U društvu u kojem nijedna radna nedelja ne prođe bez pozivanja na odgovornost javnog tužilaštva zbog postupanja ili nepostupanja u nekom medijski interesantnom slučaju, stihovi Duška Radovića cinično podsećaju na trenutno stanje srpskih pravosudnih institucija i sudske vlasti. Ako bi po svom karakteru tužilaštvo trebalo da bude poslednje sredstvo u zaštiti građanskih prava i sloboda i poslednja brana samovolji pojedinaca i grupa, ono je po svom značaju najznačajnija ustanova za „demokratiju u razvoju“, kakvo je već decenijama naše društvo. Građani s pravom zahtevaju odlučnost i snagu lava u borbi protiv svakog oblika kriminala, no prema mišljenju glasne manjine (ili većine, kako vam volja), one izostaju. Sa kontinuiranim osećajem nezaštićenosti, pravne nesigurnosti i nejednakosti, jača nepoverenje u državne organe čija je nadležnost kažnjavanje učinilaca kaznenih i drugih delikata.
TEORIJA
U našem pravnom sistemu, javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (Ustav Republike Srbije, čl. 156 st. 1), Zakon o javnom tužilaštvu (čl. 2 st. 1). Organizacija javnog tužilaštva kao državnog organa je ustrojena po principima stroge hijerarhije, subordinacije i odgovornosti. Prema tome, ono najviše podseća na neku vojnu organizaciju na čijem je vrhu Republički javni tužilac.
Za svoj rad niža javna tužilaštva odgovaraju višim javnim tužilaštvima, dok u svakom tužilaštvu zamenici javnog tužioca odgovaraju javnom tužiocu. Viši tužilac može izdavati uputstva i naloge nižem tužiocu, predmet nižeg tužilaštva može u svakom trenutku preuzeti u rad, naložiti određeno postupanje (protiv nezakonitog uputstva može se podneti prigovor neposredno višem javnom tužiocu) ili ga predati u rad drugom nižem tužilaštvu. U postupcima izbora, karijernog napredovanja, disciplinske odgovornosti i razrešenja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca neizbežno učestvuju visoki predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti, pa i predstavnici advokature i profesure (Državno veće tužilaca, sa spornim sastavom, u kome predstavnici tužilaca nemaju većinu).
U krivičnom postupku, opet, položaj javnog tužioca je kompleksan, sa brojnim pravima i dužnostima. Tužilaštvo rukovodi predistražnim postupkom, sprovodi istragu, odlučuje o oportunitetu i zaključenju sporazuma sa okrivljenim, podiže i zastupa optužbu pred nadležnim sudom, odustaje od optužbe, izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka i preduzima druge radnje u skladu sa zakonom (Zakonik o krivičnom postupku, član 43).
Kada već imaju tolika ovlašćenja, zbog čega javnost nije zadovoljna radom tužilaca?
PRAKSA
Najpre, trebalo bi čitati između zakonskih redova. Pravni okvir dovoljan je da na teorijskom nivou tužilaštvu u celini garantuje spoljnu nezavisnost (prema drugim društvenim subjektima) i unutrašnju samostalnost (od nezakonitog naloga) i spreči nedozvoljeni uticaj na njegov rad, ali su stvarne okolnosti u našem društvu takve da se to ne postiže.
Ne ulazeći sada u polemiku o ustavnopravnom položaju tužilaštva, ovde ćemo se zadržati na pitanju odnosa tužilaštva i policije. Shvatanje da na ishod krivičnog postupka najviše ima uticaja sud preko svojih presuda, zatim tužilac preko postavljenih optužba i okrivljeni preko iznete odbrane, a tek naposletku operativni rad policije, u našoj praksi se u potpunosti izokrenulo. Sudske presude vezane su za predmet suđenja – navode tužilačkih optužnica, a tužilačke optužnice zavise od rezultata rada policije.
Policijski službenici, po prirodi stvari, prvi dolaze do informacija o krivičnom delu, stupaju u neposredan kontakt sa okrivljenima, svedocima, doušnicima, insajderima, obezbeđuju mesto izvršenja krivičnog dela, vrše pretres prostorija, uviđaj, prikupljaju prve dokaze i tragove krivičnog dela. Zato imaju široku osnovu za usmeravanje (ili skretanje) daljeg toka postupka. U praksi, njihov rad je ograničen podnošenjem izveštaja svojim starešinama i u znatno manjoj meri neophodnim obaveštavanjem i slušanjem javnog tužioca (po pravilu, prvo usmeno, preko telefona, potom i pisano).
