Labus je malo nervozan

Licitira se mandat čuvara plaže u prelaznom periodu. Koalicija „Zajedno za Jugoslaviju“ nagovestila je u ponedeljak da će tražiti da nova savezna vlada ima 18 članova, da bude po devet ministara iz Crne Gore i Srbije, a da se odlučivanje u saveznoj vladi definiše tako da se u važnim pitanjima onemogući „preglasavanje“.

To je zapravo zahtev uvođenje veta, ili konsenzusnog odlučivanja koje je primenjivano u bivšem Predsedništvu SFRJ i u Skupštini SFRJ pre 1991, ali ne i u tadašnjem Saveznom izvršnom veću, koje je ipak imalo mogućnost da u slučaju blokade skupštine većinom glasova donese tzv. privremene mere.

Pitanje je koliko je taj crnogorski zahtev u saglasnosti sa konceptom funkcionalne federacije, koju je pre nekoliko meseci u svojoj inicijativi predlagao predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Na definisanju te ustavne platforme radi mešovita ekspertska komisija DOS-a i koalicije „Za Jugoslaviju“ i njeno objavljivanje očekuje se po konstituisanju nove vlade.

Tako je u toj posthaškoj krizi prizvan duh Edvarda Kardelja, tvorca Ustava iz 1974. KZJ, koja se zalaže za jedinstvenu državu, tako se u pregovorima oko formiranja vlade „supstancijalno“ približila koaliciji „Pobjeda je Crne Gore“, koja se drži „razvoda pre venčanja“.

Obe crnogorske glavne partije zapravo su, uz Lukašenka, jedini komunisti koji nisu silazili s vlasti (DPS je posle rascepa 1997. nastavio da vlada u Crnoj Gori, a SNP u SR Jugoslaviji), njihovi političari su takođe i kreatori „žabljačkog“, „Miloševićevog“, „markovićevog“, ili kako se već zove ustava SRJ iz 1992.

Dosovci su se, preuzevši vlast prošle jeseni, našli u situaciji da brane parčiće jednog ustava od njegovih tvoraca i ostatke države kao delove neke lešine posle gozbe marabua. Neki od njih, kao Koštunica, polazili su od stava da je bilo kakva ustavna osnova bolja od gole političke volje. Drugi, kao posle Pisma Tita (bila je to takođe borba protiv kriminala) i kao srpski ministar pravde Batić ovih dana, kažu kako ustav i nije Sveto pismo ni pijančev plot.

KLJUČ OD SEFA: SNP je izjavljivao da prihvata Koštuničin model funkcionalne federacije s minimumom funkcija, a na takvoj platformi se na prolećnim republičkim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori digla iz mrtvih, čak je među biračima crnogorske nacionalnosti možda ostvarila i malu prednost.

Dosovci su uvredili SNP kad su primenili neke metode Slobodana Miloševića prilikom njegovog izručenja (donošenje uredbe pomoću kvoruma koji „sačinjavaju oni koji su ostali“, upravljanje vladom pomoću potpredsednika vlade, kao posle Ante Markovića i Milana Panića, i „zaštita srpskih interesa“, kao 1990, kada je Srbija prestala da uplaćuje novac u državni budžet). Sada budžet servisira Srbija a bojkotuje Crna Gora, ali zato od Crnogoraca lojalnih saveznoj državi dolaze: a) zahtevi za razdvajanje sadašnjeg Ministarstva privrede na Ministarstvo unutrašnje trgovine i Ministarstvo privrede; b) zahtevi za uvođenje Ministarstva za ekonomske odnose s inostranstvom; c) uslovljavanje da ono ne bude u ingerencijama (DOS-ovog) potpredsednika vlade.

