U poslednjih 10 godina skoro 400.000 ljudi ostalo je bez radnog mesta: prema podacima Republičkog zavoda za statistiku 2001. godine kod „pravnih lica“ – privrednih društava, preduzeća, zadruga, ustanova i organizacija – bilo je 1.752.226 zaposlenih, a 2010. svega 1.354.637. Po tome, 2010. godine bilo je preko 22 odsto zaposlenih manje nego 2001.
VIŠE–MANJE: Broj zaposlenih u realnom sektoru (rudarstva, industrijska i poljoprivredna proizvodnja) bezmalo je prepolovljen, u prometu (trgovina na malo i veliko, saobraćaj, turizam i ugostiteljstvo) smanjen je za petnaestak odsto, dok je u posredovanju (bankarstvo, trgovina i iznajmljivanje nekretnina) povećan za petinu, u javnim preduzećima za osminu, a na državnim jaslama (uprava, zdravstvo i obrazovanje) broj zaposlenih je povećan za (oko) 7,5 odsto.
Pad zaposlenosti u realnom sektoru, tamo gde se jedino višak vrednosti stvara, najveći je u industriji i poljoprivredi (49,6 odnosno 49,5 odsto), u rudarstvu nešto manje (37,35 odsto), a u građevinarstvu najmanje (26,68 odsto). U trgovini je pad 8,53, u ugostiteljstvu 45, a u saobraćaju i skladištenju 17,46 odsto. Dobra je vest, jer u najlošijem ima nečeg dobrog, da je uprkos prepolovljavanju broja zaposlenih u industriji, industrijski proizvod negde na (blizu) 60 odsto industrijskog iz 1990. godine. Povećana je, dakle, produktivnost. To je ta dobra vest.
PRELIVANJE: U bankama, lizing kompanijama i, uopšte uzev, tamo gde se trguje (tuđim) novcem, broj zaposlenih smanjen je za 13,6 odsto, ali je zato trgovaca i rentijera (opet tuđih) nekretnina (čak) 48,33 odsto više. U velikim državnim/privatnim monopolskim firmama zaposlenih je (začudo) 6,11 odsto manje, ali je zato 12,85 više onih koji pružaju „druge komunalne, društvene i lične usluge“. U državnoj upravi broj zaposlenih je za deset godina porastao 9,47 odsto, u obrazovanju 14,1, a u zdravstvu i socijalnoj zaštiti (simboličnih) 0,25 odsto.
Nominalno gledano, smanjenje broja zaposlenih u industriji, rudarstvu, poljoprivredi, trgovini, ugostiteljstvu i saobraćaju veći je od ukupnog broja onih koji su ostali bez posla, 477.720 prema 397.590: bez sumnje, najviše otkaza uručeno je radnicima. Samo u Beogradu, za proteklih deset godina broj industrijskih radnika smanjen je sa 250 na jedva 14.000, u Kragujevcu sa 57 na 8 hiljada, u Nišu sa 25 na 3 hiljade, u Novom Sadu sa 24 na 5 hiljada, u Kruševcu sa 23 na 4 hiljade, u Vranju sa 20 na 7 hiljada, u Pirotu sa 13 na 2 hiljade radnika…
Nekadašnji „ponosi“ srpske industrije, beogradska Industrija motora i traktora, Industrija motora „Rakovica“, Dvadeset prvi maj, Rekord, Zmaj i Ikarbus, kruševački „14. oktobar“, trstenička Prva petoletka, niška Mašinska i Radio industrija, pa Minel, pa… Postoje te firme i danas, ali su bleda senka onoga što su svojedobno bile.
S druge strane, prema statistici, u neproizvodnim delatnostima za ovo vreme uhlebije je našao 48.091 zaposleni, a „preteklo“ ih je 32.039. Sabrano sa onima koji se nisu „snašli“, više od pola miliona ostalo je „neraspoređeno“. Gde li se dede taj silan radno sposoban narod?
