U Skupštinu Srbije stiže predlog za izmenu Zakona o visokom obrazovanju koji otvara vrata za dolazak stranih univerziteta u Srbiju. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posebno je optimističan zbog ovog predloga jer će, kako tvrdi, smanjiti broj studenata koji u potrazi za diplomom prestižnog fakulteta odlaze u inostranstvo. Sada će, navodno, sve to moći da imaju u Beogradu. Međutim, predlog Zakona pruža mogućnost da strani univerziteti dobiju dozvole za rad bez domaće akreditacije i tako zaobiđu Nacionalno akreditaciono telo Srbije. Članove domaće akademske zajednice još više brine najava da će država sufinansirati školarinu studentima koji bi se školovali na ispostavama stranih univerziteta u Srbiji.
Predlog o radikalnim izmenama zakona provukao se ispod radara, bez prethodnog obaveštavanja akademske zajednice, i to sve u trenutku kada su oči srpske javnosti uprte u neke druge goruće probleme.
Bivši ministar prosvete Srđan Verbić govori za “Vreme” zašto bi donošenje ovakvog Zakona bilo pogubno po naše visoko obrazovanje, ali i o ostalim manjkavostima, propustima i disfunkcijama našeg obrazovnog sistema.
VREME: Kako bi sprovođenje ovakvog Predloga zakona uticalo na visoko obrazovanje u Srbiji?
SRĐAN VERBIĆ: Siguran sam da ova izmena ne donosi ono što piše u samom Predlogu zakona. Jer, da je neko zaista iskreno želeo da poboljša kvalitet domaćeg visokog obrazovanja tako što će pružiti mogućnost i stranim univerzitetima da se akredituju kod nas i da naši učenici upisuju strane univerzitete, to bi uradio na mnogo transparentniji način. Ja ne mogu da se otmem utisku da je ovo pokušaj podvale da, u trenutku kada niko ne obraća pažnju, zajedno sa Zakonom o budžetu i bez javne rasprave, uvede tako krupnu promenu kao što je otvaranje mogućnosti da se pojave strani univerziteti.
Šta je ovde najveći problem?
Loše je to što bi strani univerziteti dozvolu za rad dobijali tako što naprave sporazum sa Ministarstvom prosvete, kako predviđa ovaj Zakon. Univerziteti bi se sastajali sa ljudima iz ministarstva, dogovorili kad počinju da rade, obećali da će sve biti u redu i pravilno, te tako počeli s radom.
U Predlogu Zakona stoji da od tih univerziteta niko ne traži da budu akreditovani kod nas. Bitno je da su akreditovani u zemlji iz koje dolaze. Mi priznajemo strane diplome, ali ako su stečene u zemljama u kojima su programi akreditovani. Na primer, ako je neko dobio italijansku diplomu u Italiji, to je u redu. Ako je dobio italijansku diplomu sa italijanskog univerziteta u Švajcarskoj, ukoliko je i tamo akreditovan, biće priznata. Ali mora da bude priznato i u zemlji u kojoj se izvodi nastava.
Da li bi ispostave stranih fakulteta u Srbiji uopšte mogle da zamene autentično iskustvo studiranja na tim fakultetima u inostranstvu?
Ne bi. Verovatno bi na ovim fakultetima iz inostranstva predavali ljudi koji ne predaju na matičnom fakultetu. Oni na matičnim fakultetima već imaju dovoljno posla i nemaju vremena da drže kurs ceo semestar u Beogradu. Toga su ljudi u visokom obrazovanju svesni i zato ta izdvojena odeljenja – to jest ispostave – nisu dobra ideja niti su dočekani raširenih ruku. Ti inostrani univerziteti bi došli kod nas i samo zakupili prostor – niko neće za ispostavu nekog univerziteta da podigne kampus. Jedina stvar koja bi se na taj način dobila jeste da studenti koji to upišu imaju diplomu stranog univerziteta. Uslovi, okruženje, ni atmosfera koju taj univerzitet pruža, pa ni znanje, ne bi bili isti i sve ovo bi bilo zbog diplome. Mi na taj način otvaramo mogućnost da se jeftinije kupi diploma stranog univerziteta, a to nam ne treba.
Kakav bi efekat dovođenje stranih fakulteta imao na broj studenata koji odlaze iz zemlje?