Sa sve većim udelom crne hronike u javnom životu, porastao je i uticaj sredstava javnog informisanja na krivične istrage. Prvo, kao deo izvršne vlasti, predstavnici MUP-a će biti direktno zainteresovani da interese istrage podrede javnom isticanju svojih rezultata. Drugo, informacije koje se plasiraju u našim medijima, čak i one sa oznakom tajnosti, dospevaju u etar iz „poverljivih izvora iz policije“, pa se u redakcijama tabloida prerađuju. Time se ne narušava samo pretpostavka nevinosti okrivljenog, već se i značajno ugrožava zakonitost pribavljanja dokaza i dalji tok istrage.
Naime, dok rukovodi krivičnim postupkom, većinu zakonom predviđenih procesnih aktivnosti javni tužilac preduzima uz pomoć i podršku policije. Policija je dužna da izvrši nalog javnog tužioca, kao i da ga o preduzetim radnjama redovno obaveštava. Ali, šta ako policija to ne učini? Premda to nečinjenje nikada nema formu direktnog odbijanja, nepostupanje po zahtevu tužioca ima istu posledicu – ono utiče na zakonito i efikasno preduzimanje krivičnog gonjenja. Razlozi da policija ne postupa ažurno i predano na slučaju mogu biti različiti, među kojima su politički ili drugi interes (na primer, starešine organa od koga policajcu zavisi posao, plata i karijera), interno određivanje prioriteta u radu policijske jedinice, nedovoljna stručnost ili motivisanost policijskih službenika i drugo.
U redu, reći će neko, neka ih onda tužilac sankcioniše. Premda je propisano da u slučaju nepostupanja policije po nalogu javni tužilac može da obavesti starešinu koji rukovodi policijskim organom, po potrebi i ministra unutrašnjih poslova, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine, kao i da zatraži pokretanje disciplinskog postupka protiv lica za koje smatra da je odgovorno za nepostupanje po njegovom zahtevu (Zakonik o krivičnom postupku, članovi: 44, 282/5, 285/3), u praksi je sve više predmeta (po pravilu onih sa većom „težinom“) u kojima se ne postupa efikasno i potpuno, po zahtevima tužioca.
S obzirom na navedeno, vidimo da nije propisana sankcija kojom tužilac može kazniti policijskog službenika, već je to prepušteno volji nadređenih u MUP-u. Imajući u vidu tradicionalno veliki politički značaj tog ministarstva u našem društvu, prijavljivanje slučaja drugim organima političke vlasti (Vladi, Skupštini) predstavlja „praznu normu“, prema kojoj otpor postoji i u samom tužilaštvu.
Zašto onda tužilac sam ne preduzme radnju koju nalaže policiji? Zakon kaže i da je u toku predistražnog postupka javni tužilac ovlašćen da od policije preuzme vršenje radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela (član 285/5). Dok naši tužioci ne prođu makar osnovnu policijsku obuku, steknu borilačke veštine i dobiju službeno naoružanje, većinu mera i radnji za koje je ovlašćena policija mogu izvršiti jedino policijski službenici. Na primer, upotrebu sredstava prinude (pod zakonskim uslovima, razume se), tj. zakonitu upotrebu fizičke snage, sredstava za vezivanje, vatrenog oružja itd.
ZAKLJUČAK
Bez nezavisnog i samostalnog javnog tužilaštva nema ni slobodnog demokratskog društva, nema zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda, nema ozbiljne borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Preduzimanje krivičnog gonjenja i prikupljanje dokaza u krivici mora biti pod kontrolom jednog organa, jer će od toga u velikoj meri zavisiti ishodi krivičnih postupaka.
Naši propisi javno tužilaštvo ne određuju striktno kao nezavisnu pravosudnu instituciju, sa čvrstim mehanizmom kontrole rada policije. Dužnost postupanja po nalozima tužilaštva za sada ostaje samo deklaratorne prirode. Na taj način se sudska vlast ne stavlja pod kontrolu, naprotiv, tužiocima se daje alibi i umanjuje odgovornost za (ne)učinjeno. To za dalju posledicu ima stvaranje međusobnog nepoverenja između policije i tužilaštva, tabloidizaciju krivičnih postupaka, slabljenje autoriteta sudske vlasti u društvu i borbe protiv ozbiljnog kriminala.
Zbog svega toga, za društvo koje nije izgradilo tradiciju poštovanja demokratskih načela i vrednosti i koje je suočeno sa porastom organizovanog kriminala i korupcije, neophodno je bez odlaganja izvršiti reformu položaja javnog tužilaštva u odnosu na druge državne organe i položaja postupajućih javnih tužilaca, u cilju jačanja njihove nezavisnosti i samostalnosti, a samim tim i njihove odgovornosti. Ostaje nam da vidimo da li će najavljene ustavne promene biti još jedna naša propuštena prilika.
Autor je zamenik javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