To liči na potkopavanje pozicije glavnog jugoslovenskog pregovarača Miroljuba Labusa, koga čeka težak meč s poveriocima u Londonskom i Pariskom klubu. Logično je i očekivano da taj potpredsednik vlade u ostavci reaguje otvorenim pismom (Koštunici, Đinđiću i Žižiću) u kome kaže da odlazi na zasluženi odmor i moli da ga neko obavesti kad se farsa završi. Labus kaže da njega i G17 Plus ne interesuje nijedna vlada koja neće obezbediti stabilnost i nastavak započetih reformi. Poručuje da bi dok je odsutan njegove poslove mogao da obavlja malo predsednik Žižić pošto je on osam meseci radio umesto njega. Naravno da je oko toga odmah buknula bengalska vatra. Žižić pravi vic kada kaže da Labus nije radio umesto njega već za njega, odnosno ono što mu je on, predsednik vlade Žižić, naložio, a vlada odlučila. Dodaje i prekršaj discipline: Labus nije zatražio odmor koji bi od vlade i dobio, već se obratio javnosti, a to znači da je postao malo nervozan i da mu je odmor stvarno potreban.

DOS, dakle, želi da kontroliše savezne finansije. Labus kaže da mesto saveznog ministra finansija treba da pripadne Srbiji, a da (tu smo već na terenu druge licitacije) može da pripadne i DSS-u. Novi predsednik poslaničke grupe DSS-a u srpskoj skupštini Dejan Mihajlov, međutim, spušta loptu rekavši da o ministarskim mestima nije još razgovarano, da ne treba reagovati emocionalno, da se stvari ipak pomeraju u dogovorenom pravcu i da treba biti optimista.

S DOS-ove strane, istican je imperativ da ta privremena savezna vlada nastavi reintegraciju SRJ u međunarodnu zajednicu, odnosno u političke, finansijske i trgovinske organizacije u koje do sada nije uspela da se integriše. U pojedinačnim izjavama (kao kod Batića) dodavano je još i to da je uslov za sklapanje novog koalicionog dogovora i to da se nikakvim deklaracijama ne osuđuje, poništava ili dezavuiše odluka srpske vlade o izručenju Slobodana Miloševića. Prelazna vlada, čiji je vek trajanja ograničen, treba da pričuva zajednicu dve republike do završetka crnogorskog referenduma, do pravljenja nekog stalnijeg aranžmana. Ako bude uopšte formirana, biće to poslednja vlada u ovako konstruisanoj federaciji.

ĐINĐIĆEV TEMPO: Tu se, naravno, odslikavalo i odmeravanje snaga DS-a i DSS-a. Pojedini funkcioneri DS-a učestalo su prethodne nedelje podsećali da g. Đinđić ima dobre odnose sa Đukanovićem, dok g. Koštunica ima dobre odnose sa SNP-om. Moglo se naslutiti da Đinđić priželjkuje još jedan Koštuničin neuspeh i da počinje da „otima štafetu“.

Đinđić je, brz kakvog ga je bog dao, ovih dana izazvao malu zabunu kad je izjavio kako „imamo“ platformu koju ćemo ponuditi Crnogorcima“. U (mahom Đinđiću naklonjenim) medijima, koji definitivno više kvare situaciju nego što je razbistravaju, počelo je da se špekuliše o „Đinđićevoj platformi“. Ispostavilo se da u Nemanjinoj 11 nema nikakve posebne „crnogorske“ platforme, a da je Đinđić mislio na platformu koju DOS usaglašava s koalicijom „Za Jugoslaviju“.

Obe crnogorske grupacije u tom interegnumu očito kalkulišu sa sporovima u DOS-u. Članovi crnogorske koalicije „Za Jugoslaviju“ s uvažavanjem ističu da medijator za razgovore o novim odnosima između dve republike treba da bude isključivo predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a drugi su im sumnjivi, a iz nove crnogorske vlade dolazi pak inicijativa za razgovore između srpske i crnogorske vlade „kojima može prisustvovati i predsednik SRJ Koštunica“. Predsednik srpske vlade Đinđić na to precizira da je „DOS taj koji će da pregovara“, naglasivši da „nije moguće separatno pregovaranje sa Vladom Srbije ili sa delom DOS-a“.