Ako je neko rešio da studira na Harvardu ili Kembridžu – dakle, na nekom zaista prestižnom univerzitetu, želeće i da se preseli u matičnu zemlju tog univerziteta. Nikakva zamena ovde neće zadovoljiti tog studenta, jer studiranje podrazumeva i iskustvo života u kampusu, upoznavanje sa novim ljudima i još mnogo toga. Ovde bi imali iskustvo da upoznaju još par ljudi iz Beograda. Studiranje nije samo ono što se odvija u amfiteatru. Ne možete vi da iskopirate Harvardovu biblioteku i preselite je u Beograd. To se neće desiti. U vrh glave ovde možemo dobiti nekoliko prostorija u kojima bi se odvijala nastava.
Jesu li članovi akademske zajednice bili obavešteni o tome da će izmene Zakona o visokom obrazovanju ući u skupštinsku proceduru?
Ja sam ubeđen da ogromna većina zaposlenih u visokom obrazovanju nije ni čula da se to dešava. Ako toga nije bilo u javnoj raspravi i ako se o tome nije raspravljalo u forumima nego se samo pojavi u Skupštini – kakav je to Predlog zakona? Već narednog ponedeljka je sednica Skupštine. To znači da nema vremena da se diskutuje. Beogradski univerzitet je o ovome diskutovao u petak. Zakazali su hitnu sednicu proširenog rektorskog kolegijuma za sredu naredne nedelje. No, već će Predlog zakona biti u Skupštini i biće kasno da se reaguje. Niko nije mogao preko vikenda da napravi rektorski kolegijum da se o tome diskutuje.
Pod kakvim uslovima bi strani fakulteti trebalo da dođu u Srbiju, a da se pritom zadrži potreban kvalitet obrazovanja?
Ne mislim da su strani univerziteti loša ideja – naprotiv. Bilo bi super da mi ovde imamo neke kvalitetne strane univerzitete i da oni ponude šta imaju po njihovoj ceni. Ko može, to bi platio. Mogućnost je i uvođenje dvojnih programa sa stranim univerzitetima. To postoji kao model u drugim državama. Kada bi se napravio zajednički program domaćeg i stranog fakulteta, morali bi da se u raspored ubace zajednički predmeti, koji bi se u obe zemlje akreditovali. Studenti bi onda malo slušali jedan predmet kod nas, a malo u inostranstvu. Po semestrima bi se rotirali i putovali. Tako se povećava mobilnost studenata, a oni mogu da iskuse kako izgleda i studiranje “preko”.
Privatne fakultete u Srbiji mnogi smatraju mestima na kojima se najlakše dobija diploma. Ima li u tome istine?
Prilično je pogrešna percepcija da su privatni fakulteti prodavnice diploma. Mnogo je onih uspešnih učenika koji bi mogli da upišu bilo koji državni fakultet, a izaberu privatni zbog programa, profesora ili shvataju da im danas ni ne znači mnogo sa kog je fakulteta njihova diploma. To je imalo veći značaj dok su se ljudi mahom zapošljavali u državnoj službi, pa im je neko merio koji su fakultet završili. Privatni poslodavac prvo gleda šta je neko naučio, a ne koju diplomu i prosek neko ima.
U kojoj meri naši fakulteti pružaju studentima mogućnosti za sticanje praktičnog znanja?
Sigurno nedostaje praktičan rad na fakultetima. To nije krivica samo fakulteta, nego je i problem u tome što mnogi nemaju gde da odu na praksu. Mnoge naše industrije ne mogu da prime praktikante. Kad je u pitanju ekonomija, jednostavnije je, jer ima dosta finansijskih preduzeća, banaka, osiguravajućih društava koja mogu da pruže kvalitetnu praksu. Ali, za razne tehnološke nauke nemamo firme sposobne da prime praktikante. Gde, na primer, studenti farmacije mogu da uče kako da prave lekove i gde kod nas mogu otići na praksu, kada mi ne pravimo lekove u Srbiji, već ih samo pakujemo?
Šta bi trebalo promeniti u radu državnih fakulteta kako bi njihov program bio savremeniji?
Iskreno, fakulteti ne odgovaraju ekspresno na potrebe društva i budućih generacija. Naročito državni, kojima su ponekad potrebne i decenije da promene jedan program. Svi znamo da su vremena drugačija i da se traži nešto drugo. Te stvari se u svakoj zemlji na svetu menjaju putem državnih podsticaja. Mnogi podsticaji koje fakulteti dobijaju stižu mimo godišnjeg plana. Fakulteti dobijaju novčanu pomoć tako što im neko plati struju ili im pokrije troškove za neki porez, ali to nije planski podsticaj.
