Laka letnja zabava za milione

Pomerimo se malo napred, u vreme.

Godina je 2023, mesto Beograd, preciznije – Borča. Glavni grad Srbije je čekao tačno 50 godina da ugosti najbolje fudbalske timove Evrope. Ovoga maja, na nacionalnom stadionu „Dragan Džajić“ u Borči, igra se finale Lige šampiona između Reala iz Madrida i Juventusa iz Torina.

Juventus je igrao i 1973. godine u Beogradu, tada na stadionu Crvene zvezde, docnije preimenovanom u stadion „Rajko Mitić“, i za ovo finale su pripremili replike dresova iz te kultne utakmice sa Ajaksom iz Amsterdama.

Ovo će ujedno biti i poslednja utakmica Kristijana Ronalda u profesionalnoj karijeri, sedam puta osvajača Zlatne lopte za najboljeg svetskog igrača i verovatno najvećeg strelca u istoriji fudbala.

Beograd će imati tu čast da ugosti evropske velikane na neverovatnom stadionu koji je izgrađen u rekordnom roku i koji je danas najmodernije fudbalsko zdanje u Evropi. Počasni udarac će izvesti legenda srpskog i svetskog fudbala Dragan Džajić, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić ugostiće u svečanoj loži predsednike Reala i Juventusa, kao i predsednike Mađarske Viktora Orbana i Turske Tajipa Erdogana. Takođe, u svečanoj loži, u kojoj će na kraju finala biti uručen i pehar pobednicima, biće i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, kao i specijalni izaslanik predsednika Ruske Federacije Sergej Šojgu.

U čast finala i u čast visokih gostiju, sa vojnog aerodroma u Batajnici poleteće 6 aviona tipa MiG-29 koji su ovog proleća popravljeni i osposobljeni za let.

U revijalnom delu programa, pre velikog finala, igraće omladinci najboljeg srpskog fudbalskog kluba Brodarac i selekcija Evrope sastavljena od najboljih mladih igrača sa celog kontinenta i Rusije.

Sada se vratimo u sadašnjost, u 2018. godinu, sa pitanjem kako vam izgleda ovakva budućnost? Zar sve gore opisano ne bi bilo sjajno i zar ne bi bilo na ponos svih ljudi u Srbiji?

Ako danas pogledamo ko i kako o tome govori u Srbiji, videćemo da takvu vrstu vizije deli samo Vučić, sa najbližim saradnicima. On je na skupu u Čačku sredinom jula 2018. obnovio ideju izgradnje nacionalnog stadiona, održavajući u javnosti još malo titraje Svetskog prvenstva i velikih rasprava o fudbalu: kako u Srbiji tako u regionu i u svetu.

Predsednik Srbije je rekao, na otvaranju polaganja kamena temeljca za izgradnju neke fabrike u blizini Čačka, da će država od jeseni 2018. godine krenuti u projekat izgradnje stadiona.

„Imamo za tu namenu 200, 250 miliona evra, a spremili smo i 35 miliona evra za obnovu stadiona na kojima igraju Partizan, Zvezda i Vojvodina, samo što ti klubovi nemaju projekte za tu namenu“, rekao je Vučić i potpalio „raspravu“.

NIJE PRVI PUT: Još u ranoj fazi svoje samostalne vladavine, tamo negde 2014, 2015. godine, tada sa mesta predsednika Vlade Srbije, Vučić je sporadično govorio o tome da će država ući u projekat izgradnje nacionalne fudbalske arene.

Kao što su mogli Rumuni, kao što su uradili Makedonci, kao što trenutno radi njegov prijatelj Orban, i sam potpuni zaluđenik za fudbal, i Vučić je rešio da „uradi to“, da na polzu naroda izgradi jedan „veličanstveni objekat“ koji bi služio za utakmice reprezentacije i za igranje međunarodnih utakmica srpskih klubova.

I sve je to jedan lep san, jedna lepa vizija.

Od kad je postao vlast, Vučić puno putuje, obišao je svet uzduž i popreko, i kao svaki normalan čovek sa „ovih prostora“ voleo je da ide i na utakmice i da obilazi stadione. Vlast i putovanja omogućili su mu napokon da može da gleda velike utakmice, da ide na velike stadione, bilo sa sinom, bilo sa Sinišom Malim.

Iako je nedavno rekao da dugo nije bio na nekoj utakmici, sam je sebe demantovao pričom da je sa sinom Danilom bio ovog proleća u Rimu na polufinalnoj utakmici između Rome i Liverpula, a manje je poznato da je bio i u Londonu sa Sinišom Malim, kada su igrali u Ligi Evrope Crvena zvezda i Arsenal.

Dakle, Vučić voli fudbal, voli Zvezdu, voli i reprezentaciju, to već znamo i sada je došao čas da se upusti u ispunjavanje starog obećanja, a to je da srpskim fudbalerima pokloni nešto što imaju ne samo „velike“ nacije, poput Francuske na primer, nego i balkanska „sirotinja“, poput Rumunije.