Tu se njegova izjava slaže sa izjavom portparola DSS-a Milorada Jovanovića koji je rekao da će za isti sto kada na njega bude stavljen predlog ustavne platforme morati da sednu predstavnici obe republičke (srpske i crnogorske) vlade, zatim predstavnici savezne vlade, kao i predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica.

Đinđić verovatno nije hteo da „uzurpira Koštuničin projekat“, štaviše, verovatno je hteo da malo popravi odnose s Koštunicom posle velike vidovdanske zategnutosti. Izjavio je kako ne želi da oslabi Koštunicu, naprotiv da želi da vidi jakog Koštunicu koji preuzima odgovornost. Ako odnosi ta dva političara nisu do kraja zatrovani, Koštunica bi mogao to da shvati kao ruku pomirenja, a ako jesu, razumeće poruku kao još jednu otrovnu žaoku. To i može biti žaoka, s obzirom na prethodnu kritiku Koštuničinog oklevanja i političkog govora rafiniranog do nejasnoće. Propagandno bockanje tog mesta podgreva jednu narodsku predstavu o Koštunici vidljivu iz sledećeg razgovora koji je naš reporter čuo u gradskom prevozu: „Bez veze, kaznio me zbog alkohola u krvi, a nije, razumeš…“ „Pa jesi li pio?“ „Ma, bez veze, uhvatio se za to…“ „Ma jesi li pio, ili nisi? Kaži jasno! Nemoj da mi tu govoriš k’o Koštunica!“

Koštunica daje prednost umerenosti i uravnoteženosti i pri tome ima problem što se u tome gubi oštrica – i što ostavlja utisak da nema stratešku inicijativu. Pašić je bio dvosmisleniji u izjavama, ali je uspevao da birači na to reaguju sa: „Zna Baja šta radi…“ Koštunica će morati da „pređe još jedno dve Albanije“ da bi počeli na taj način da ga razumeju.

Reformistima u srpskoj vladi (a ni premijeru Đinđiću lično) nikako ne bi odgovaralo da započeti posao bude prekinut nekom suštinskijom krizom srpske vlade i sukobom s popularnim Koštunicom.

Autsajderi koji guraju DS i ostatak DOS-a da se liši svog generatora podrške Koštunice, a u horu s njima i aktivisti DS-a nagoveštavaju da bi trebalo da ga se „spusti kao što ga se podiglo“. I, sa druge strane, na Koštunicu se iz nekih krugova verovatno pokušava uticati da se zaustave „parizlije“ i „žuta kompanija“. Koštunica nije protiv reformatora, samo je pokazivao skepsu u pogledu veličine donacija koje reformisti dobijaju – ponavljao je da je to sitnica u odnosu na štete od bombardovanja i pledirao da se brže sprečava curenje novca u zemlji, na primer na carini.

Dramatizatori tih razlika zapravo rade na ubrzanju destrukcije reformske koalicije. Tu se zapravo nesvesno reflektuje strah dece komunizma od dolazećeg kapitalizma. A po rečima Srećka Mihailovića, svi kao zmija noge raznim ideološkim maglama kriju upravo to – da tekuća reforma upravo predstavlja prelazak iz socijalizma u kapitalizam.

Đinđić se posle Vidovdana malo rastrčao da „podigne koju crkvu pokajnicu“ posle izručenja, ali je usput još štošta ispreturao – iznenada je nagovestio radove na završavanju Svetosavskog hrama u Beogradu i izjavio da se u škole uvodi veronauka, što je u njegovom ministarstvu prosvete izazvalo krizu s ostavkama.

Kao što je požurivao Koštunicu, Đinđić, koji igra na tempo, malo je požurivao i Đukanovića da se do nove godine spor oko funkcionisanja federacije razreši. Đukanović, koji je doskora pretio da će uskoro raspisati referendum, sada uvređeno odgovara da neće njemu niko iz Srbije propisivati kada će raspisati referendum. Poruke su se mimoišle, Đinđić je u međuvremenu izjavio da pozdravlja to što se održavanje crnogorskog referenduma projektuje negde za prvi kvartal iduće godine.

