Iz podnožja Brankovog mosta izašla su dva dečaka, izgledali su pospano, ali zapravo izmučeno od pokušaja da uhvate san na kartonu, na svega 7 stepeni Celzijusa. Jedan je bio zamotan u nešto nalik jeftinom hotelskom peškiru, drugi je imao ćebe. Zašli su na kratko u savamalsku ruševinu i vratili se da prežive noć. Ovi dečaci u prljavoj odeći i obući svakodnevno pokušavaju da se približe granici, hodajući i po 10 sati, kako bi uspeli da se domognu teritorije Evropske unije, ali ovo više nije vest.
Pre više od pet decenija Ženevska konvencija propisala je da bi svaka zemlja morala da pomogne ljudima koji beže od opasnosti u svojoj državi. Ovo je jedan od dokumenata koji su nastali tokom rada i delovanja Evropske unije, a koji garantuju solidarnost. Sa migrantskom i izbegličkom krizom u najvećem jeku i mukama ljudi koji beže uglavnom od smrti i terora Srbija se susrela licem u lice pre pet godina, odmah nakon „stogodišnjih poplava“. Pomoć pojedinaca i institucija s vremenom je jenjavala, pa su prizori sa početka ovog teksta postali neprijatna svakodnevica.
O solidarnosti slušamo najčešće tokom nesrećnih vremena, a najveću pažnju dobiju građani i organizacije civilnog društva koji brojnim domišljatim akcijama pokušavaju da ublaže patnju unesrećenih ljudi. Ipak, dok jedni druge čuvamo, ali se i jedni od drugih čuvamo (kao kada je humanitarna pomoć za poplavljene rasprodata na beogradskim pijacama), ostaje pitanje: može li solidarnost u Srbiji da bude zakonom propisana?
Broj migranata i izbeglica mahom sa Bliskog istoka u poslednjih 10 dana se sve više povećava u centrima u Srbiji. Prema procenama terenskih timova UNHCR-a i njegovih partnera, te nadležnih državnih organa, u Srbiji trenutno boravi između 400 i 500 maloletne dece – izbeglica i migranata (nepraćene dece i dece odvojene u putu). Više od 250 ih je smešteno u pet specijalizovanih ustanova za brigu o deci bez roditeljskog staranja i azilne i prihvatne centre.
„U trenutku kada nepraćena deca i deca odvojena u putu – izbeglice i migranti budu identifikovani kao takvi, najčešće odmah po ulasku na teritoriju Srbije, biva im dodeljen zakonski staratelj. Staratelji dalje brinu o smeštaju svakog deteta, informišu ih o mogućnosti podnošenja zahteva za azil i procedurama, te im pomažu u svakodnevnim aktivnostima. Staratelji su takođe zaduženi i da pomognu uključivanje dece u redovno školovanje. Rad staratelja definisan je relevantnim zakonom Republike Srbije i sve aktivnosti se odvijaju u skladu sa principom poštovanja najboljeg interesa deteta“, objašnjava za „Vreme“ kako izgleda proces zbrinjavanja dece bez roditeljskog staranja Mirjana Milenkovski, predstavnica za medije iz predstavništva UNHCR-a u Srbiji.
Komitet za prava deteta dao je nekoliko preporuka za unapređenje prakse kada je reč o pravnoj zaštiti nepraćene ili razdvojene dece izbeglica i tražilaca azila u Srbiji. Koalicija za monitoring prava deteta koju čini pet organizacija civilnog društva specijalizovanih za praćenje i izveštavanje u različitim oblastima ostvarivanja ljudskih prava (Centar za prava deteta, Užički centar za prava deteta, Beogradski centar za ljudska prava, ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima i Centar za socijalnu politiku) u dokumentu „Preporuke Komiteta za prava deteta – Na pola puta, šta je do sada urađeno i šta nam predstoji“ izdvojila je preporuke Komiteta za prava deteta koje smatra najprioritetnijim, a među kojima su i predlozi za unapređenje zaštite nepraćene ili razdvojene dece izbeglica i tražilaca azila u Srbiji.
Trenutni opis stanja glasi da je Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, usvojen 2018. godine, doneo značajne novine u pogledu zaštite prava deteta u postupku azila u Republici Srbiji, ali da država i dalje nije omogućila primenu određenih zakonskih odredbi koje bi vodile ka uspostavljanju sistema zaštite dece na njenoj teritoriji.
Nekoliko je zaključaka nevladinog sektora o ovom pitanju. Jedan od njih je da zahtevi za azil sve dece moraju da se procesuiraju brže. Kada je reč o pružanju pomoći, organizacije civilnog društva su najaktivnije, a zakon u teoriji i praksi nije isti. Praksa nije usaglašena sa preporukama Komiteta za prava deteta u pogledu smeštanja nepraćene i razdvojene dece u centre za azil u kojima borave samo deca i koja su prilagođena njihovim potrebama i garantuju bezbednost. Samim tim, praksa smeštaja dece u centre za azil gde borave i odrasle osobe mora da se prekine.
Prema ovom izveštaju, za decu koja su lišena porodične sredine, država treba da obezbedi adekvatan sistem starateljstva, koji se trenutno, u najvećoj meri, finansira sredstvima civilnog sektora. Takođe, registrovanje dece bez roditeljske pratnje od strane službenika MUP-a bez prisustva privremenog staratelja mora urgentno da se zaustavi i da počnu da se primenjuju odredbe Zakona o azilu i privremenoj zaštiti, kao i Porodičnog zakona kojima je regulisano ovo pitanje.
„Republika Srbija i njeni građani pokazali su izuzetno visok stepen solidarnosti sa ljudima koji su se bežeći od rata i progona u svojim domovinama tokom izbegličke krize 2015. godine našli na teritoriji zemlje. Svi smo bili svedoci pomoći koju su hiljade građana širom Srbije prikupljali i donosili izbeglicama. Organizacije civilnog društva takođe su odmah reagovale, a nove se formirale da bi što adekvatnije odgovorile na novonastale potrebe. Istovremeno, UNHCR je od prvih dana maja, preko Crvenog krsta Srbije i drugih organa, pružao pomoć ugroženim pridošlicama. Tokom leta i jeseni 2015. godine uključili su se svi nadležni državni organi, EU, druge agencije UN-a i međunarodne organizacije“, kaže Mirjana Milenkovski.
Ona naglašava da je osnovni princip humanitarnog odgovora da koordinacija spasava živote, „i tu mislimo na koordinaciju između svih aktera – međunarodnih, regionalnih, nacionalnih, lokalnih i drugih“. Pristup azilu, svi rizici koje nosi ilegalni prelazak granice, nasilje, trgovina ljudima i smeštaj, samo su neki od problema maloletnika bez pratnje na balkanskoj ruti.
Ova deca su jedna od najranjivijih grupa, a zaštita njihovih prava mora da se osloni na sistemska rešenja i brze reakcije države. Na njima se nesumnjivo radi, ali ukoliko bi se definisale konkretne solidarne akcije, možda bismo uspeli da solidarnost uvrstimo u sistem društvenih vrednosti i na njoj zasnujemo kulturu jednog naroda. Umesto da je ispoljavamo u obliku bolnog krika kada nas zapljusnu stotine slika bespomoćne dece, kao da jedan dečak koji spava napolju pokriven peškirom nije dovoljan.
Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