San o nacionalnom stadionu bio je pomenut pre tri godine kada je bila najavljena prodaja Telekoma Srbija, te zlatne koke srpskog sporta, i kada je Vučić najavio da će od te prodaje 150 miliona iskoristiti za izgradnju stadiona.

I tada su se čuli glasovi koji su bili protiv, kao da se to dogodilo i kao da novac za tu namenu postoji, a niti se dogodilo niti je bilo novca. Posebno kada je Vučić posle protesta sindikata Telekoma odustao od prodaje. Malo se utišala i priča o stadionu.

Ova godina, čini se, pravi je momenat da se oživi sećanje na tu njegovu viziju: em je fudbal bio tema broj jedan, em je budžet prepun novca, suficit je ogroman, i valja taj novac potrošiti na narodnu polzu.

ŠTA SREĆU KVARI: Međutim, da li je ova Vučićeva ideja izvodljiva, odnosno da li uopšte ima nekog utemeljenja u realnosti ili je samo, poput priče sa početka, san iz koga se budimo oznojeni i umorni jer nas stvarnost demantuje?

Izgradnja grandioznih sportskih objekata je svuda u svetu velika tema. Obično dođe u centar pažnje javnosti kada neka država dobije organizaciju nekog velikog takmičenja, bilo da je reč o prvenstvu u nekom sportu, bili da je reč o Olimpijskim igrama.

Izgradnju sportskih objekata uvek prate kontroverze kada je država investitor: svetska je praksa pokazala da su to po pravilu koruptivni poslovi sa prenaduvanim troškovima, da to nikada ne košta onoliko koliko je bilo planirano na početku, da se poslovi završavaju u poslednji čas i aljkavo i, najvažnije od svega, da se ne zna šta da se „sa tim“ radi jednom kada se takmičenje završi.

Zato, kada Vučić kaže da će to biti 200, 250 miliona evra (kao da govori o centima), mi bismo odmah mogli da zamislimo da će cena biti preko 500 miliona, imajući u vidu iskustva iz susednih zemalja. Najsvežije je ono u Budimpešti, gde Vučićev političi i životni prijatelj Viktor Orban, svedržitelj Mađarske, zida arenu „Ferenc Puškaš“, kapaciteta nešto preko 60 hiljada mesta – otprilike objekat gabarita koji je Vučić pomenuo.

Početna cena tog projekta bila je oko 120 miliona, pa je porasla na 300 miliona evra, a sad se procenjuje da će biti utrošeno oko 600 miliona evra da bi se sve dovelo u red. Orban je srušio stari i čuveni Nepstadion (Narodni stadion), koji mnogi iz Srbije pamte više po koncertima u devedesetim nego po fudbalu ili drugim sportskim događajima. U njegovoj viziji Budimpešta će dobiti nešto umanjenu verziju Bajernove Alijanc arene iz Minhena, samo za mnogo više novca.

Orban to zida jer će Mađarska biti jedan od domaćina evropskog prvenstva u fudbalu koje će se igrati u većem broju zemalja 2020. godine, ali čak ni on nije ostavio u životu stari čuveni stadion jer je i njemu jasno da to sve ne može da se održava, a i nema potreba za takvim nečim.

Vučić, opet, ako bismo uzeli da to što govori ima bilo kakve veze sa realnim namerama, idejom o konzervaciji stadiona Partizana i Crvene zvezde, poručuje da ova država, ovaj grad i ovi ljudi ovde mogu da podnesu i izdrže toliki broj ogromnih sportskih objekata koji veći deo godine zvrje prazni i ne služe ničemu.

fotografije: m. milenković

Stara je debata o tome kome pripadaju stadioni na kojima nastupaju najveći srpski klubovi i da li bi oni mogli da budu renovirani, obnovljeni i osavremenjeni. Početkom dvehiljaditih, tadašnji generalni sekretar FK Partizan Žarko Zečević predstavio je projekat rekonstrukcije fudbalskog hrama u Humskoj, ali do realizacije nije došlo jer se tome usprotivila Vojska kao vlasnik objekta.

Navijači Partizana su ovu diverziju pripisali Draganu Šutanovcu i Goranu Vesiću koji su, naime, time hteli da zaustave Partizan da postane najmoćniji klub u Srbiji. Verovalo se da bi Partizan, poput Zvezde kada je „dobila Marakanu“, sa novim stadionom i sa već postojećom infrastrukturom postao toliko dominantan da bi se Zvezda maltene ugasila.

Kao što vidimo to se nije dogodilo, a upravo je Vesić, kao deo uprave na čijem je čelu od 2009. do 2012. godine bio Vladan Lukić a sam Vučić takođe imao svoje diskretno mesto, predstavljao planove rekonstrukcije stadiona Zvezde: od toga, razume se, nije bilo ništa, osim što je stadionu dato ime po prvoj „Zvezdinoj zvezdi“ i legendi kluba Rajku Mitiću.

Pored toga, i stadion Zvezde i stadion Partizana, kao i onaj na kome igra Vojvodina u Novom Sadu koji je dobio naziv „Karađorđe“ (niko ne zna zašto), ne ispunjavaju uslove za održavanje utakmica u velikim evropskim takmičenjima, ali se to Srbiji toleriše, jer tih je utakmica malo i obično se sve okonča u julu i avgustu.