Šta bi onda predstavljalo planski podsticaj?
U planski podsticaj bi spadalo kada bi neko rekao: “‘Ajde internacionalizujte univerzitet”, pa bi se onda radilo na modernizaciji programa. Pre 40 godina u Jugoslaviji bilo je oko 40000 stranih studenata i dolazili su sa svih krajeva sveta. Što i danas ne bi mogli da dolaze?
Situacija nije bolja ni kada su u pitanju osnovne i srednje škole. Šta to govori o celokupnoj slici našeg obrazovanja?
Ja bih rekao da je naše obrazovanje, uprkos svemu što nam se dešava, i dalje prilično solidno. To obrazovanje ima vrednost. Mnogi nastavnici su zaista idealni lideri i u stanju su da motivišu đake i da pozitivno utiču na njih. Međutim, istina je da je škola sve manje relevantna ako neko sa praktične strane gleda na nju. Škole su sve manje relevantne za ono što decu čeka u društvu. Ali same škole jesu i dalje mesto koje svim našim mladim ljudima pruža ozbiljnu osnovu za karijeru. Dakle, ko god završi školu kod nas, ima čemu da se nada. Nije obrazovni sistem baš toliko urušen što se tiče kvaliteta rada. Ono gde je zaista urušen jeste broj raspoloživih nastavnika. Poslednjih godina imamo sve manje nastavnika matematike, fizike, engleskog.
Zbog čega opada motivacija ljudi da rade u prosveti?
Zato što ti ljudi mogu da rade i na drugom mestu za veću platu. Takođe, pri odabiru fakulteta, mladi će pre birati da studiraju za programera nego za nastavnika. Osim što nemamo dovoljan priliv nastavnika, imamo i njihov veliki odliv zbog toga što nastavnici nisu dobro plaćeni, pa traže bolji posao. Ono što posebno frustrira radnike jeste nemogućnost napredovanja. Kad odete u neku firmu, imate ogroman broj lestvica uz koje može da se napreduje. Onaj ko se zaposli u školi može se nadati da će na istom tom poslu biti i za 10 godina.
Kako ocenjujete položaj prosvetnih radnika u školama, ali i u društvu?
Društvo se promenilo, odnos prema školi je takav da, ako roditelji nemaju poštovanja prema radnicima u školi, onda ga neće imati ni deca. To je stvar vaspitanja iz porodice i mislim da je to slika društva. Ako niko u društvu ne uvažava obrazovanje, onda neće ni učenici uvažavati svoje nastavnike. To je logična posledica toga kakvo društvo imamo. Druga stvar je da nastavnici nisu naučeni kako da se izbore sa nekim novim izazovima. Deca nisu kakva su nekad bila.
Nastavnici ne znaju kako da pomognu učenicima koji imaju problem sa motivacijom. Ako imate nekoga ko je prosto u takvim godinama da mu je teško da se fokusira na bilo šta i nema neka jasna interesovanja, tada nastavnik treba da mu pomogne. To je ono što kod nas nedostaje i naše škole su postale samo nastava bez nekog života van nastave. Sekcije koje su nekad bile veoma popularne retko u kojoj školi danas postoje. Takođe, ekskurzije su postale opcione i neki na njih ne idu ili zato što su preskupe ili zato što ih ne interesuje, što je poražavajuće.
Učenici nemaju posebnu motivaciju za učenje pošto im se ništa posle toga ne nudi. Oni vide loše primere u okruženju i da su oni koji ništa od škole nisu završili napravili uspešan biznis. Ako vide da je za neke stvari mnogo važnije imati člansku kartu neke stranke nego to šta su završili od škola, onda to baš pogubno deluje na njihovu motivaciju jer vide da učenje ne može da bude lako. Svako učenje traži vreme i teško je. Ako je alternativa da se traži prečica, mnogi će pasti na tom ispitu i uzeće tu jednostavniju varijantu. Mi kao da motivišemo naše učenike da zaobilaze prepreke i da traže mala vrata. Motivacija najvećim delom potiče od toga da oni vide kako izgleda svet oko njih i da zaključe da li im je škola važna za uspeh ili ne. Ako vide da im neće pomoći u budućnosti, neće ni učiti.