On je, inače, ovih dana na uobičajen način davao izjave „kako ga kad ko uhvati“ – Koštunica, sudeći po njegovim izjavama „jeste znao“ za izvođenje najčuvenijeg izručenja, „ćutao je, pa je rekao ‘da'“, „njegov ministar je znao“, „obavešten je“ i na kraju „nije bio obavešten“ o detaljima, ali „ni ja nisam sve znao“. Izručioci su se „pribojavali vojske“ i „puštali su mamce“ i „ne, nisu se bojali vojske“… Medijima i pristalicama to može biti sumpatično, ali će to definitivno ruinirati kredibilitet i predsednika i vlade.

TEHNOLOGIJA USLOVLJAVANJA: Tu vladu, i kad bude rekonstruisana, očekuju malo teži dani u kojima se mora suočiti s povećanim apetitima kod kuće i sa novim uslovljavanjima spolja. Međunarodna krizna grupa, kao zao duh politike bivše američke administracije, ovih dana konstatuje da je transfer Miloševića u Hag potvrdio „efektivnost uslovljavanja ekonomske pomoći Jugoslaviji konkretnim političkim progresom“.

Po toj dijagnozi Međunarodne krizne grupe, vidi se da se od Đinđića iz istih krugova očekuje da postigne sporazum s Đukanovićem iza leđa saveznog predsednika i savezne vlade, odnosno, kako kažu ima nagoveštaja da će njih dvojica postići sporazum iznad njihovih glava… „over the heads of the federal presidency and government“.

Neki od političara, kao Slobodan Vuksanović iz PDS-a, počinju da konstatuju kako nažalost ne vide dovoljno dobre volje za opstanak zajedničke države ni u našoj zemlji ni u međunarodnim krugovima.

Kriza je zapravo nastala zbog nekih dubokih razlika kako između SNP-a i DOS-a, tako i u samom DOS-u.

IZDVOJENO MIŠLJENJE: Za Koštuničino shvatanje države slučaj izručenja Miloševića predstavlja egzemplarnu destrukciju zakona, ali nije jedini uzrok krize u DOS-u to što je on odlučio da „pokaže bodlje“ problematizujući i položaj srpske vlade i „izdvojivši mišljenje“. Lista čarki je dugačka, oko vojske, oko generala Pavkovića, oko ministra zdravlja Joksimovića…

Od petog oktobra on se manje ili više protivio tehnologiji kriznih štabova. Jedan njegov saradnik kaže da se već tada žalio: „Ovi sve uzeše…“

Vodio je i tihi rat s vojvođanskim autonomašima s kojima je uvek bio na dužini bodlje. Vodio je tihi rat s njima, tačnije oni su vodili rat s njim, zabadajući klin između njega i Đinđića i čak (kao Čanak) preteći internacionalizacijom vojvođanskog slučaja. U Sava centru 7. oktobra prošle godine, Čanak čestita Koštunici i kaže mu da se pazi, ovaj uzvraća: „Svi treba da se pazimo, u istom smo loncu.“ Čanak odgovara: „Ne, Vi ste u loncu, mi smo Vam poklopac!“ U DOS-ovoj izbornoj platformi postoji obećanje o regionalizaciji Srbije, Koštunica očito pripada onoj grupi pravnika koji zagovaraju regionalistički koncept, ali taj pristup se prilično razlikuje od vojvođanskog autonomaškog paketa, koji su oni otvorili pre nego što su ostali na to bili spremni. Izdvajanje poslaničke grupe DSS-a bilo je dramatičnije u vojvođanskoj skupštini, nego u republičkoj ili u pojedinim opštinama.

Kad je nagovešteno da će DSS tražiti rekonstrukciju republičke vlade, počelo se govoriti o zainteresovanosti ove stranke za šest ministarstava, ali su ovi to negirali naglašavajući da im nisu najvažnija mesta već način rada vlade. Koštunica je i pre decembarskih izbora bio sumnjičav i, kao nosilac liste DOS-a, tražio je da se se mandatar odredi posle izbora. Đinđić je tada iznudio formiranje kostura tog kabineta pre izbora, kako bi blagovremeno bila pripremljena reforma.