Dakle, šta će nama novi stadion, kada i ovo što imamo ne možemo da održavamo, a sve pod uslovom da uopšte razgovaramo o tome da država u kojoj škole nemaju toalete, obrazovni programi su iz 19. veka, u kojoj nema puteva, u kojoj se deca leče SMS-ovima i u bolnicama nema osoblja, higijene i hrane za pacijente, da takva država troši javni novac na izgradnju nekakvog nacionalnog stadiona, i čemu uopšte služi takva priča? Vučić je i na tu dilemu, ne tako sročenu, odgovorio u jednom od svojih svakodnevnih obraćanja naciji sa nekog gradilišta: po njemu, parafraziramo, kada napravimo stadion, to će da privuče turiste, a Srbija će moći da se kandiduje za organizaciju najvećih fudbalskih događaja, kao što je onaj sa početka naše priče. Mi bi trebalo da poverujemo da je opravdano da država potroši na stadion 500 miliona evra i da će turisti taj novac da nam vrate posetama.

NAJVEĆI PROBLEM: Čak i da se to dogodi, da Vučić „istera svoje“, da ovo ne bude samo tema za jednokratnu upotrebu kada je potrebno da se sakrije neki drugi veći problem u Srbiji, čak i da naprave na levoj obali Dunava taj objekat, i da do njega dovedu metro liniju, obezbede parking za deset hiljada vozila, da sve to urade, ostaje pitanje kako će se plaćati održavanje tog objekta i koja je procena, koliko to održavanje iznosi na godišnjem nivou?

Ako biste danas pitali uprave Partizana i Zvezde koliko je to za njihove stadione, oni ne bi mogli da vam kažu precizno, kao što nikada nisu mogli, ali su u nekom ranijem periodu upravo to „investiciono održavanje“ navodili kao argument koji je trebalo da im osigura vlasništvo nad objektom: kao, država nije decenijama izdvajala ništa, klubovi su se snalazili kako su znali i umeli, pa bi prema tome objekti morali da pripadaju njima.

Ta dilema nikada nije razrešena, ali svuda u svetu, tamo gde Vučić svake nedelje putuje, upravljanje sportskim objektima je ozbiljan posao i time se bave ozbiljne kompanije koje moraju da obezbede da se stadion „puni“ skoro svakog vikenda da bi njegovo postojanje i njegov opstanak imali smisla i nekog opravdanja. Čak ne na nivou da će takva investicija „vratiti novac“ ulagaču / državi, nego da samo država i u narednim decenijama ne baca pare na nešto što joj nije potrebno.

Vučić, kao i u drugim stvarima, nema odgovor na takve dileme, on se ponaša kao faraon koji želi da ostvari neke svoje graditeljske vizije bez obzira na posledice i cenu ispunjenja takvih vizija. Pored toga, za razliku od Mađara i Rumuna na primer, samo je u Skoplju pravljena „nacionalna arena“ bez nekog posebnog povoda osim želje tadašnjeg predsednika makedonske vlade Nikole Gruevskog da raniji stadion Vardara učini reprezentativnim i delom sveopšte rekonstrukcije i izgradnje antičkog Skoplja.

Vučić bi da bude konkurentan, napraviće on pa će da se kandiduje i kada dobije organizaciju, onda će toliko ljudi da se sjati u Beograd da će valjda Borča postati bar Bruklin ako ne i Bronks, i tu će da se „mlati“ ozbiljan novac.

SAN LETNJE NOĆI: U fudbalu, kao i u životu, sve je moguće. Moguće je da ove jeseni Crvena zvezda prvi put igra Ligu šampiona. Moguće je da u narednih 5 godina FK Brodarac sa Starog sajmišta u Beogradu bude prvak Srbije u fudbalu. Moguće je da će jedan dominantan vladar, kao što je Vučić, uraditi sve da ne bude manji Orban od Orbana.

Ali, to neće promeniti generalnu sliku o onome što je fudbal u Srbiji: stecište prevaranata, prodavaca srpske mladosti, simbol za nasilje i otimačinu, amblem neuspeha, razočaranja i korupcije. Utakmice u srpskoj ligi niko ne gleda, čak i klubovi koji su poslednjih desetak godina napravili neke stadione na kojima može da se igra i kada padne mrak, pa kompanije koje prodaju pivo mogu da se reklamiraju i da deo novaca od toga ide u razvoj fudbalskog preduzetništva, i ti klubovi su poispadali, ti stadioni u Milanovcu, Užicu, Jagodini, Novom Pazaru ne služe ničemu.

Ostali su kao simboli jedne lokalne političke ideje koja kada je izgubila u Beogradu povukla je za sobom i sve ostalo. Stadioni nisu postali hramovi fudbala nego nasilja i simbol bede, i teško je poverovati da će neki „velelepni“ objekat u Borči to promeniti.

Nego, hajde, šta zna dete šta je 300 miliona…