PENZIJA I BIRO RADA: Broj penzionera u prošloj deceniji rastao je prosečno za dva odsto godišnje ali je, po prirodi stvari, u konačnom zbiru stopa manja: prema evidenciji Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, 2001. godine penziju je primalo oko 1.300.000 penzionera, a 2010. (samo) šezdesetak hiljada više.
U proseku, svake godine 40.000 zaposlenih dobilo je otkaz, a da nije zasnovalo novi radni odnos: najviše ih je bilo početkom i sredinom prošle decenije, oko 70.000 godišnje, ostalih godina u okviru proseka, a 2010. – bilo je više onih koji su zasnovali radni odnos (i to za preko 40.000) nego onih koji su dobili otkaz. Međutim, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, prosečan broj nezaposlenih kreće se od 947.296 (2003) do, 744.138 nezaposlenih 2010. godine.
Međutim, prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje prosečan broj onih koji su tražili zaposlenje, a prethodno su iz ovog ili onog razloga dobili otkaz, „vrti se“ oko 300.000: najmanji je bio 2001. godine (293.757), a najveći 2010. (476.159), s tim da je 2001. bilo 474.838 onih koji po prvi put traže posao, a 2010. tek 267.978. U ovom poslednjem, naglom prepolovljavanju zainteresovanih za prvo zaposlenje može da se nazre odgovor.
NEVIDLJIVI: Statistika je jedno, a život ipak nešto drugo. Naime, po definiciji, radnici za život zarađuju fizičkom snagom i/ili umešnošću u rukovanju alatom, pri čemu njihov alat nije penkalo ili kompjuter, već mistrija i libela, šrafciger i gedora, strug i glodalica, traktor i dozer i uopšte tako to – ljuti hardver. Da li oni „sede i čekaju“ zaposlenje. Pa, ne, sigurno ne, jer jesti se mora svaki dan, već rade, jer umeju da rade, ali rade „na crno“, što statistika ne beleži.
Recimo, kad je ono Srbiju zapljusnula svetska ekonomska kriza, navodno je naglo opao posao u građevinskom sektoru, a broj zaposlenih na građevinama nije zabeležio nagli pad: od 2001. do 2010. broj zaposlenih uniformno opada po pet odsto godišnje. Dobro, u poslednje dve godine jeste malo veći, ali ne onoliko koliko je opala građevinska aktivnost. Zašto? Zato što je rad na građevini sinonim za posao „na crno“.
Takođe, broj zaposlenih u ugostiteljstvu tokom prethodne decenije uniformno je opadao, ali ne i broj ugostiteljskih objekata – kafića, kafana, restorana… I zaista, da li postoji ijedan kafić, kafana ili restoran, a da nema nikoga zaposlenog na crno. Pa, nema. Naprotiv, rad na crno je u ugostiteljstvu uobičajena pojava, čast izuzecima.
Slično je i sa tekstilcima: majice, bluze, pantalone, suknje i, uopšte uzev, „krpice“ koje se prodaju na buvljacima, ali i „kod Kineza“, uglavnom se šiju u ovdašnjim podrumima i garažama, od jutra do mraka, za bednu nadnicu, kako nego na crno. To što je sa unutrašnje strane okovratnika majice prišivena etiketa „made in PR China“ ne treba da zavara: i te etikete se ovde štampaju, jer jeftinije je da se sve to uradi ovde nego da se uveze iz Kine.
Ništa drugačije nije ni u proizvodnji obuće: sva ručno šivena, bez obzira na koju zemlju glasi „made in“, šivena je u okolini Pančeva, Pirota, Vranja… Veći deo svega proizvedenog se izvozi, a ovo što je na domaćem tržištu je „bonus“ za „organizatora proizvodnje“. Da ne bude zabune, reč je o registrovanim firmama, koje uredno plaćaju porez, ali ne i doprinos zaposlenima. Ako je za utehu, ništa drugačije nije ni u Rumuniji, Bugarskoj, takoreći punopravnim članicama Evropske unije, ali i u Makedoniji i Albaniji – zemljama kandidatima za članstvo.
Ako je za utehu.