Đinđić, koji je već bio najavio rekonstrukciju te koncentracione srpske vlade da bi izašao u susret ekologistima i nacionalnim manjinama, zapretio je samo da neće dozvoliti da budu dovedena u pitanje ministarstva policije i pravde, koja su simbolički povezana s izručenjem Slobodana Miloševića Hagu. Batić, čiji je portfelj bio „napadnut“, počeo je da govori da se ne može menjati tim koji pobeđuje. Koštunica je imao zamerke na rad upravo dva ministarstva koje Đinđić „ne da“, dodavši da postoje problemi sa ministarstvom rada i saobraćaja.

Koštunica je pritisnuo bolno mesto – Srbija nema ustavni sud, predstoji reforma sudova, a iz sudova već stižu i prigovori da na njih počinju da vrše pritisak, mediji ali i vlast.

Što se policije tiče, tu su stvari kompleksnije. Javnost očekuje da policija bude efikasnija, humanitarni radnici traže da policija bude humanija, „haška partija“ traži da posle iskopavanja masovnih grobnica policija bude lustrirana. Taj portfelj je inače bio sporan prilikom deobe mandata. Dan pošto ga je Đinđić tvrdo branio, srpski ministar policije Dušan Mihajlović rekao je pred novinarima da što se njegovog mesta tiče neće biti problema i podsetio je da je on tu i došao kad ga je zamolio predsednik Koštunica, očito kao kompromisnu ličnost. On je još dodao da će se u najavljenoj rekonstrukciji republičke vlade izaći u susret zahtevima Demokratske stranke Srbije pošto je ona posle oktobarskih događanja i decembarskih izbora znatno ojačala i pošto joj je sada tesno u DOS-u, odnosno pošto smatra da nema dovoljno učešća i kontrole u izvršnoj vlasti. Kao neko ko zna da su maline lako kvarljivo voće s kojim se mora manipulisati brzo i pažljivo, on je sutradan poslao ohrabrenje i na drugu stranu – smatra nedopustivim uklanjanje Labusa, ključnog čoveka reforme.

Izdvajanje poslanika DSS-a u posebnu poslaničku grupu u republičkoj skupštini u tom kontekstu i nije bilo tako dramatično kao što se u prvi mah predstavljalo.

Velika poslanička grupa koja broji 176 članova i čiji je rad organizovalo čak 12 koordinatora bila je pasivizirana što zbog težnje vlade da se što pre donesu zakoni, što zbog toga što su radikali silovali hronometar beskonačnom opstrukcijom, što zbog nastojanja da se ne talasa u DOS-u.

IDENTIFIKACIJA: Zanimljivo je da je ideološka raznolikost DOS-a prvo „verifikovana“ u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a tek onda u Skupštini Srbije. Demokratski centar, Demokratska stranka, Socijalistička narodna partija i SPS opredelili su se za grupu socijalista na levom centru. (SPS će se možda preusmeriti na levicu.) Tu su, recimo, britanski laburisti Tonija Blera, poslanici Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Gerharda Šredera, Socijalističke partije Austrije (SPÖ), francuski socijalisti Lionela Žospena (koji je nedavno javno priznao da je nekada bio – trockista), španski i mađarski socijalisti, norveški laburisti, švedske, češke i rumunske socijaldemokrate, „Jabloko“ iz Rusije, bugarska „Evrolevica“…

Demokratska stranka Srbije opredelila se za grupaciju narodnih stranaka (desni centar), gde su nemački demohrišćani (CDU) Helmuta Kola, „Forca Italija“ Silvija Berluskonija, Nova demokratija iz Grčke, turska „Partija pravog puta“, slovenački demohrišćani, Narodna stranka Španije…

Nova demokratija je u društvu liberalnih, demokratskih i reformističkih partija, gde su britanske liberalne demokrate koje predstavlja lord Rasel Džonston, Partija slobodnih demokrata (FDP) Nemačke, Radikalna demokratska partija Švajcarske i italijanska „Obnova“.

