Kućna antologijica

Dnevnik amatera (EuMarket): Vrednost od hartije

Kao što neko svira i svira pa umre kao amater, tako ja živim – amaterski

Vakat davni u kome je svaki papirić bio hartija od vrednosti

Hartija je u moj život ušla kao i te kakva vrednost: mapa sveta koju smo imali bila je hartija od vrednosti, stara novinska hartija kojom je moja mati čistila staklo petrolejke bila je hartija od vrednosti, hartija čista, za pisati i crtati po njoj bila je još od kakve vrednosti, slike predaka u uniformama koje je za potrebe stožera u Beču dizajnirao nepoznati umetnik bile su isto hartija od vrednosti, nisam znao reč unikat, ali sam shvatao da to ima moja porodica i niko više.

Slučaj hartije od vrednosti koju je emitovala Narodnooslobodilačka vojska

Pred kraj rata učesnici behu dobijali potvrde da su se borili u toj i toj jedinici, tu i tu, da su se NOP-u priključili tad i tad a da su demobilisani na dan kad je Hitler digao ruku na sebe iako mu je mislim baš bio i rođendan, e, sedamdesetih godina su za borca zvanog Mrvan, a koji je radni vek proveo kao čobanin, njegovi ratni i mirnodopski drugovi pokušali da iskamče boračku penziju jer im je saborac mic po mic počeo bio bogme i da stari, pitaju ga u kojoj je jedinici bio, ne seća se, ko ti je bio komandir, ne zna više, pa jesi dobio onu potvrdu di si bio i od kad do kad, a, kaže Mrvan, ja to popušio.

Kako je u mojoj devetoj godini počela moja mislim doživotna skepsa glede vrednosnih papira

Prvi papir od vrednosti koji sam držao u ruci bila je potvrda da je Živkov Ljuba (moj deda) zadruzi predao šećernu repu, osam punih kola repe zamenjeno je ceduljicom veličine dlana na kojoj je osim imena proizvođača bilo napisano bruto, tara, neto, tara je bila sinonim za blato, nju je odoka određivao poverenik države i proizvođača je mogao da zavije u crno, što mu je u neku ruku i bio zadatak; repa je imala cenu koju je doduše odredila država onako kako je njoj odgovaralo, svejedno sam bio izračunao koliko ćemo novaca dobiti (a dobili bismo znatno više da sam cenom množio bruto!), ispostavilo se da su moji pre toga zadruzi bili dužni za seme, za veštačko đubrivo, koje je nauka taman bila otkrila, te za špeciju protiv repine pipe. Uglavnom, od onoga što sam ja kao talentovan matematičar izračunao, moji su dobili možda jednu dvadesetinu. Kao hartija od vrednosti pojavio se i telegram iz Orlovata: „Stevika umro. Sahrana u četvrtak. Kamenko.“ Neki po prispeću depeše udariše u plač, ja sam natenane razgledao čudo neviđeno, pre pola sata poslato čak iz Orlovata, rodnog mesta Uroša Predića i moje babe Tinke Ostojin, kako Kamenko ima lep rukopis, primetim naglas, kakav Kamenko, rekoše mi, to je pisao Dejan, naš poštar, kako Dejan kad je potpisan Kamenko, tako lepo, Dejanu su to javili, on je to svojom rukom zapisao i po pismonoši poslao, tako je u utorak 1961. moje poverenje u hartije od vrednosti trajno poljuljano.

Bezrazložni akt

(Yellow Cab, orig. naslov: Kazneni ekspeditor)

Opasno je kad ljudi podlegnu životinjskim instinktima, ali ima i slučajeva (vračarski klan) da pripadnici faune udare stranputicom sa koje nema povratka

