema Zapadu i da revidira kosovsku politiku. Radikali ponavljaju pitanja o navodnom trodnevnom zadržavanju Radovana Karadžića pre zvaničnog hapšenja. Oni će s tim nastaviti i posle pauze. Tomislav Nikolić izjavljuje da će vlast morati da izdrži neka pitanja, ali ipak dodaje da to ne bi trebalo da traje duže od dan-dva. Parlamentarna opstrukcija je sredstvo opozicije, ali ona se može koristiti kratko i samo ako postoji neki konkretan cilj, a teško da može sprečiti Vladu da vlada.

Prednost ove vlade je u tome što nema na vidiku tako dramatičnih događaja, kakav je predstavljalo proglašenje nezavisnosti Kosova početkom 2008, ali ipak kredibilitet državnih predstavnika u Srbiji nenaklonjenom inostranstvu bi bio veći ako njihova politika ne bi bila predmet blokirajućih svađa.

CRTA: Mogu li se one ublažiti? U Tadićevoj, a zatim i u izjavama potpredsednika Vlade Božidara Đelića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića ima i nekih stavova koje zastupa opozicija.

Ponavlja se da Srbija nikada neće odustati od dva cilja, od članstva u Evropskoj uniji i od odbrane državnog suvereniteta na Kosovu. Tadić insistira i na tome da EULEKS na Kosovo dođe na osnovu odluke Saveta bezbednosti i kaže da će Srbija na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija tražiti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa Kosovom. Među onima koji su pritiskali Beograd da od te tužbe odustane je i francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner.

U Beogradu se uočava da strani faktori nastavljaju sa ispostavljanjem novih uslova Srbiji, pa se na njih apeluje da s tim ne preteruju, pogotovu ne oko Kosova. Čulo se i nekoliko izjava zvaničnika (Rasim Ljajić) koje otkrivaju razočaranje zbog toga što se posle hapšenja Karadžića odlaže ukidanje haške kazne Srbiji, ali je to prigušeno očekivanjima da bi se to moglo desiti u septembru, i da će tada početi da se ispunjavaju evropski snovi ili da bar padne „beli šengen“.

ZBIR I RAZLIKA: Mada su bili tema izbornog sporenja, za svaki od tih zakona u proceduri „teorijski“ se može sakupiti više glasova nego što iznosi vladajuća većina. Za SSP bi, na primer, mogla da glasaju i 142 poslanika pošto ga podržava LDP. Za ratifikaciju ruskog sporazuma i 227 pošto su se izjasnili i radikali (78) i narodnjaci (21), a njihova sumnjičenja se odnose na eventualno potkopavanje tog sporazuma preko pregovora o NIS-u. Slične kosovske rezolucije do sada je podržavalo i do 220 poslanika, a razlike između demokratskih formulacija s jedne i radikalsko narodnjačkih s druge strane ne izgledaju tako drastične da se ne bi moglo doći do zajedničkog dokumenta. Sada su, međutim, odnosi komplikovaniji i više se čita između redova. S druge strane gledano i sama vladajuća koalicija za tu rezoluciju nije pribavila podršku manjinaca i vojvođanskih autonomaša.

Jedan od hendikepa ove vlade je u tome što su neki od ključnih elemenata državne politike predmet opozicionog osporavanja. U vreme kohabitacije Koštunice i Tadića o tome je postojala saglasnost ključnih aktera, a o Kosovu saglasnost vlasti i najvećeg dela opozicije.

RASPOREĐIVANJE: Usaglašavanje je odloženo, izgleda i zato što je vladajućoj koaliciji potrebna pauza kako bi se rasporedila. U Beogradu su još trajali pregovori o gradskoj vlasti s nagoveštajima da će se, uz jaku asistenciju LDP-a, tamo preslikati model primenjen u Republici. Menjaju se i lokalne koalicije u Vojvodini. Nisu završena ni mnogobrojna raspoređivanja po nižim savetničkim, načelničkim i direktorskim nivoima.

Vlada nije zasedala redovno zbog toga što je većina ministara uzela odmor, ali je premijer Cvetković od njih bar zatražio plan za prvih sto dana vlade. U javnosti se najbolje snalazi Milutin Mrkonjić, koji izjavljuje: „Ja nisam na odmoru, ja sam na gradilištu…“

U prvom činu parlamentarne krize premijer Cvetković se prihvatio posredovanja među parlamentarnim strankama oko kosovske rezolucije. U toj prvoj kriznoj situaciji ostavio je dobar utisak jer govori nekonfliktno, bez nepotrebnih dramatizacija i više apeluje nego što preti, mada je pomenuo da može vladati i uredbama.

Po članu 123. Ustava Vlada utvrđuje i vodi politiku, a Predsednik Republike po članu 112. Ustava predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. S te strane prirodno je da premijer radi na postizanju saglasnosti i o tako važnom pitanju kao što su koordinate državne politike oko Kosova.

Tadić ne bi trebalo bukvalno da tumači metafore iz komentara u kojima ga proglašavaju za srpskog Putina. Komentari se pišu po formuli „jedna ideja, dva primera, tri kartice, 400 maraka“ (bilo pre rata), a u njima se o javnim poslovima sud formuliše „u novinarskoj sobi punoj neprijatelja“ (Embrouz Birs). On kao predsednik putinovska ovlašćenja u Srbiji nema, a nema ni takvu moć ni kao stranački prvak (DS, 59 poslanika) ni kao nosilac liste ZES (desetak partija), a ni kao glavni autoritet vladajuće koalicije (pet poslaničkih klubova).

Logika stvari, opet, nalaže da Predsednik Republike kao objedinjujući faktor nastoji da u tako važnom pitanju prevaziđe sporove između vlasti i opozicije. Sad je situacija u Srbiji takva da je u prvoj parlamentarnoj rundi opozicija više napadala predsednika Republike nego premijera…

Predsednik Tadić je inače prošle nedelje upozoravao da opstrukcija ne sme da se pretvori u borbu protiv interesa građana pošto je funkcionisanje svih državnih institucija, uključujući parlament, preduslov za uspostavljanje stabilnosti u državi i za njen napredak.