Među „levim“ partijama, gde će se možda premestiti SPS, jesu komunisti iz Ukrajine, „Narodna snaga“ iz Rusije i Komunistička partija Francuske.

Zanimljivo da se naši nisu opredelili za grupaciju demokrata, mada većina ima prefiks demokratska u nazivu. Tamo su inače britanski torijevci Vilijema Hejga (Konzervativna partija), degolistička Republikanska unija (RPR) Francuske, Žaka Širaka, nacionalna alijansa Italije…

Tako je počela „federalizacija“ DOS-a, koji u sebi sadrži mnogo boja i paradoksa (liberalni „lesefer“ reformatori pod okriljem su „socijaldemokratskog“ DS-a, a DSS sa desnog centra insistira na socijalno odgovornoj državi).

Posle DSS-a, formiranje posebne poslaničke grupe najavio je brzo i Velja Ilić iz Nove Srbije, ponavljajući da njega ne može predstavljati Čeda Jovanović, ali do utorka još nije bio zvanično obavestio svoju poslaničku grupu. On ima osam poslanika, a skupštinski lobisti „cene“ da se Nova Srbija trenutno lomi rezultatom 6:2 ili 5:3 u korist osamostaljenja. Ako uz DSS-ovih 46 poslanika nastupi bar šest poslanika Nove Srbije, skupštinska većina nije više pod kontrolom ostatka DOS-a. Uz to i PDS razmišlja o izdvajanju poslaničke grupe, a po dosadašnjem ponašanju, samostalnim amandmanima moglo bi se očekivati da se izdvoje i autonomaši, odnosno ona grupacija koja čini Savez demokratskih partija.

Niko od njih za sada ne preti da će učestvovati u obaranju vlade, već uglavnom nagoveštava da želi da se njen rad poboljša i kontroliše. To znači da će vlada teže kontrolisati parlamentarnu većinu, a da će većina biti više vođena partijskim interesima, pa će se teže usaglašavati zakoni i vlada će početi da štancuje uredbe, što joj kao sklonost već spočitavaju. To će smanjiti njenu popularnost, koja se ne kotira mnogo visoko, i pojačati pritisak parlamenta. Ipak, ne mora značiti da je „od DOS-a ostao samo opušak“ i da će to biti nestabilna vlada.

TEST IZ ČAČKA: Federalizacija DOS-a rezultat je rasta unutrašnjeg nezadovoljstva i trošenje rezervoara strpljenja, možda i sudara reformatora s svakodnevicom. Velja Ilić se u prošli četvrtak pojavio u Medija centru u Beogradu da bi podsetio da su lideri DOS-a obećavali da neće biti u vladi već da će u vladi biti eksperti, a kad je vlast osvojena, svi su to pravilo prekršili osim njega. Svi lideri su puni obećanja, svi su za jedinstvo, a to nije baš tako. On takođe tvrdi da je došlo do prevelike centralizacije vlasti, a da tako ne može dalje; da se ne može tolerisati to da pojedine partije u Srbiji prave paralelne mreže vlasti tamo gde je na vlasti „druga opcija“ (takođe dosovska), da osnivaju regionalne kancelarije „na kojima piše ‘ovde su pare'“. U Čačku prekoputa opštine u kojoj postoje čitave službe za privredu u „regionalnoj kancelariji“ sedi psiholog. Ilić upozorava na to da pojedine partije usmeravaju novac vođene svojim uskim interesima, pa ćemo opet imati „partijska preduzeća“.