Dva kera koji u Parku grčko-srpskog prijateljstva žive dvostrukim životom pod punim šinterskim nadzorom da se odvedu u dva azila među kojima mora biti barem osamdeset kilometara razdaljine. Crni pas sa ogrlicom nepoznatog porekla i krembeli pas dezeniran kao tele (sa klempavim i dva broja većim ušima, znate ga) primer su upravo zločinačkog udruživanja: tokom dana tandem se razdvaja, i beli i crni pas bogzna kako liubeznichaiut sa lakovernim življem koji im tepa i hrani ih, da bi u večernjim satima pod zastavom „zajedno smo jači“ krenuli sa nasrtajima na usamljene pojedince uključujući i muzičare koji se vraćaju sa noćne šihte a među kojima ima dosta kukavica. Zakon kažnjava ljude koji podlegnu životinjski instinktima, ali sankcioniše i zveri ako krenu stopama delinkvenata kao što su krenula ova dva psa. Opkoljavajući zakasnelog noćnog šetača, režeći, kezeći čeljusti naspram prolaznikovih cevanica čovekoliki dvojac pribegava nasilju koje nema čak niti svrhu – ko danas u jednom džepu nosi slaninu a u drugom kulen! – nego je reč o čistom, takoreći larpurlartističkom zlostavljanju prolaznika i testiranju vlastite zastrašne moći.

Pohvala ludosti

(Yellow Cab)

Izloženi preliv je integralni deo sladoleda kao što je Kosovo neotuđivi deo Srbije

Kako sam se postideo i umalo odrekao časnog novinarskog imena

Na radiju se sedamdesetih godina moglo čuti kako taj i taj pozdravlja silesiju kumova, rođaka i komšija, a toga i toga ne pozdravlja, e, novinari koji su u tradicionalnoj anketi „Statusa“ izabrali najbolje među sobom revnosno su odgovorili na pitanje ko je najgori novinar pa su tako na stub srama pribijena dvojica delija i jedna pripadnica lepšeg pola (koji su? koji su?), nije valjda da i vas to kopka više nego da čujete imena pobednika!?

Kako sam nakon silesije poraza doživeo jedan i od pripadnika moje rođene klase

Volim kad u kugli malage naiđem na zrno ili dva suvog grožđa. Međutim, retko se zalomi da moja kugla bude te sreće, onoga što me na roze podlozi privuče tamnosmeđom bojom nema u onome što dobijam, zato ja kažem: hteo bih malagu, ali da mi zakačite i koje zrno grožđa! Poslastičari to mrze, gledaju me kao da za trideset dinara tražim tri grumena zlata žeženoga…

Gorim su se pokazali jedino prodavci frozen jogurta. U Igalu me je privukao upravo grimizan preliv, molim vas dve kugle jogurta sa višnjom, ali da mi zakačite makar malo tog crvenog, kako mislite, pa tako mislim, da dobijem i jedan kvadratni santimetar toga sirupa, ona krene kašikom odozdo, pravi već talasnu potkapinu zvanu klif samo da bi gazdi sačuvala dragocenu smesu uvezenu iz Italije… Svakog dana sam ljubazno i dosadno molio da mi makar malo ofarba inače odličan sladoled, nijednom nije poklekla, mogu li da doplatim, ne može…

Nemio događaj sam taman potisnuo kad jesenas na Bulevaru primetim frozen jogurt sa divljim jagodama, i ovde je supstanca mučki potkopana a namerio sam se izgleda na samog vlasnika koji me saseče da je to što tražim nemoguće, zar ne vidim da uzima redom, drugo, šta ja mislim, da sam se jedini ja toga setio, svi to hoće, pa dajte svima… Prekjuče u Sremskoj ponovi se sve kao u najstrašnijem košmaru, mlađa punoletnica uvređena mojom molbom, zarila kašiku u podnožje smese i gleda me ispod oka, hoćeš-nećeš, vi mora da ste svi išli na poseban kurs kako da gazdi jedna tuba preliva potraje dve godine, gospodine, ne mogu da vam dam dekoraciju, prvo, to nije dekoracija, dekoracija je onaj kišobrančić od krep-papira, on se ne jede, ali se i on dobija, to crveno je integralni deo sladoleda kao što je Kosovo neotuđivi deo Srbije, uostalom, ne tražim da ceo preliv sastružete i prodate meni kao jednu kuglu nego da proporcionalno kupljenom sladoledu dobijem i to… Ne vredi, i ovde bi po njenom, neka vam je halal, bivše kolege, tri nula za vas!

P. S. Dva psa koja sam na ovim stranicama optužio za čovekoliko udruživanje pogleduju na me još podmuklije nego ranije, nisu valjda savladali i abecedu, ili se neko od čitalaca pred njima izlanuo da sam ja taj koji ih je oklevetao?

fotografija preuzeta sa sajta www.krompir.co.yu