Ilićeva kritika jeste kritika DOS-ovog nezadovoljnika, ali to je i kritika jednog praktičara – on upozorava da je ključno šta ćemo sami uraditi, a ne koliko će nam udeliti; da investicije staju a svi su čekali na donatorsku konferenciju, na kojoj je kanulo samo 270 DM po glavi stanovnika u Srbiji. Žali se da se inicijative uglavnom odbijaju floskulama: „Pusti to, mora ovako, rekli ovi iz Evropske unije…“ Kaže da ima smešnih odredbi, kao što je bila ona da sakupljači pečuraka moraju da otvaraju žiro račune, a da je onaj ko je to propisao prevideo da 60 odsto sakupljača pečuraka nema ni lične karte.

Bilo kako bilo, treba očekivati ipak više nego simboličnu rekonstrukciju republičkog kabineta, ali ne i destabilizaciju reformatorskog jezgra.

Zbog toga što ne može da se povuče jasna granica, na primer, između G17 plus i Demokratske stranke, u skupštinskim kuloarima i u široj javnosti širi se uverenje da Koštunica „nema kadrove“. Kad se izuzme reformatorski tim ekonomista (Đelić, Labus, Pitić, možda Radović i Vlahović), vidi se, međutim, da se ni demokrate ni ostali dosovci nisu baš proslavili poštovanjem ekspertskog imperativa, a da su mesece potrošili razmeštajući se po ključu i gradirajući prvoborački staž. Uz sve uvažavanje šarma, imidža, marketinga i partijskih funkcija teško je dokazati da, na primer, telekomunikacije ne mogu bez psihologa, ili da savezno ministarstvo privrede ne može bez novinara. S mnogo mesta dolaze kritike da je u DOS-ovim kriznim štabovima bilo više partijske grabeži nego u „događanju naroda“ 1988, da su na nekim mestima jureni kompetentni a dovođeni podobni, a da su na drugim mestima zadržavani nekompetentni zato što su se „presvukli“ i zamaskirali. Oni što su ostali bez „klase“ tvrde da se ništa nije promenilo, da su svuda „stari ljudi“. U anketama javnog mnjenja DOS-ova kadrovska politika veoma je nisko ocenjena.

Potencijal, uticaj i ugled eksperata-reformatora na ministarskim i drugim visokim funkcijama i dalje je veliki (što vidimo i iz Labusovog demarša i iz Veljine anegdote „Ćuti, to traže iz Unije…“). S obzirom na renome u inostranstvu, na ovacije na donatorskim konferencijama, oni ne bi trebalo da su ugroženi. Mogu se očekivati tenzije oko onih ministarskih mesta koja spadaju u klasične državne funkcije, kao i tamo gde su „korektori igre“, naročito u sferama gde se očekuju veliki socijalni problemi ili tenzije.

DOS ipak ima dovoljno prostora da uz malo unutrašnjih svađa popravi krvnu sliku i da na jesen ipak omogući nastavak i održavanje reforme.

Opozicija ne može da ih ugrozi, radikali ne mogu ništa osim parlamentarne opstrukcije, a progonjeni socijalisti nemaju za sada drugu mogućnost do da pišu tužbe – najavljuju da će zbog izručenja Miloševića podneti krivične prijave protiv najvećeg broja ministara srpske i više od polovine onih iz savezne vlade. Cinici kažu da vanredne izbore treba odlagati iz sudsko-procesnih razloga – da se ne pomešaju predmeti i da se kao 1948. u zatvoru ne nađu prvoborci s reakcijom.

Branko Milanović, saradnik Svetske banke, smatra da je najvažnije da se što pre zaustavi konfuzija na političkom planu oko toga da li će i kada biti novih izbora, šta će biti sa saveznom vladom, sledi li rekonstrukcija republičke vlade. On je ovih dana primetio da političari nisu naučili lekciju da je Milošević pao zato što su ljudi ovde loše ekonomski živeli, uz stalne političke tenzije. On smatra da ljudima sada treba politički mir, a ne neki „cik-cak“ tranzicioni tok kakav ima Bugarska, gde svaki čas padaju vlade, ili Moldavija, gde su komunisti ponovo došli na vlast. Jugoslavija nije Italija da može sebi da dozvoli češće smene vlada.

Ko je rekao Italija!?