Kuća srpske bruke

Kuća jugoslovensko-norveškog prijateljstva, kasnije Kuće srpsko-norveškog prijateljstva u Gornjem Milanovcu, koju Milanovčani od same izgradnje zovu Norveška kuća, našla se prošle nedelje na dobošu. Licitacija je bila zakazana za 14. novembar, a početna cena bila je nešto više od 39 miliona dinara, odnosno 60 odsto procenjene vrednosti od skoro 66 miliona. Zaključak o prodaji javne izvršiteljke Milanke Savić iz Čačka objavljen je na sajtu i oglasnoj tabli Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu. A onda su to videli novinari lokalnog portala gminfo.rs i informaciju o tome objavili prošle srede, pred ponoć.

„Čitavu priču je na društvenim mrežama pokrenuo poznati milanovački arhitekta Ranko Tomić“, kaže za „Vreme“ Violeta Popović, urednica portala gminfo.rs. „Čim smo dobili zaključak javne izvršiteljke, objavili smo osnovnu informaciju, jer nismo imali vremena da proveravamo sve detalje. Već u četvrtak ujutru oko osam sati, vest je pročitana više od dve hiljade puta, preneli su je nacionalni mediji i izazvala je reakcije i vlasnika, Norveškog društva Srbija i lokalne milanovačke vlasti.“

IZJAVA I KONFERENCIJA ZA MEDIJE: U pisanoj izjavi koju je portalu dostavio generalni sekretar Norveškog društva Srbija Dragan Marković, navodi se da je vest i njih zatekla:

„I nas u upravi Norveškog društva iznenadila je vest koju smo saznali od prijatelja iz Gornjeg Milanovca da je na oglasnoj tabli suda objavljena prinudna prodaja Norveške kuće, da se zbog duga od tri hiljade evra prodaje imovina koja vredi preko pola miliona evra, a čija je kulturna i istorijska vrednost nemerljiva“, stoji u Markovićevoj pisanoj izjavi.

Marković dalje navodi da je konstatacija portala o nesrazmernosti, gde se prodaje imovina vrednosti skoro 600.000 evra zbog duga od svega 3000 evra, osnov pravnom timu Norveškog društva da prodaju spreči. Kaže da je po Statutu društva imovinu zabranjeno privatizovati, prodati ili staviti pod hipoteku. On je u svojoj izjavi optužio i bivšu milanovačku vlast da je društvo oterala u blokadu jer je htela da se dokopa vrednog zemljišta:

„Istorijat nasleđenih problema oko Norveške kuće je podugačak, a počeci su pokušaj preuzimanja imanja i kuće od strane prethodne lokalne samouprave, koja je bacila oko na imanje od skoro dva hektara, želeći da ga ponudi svojim investitorima, podeli na placeve i verovatno stvori novo ekskluzivno naselje u tom delu grada. Tim pokušajima smo se pravno oduprli, ali je tada počelo finansijsko iznurivanje Norveške kuće uvođenjem komunalne takse i proglašavanjem ‘Lazovog ševara’ (deo grada u kom se nalazi Norveška kuća, prim.autora) ekskluzivnom zonom i ekspresnom prinudnom naplatom milionskih iznosa, računajući i kvadraturu muzeja i koncertne dvorane u ekskluzivni komercijalni prostor.“

Marković, dalje, navodi da je ta prinudna naplata lančano izazvala dalje probleme, nemogućnost isplate dobavljača za hranu i piće u restoranu, plata i doprinosa za zaposlene, računa za struju i gas… Kaže da je tadašnji predsednik opštine (Dražimir Marušić, u međuvremenu preminuo, prim. autora), inače advokat po struci, nagovarao tadašnje zaposlene i dobavljače da podnesu tužbe, ne bi li na taj način opština došla do imovine, a da društvo o mnogim sporovima i presudama nije ni bilo obavešteno. Kao i aktuelnoj od tri hiljade evra, zbog koje je Norveška kuća stavljena na doboš. Presuda je u korist Svetlane Kovačević iz Gornjeg Milanovca.

Predsednik Opštine Gornji Milanovac Dejan Kovačević, koji, kako „Vreme“ nezvanično saznaje, nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa Svetlanom Kovačević, dan nakon objavljivanja vesti o prodaji i reakcije Dragana Markovića, održao je konferenciju za novinare na terasi Norveške kuće i potvrdio Markovićeve navode, ali i rekao da je u toku potpisivanje sporazuma o poravnanju sa poveriocima, i da će aukcija biti otkazana.

Kovačević je izneo i ideju da je najbolje za budućnost Norveške kuće da pređe u opštinsko vlasništvo, kako bi opština mogla da dalje ulaže u kuću. Isto što je hteo i Dražimir Marušić, s tim što je Kovačević rekao i veoma važnu stvar koju niko ranije nije pominjao – da bi u tom slučaju opština zabranila bilo kakvu gradnju u zoni Norveške kuće. To bi značilo da to zemljište ne bi više bilo atraktivno za investitore, ali kako su i urbanistički planovi u Srbiji vrlo relativna stvar, njegova izjava i nije prevelika garancija. Jedan od milanovačkih šereta, u gradskom kafiću Central, nevoljan da mu ime izađe u „Vremenu“, kaže reporteru da je Kovačevićeva prevelika zainteresovanost za Norvešku kuću, možda, izazvana i željom da na njoj jednog dana stoji tabla sa natpisom „da je ovde diplomirao i Dejan Kovačević, predsednik Opštine Gornji Milanovac“, aludirajući na neproverene čaršijske priče da je Kovačević diplomu stekao upravo u Norveškoj kući, u isturenom odeljenju nekog fakulteta.

LICITACIJA SA ZADNJOM NAMEROM: Norveška kuća je, inače, kada je 1987. otvorena, zamišljena kao kulturno stecište Milanovčana. I dugo je to i bila. Poseduje salu od 120 mesta za kulturna dešavanja, muzej posvećen internircima iz Jugoslavije u norveškim logorima tokom Drugog svetskog rata, kao i restoranski deo od čijeg je prihoda bilo planirano da se kuća izdržava. Arhitekta Aleksandar Đokić koji je kuću projektovao, dobio je te 1987. godine najprestižniju jugoslovensku nagradu za arhitekturu – Borbinu nagradu za najbolje arhitektonsko rešenje. Kuća, sagrađena od drveta iz šuma Norveške, simbolizuje pramac starog vikinškog broda i srpsku brvnaru, prekrivenu šindrom, spojene u jednu celinu. Na taj način predstavlja prijateljstvo jugoslovenskog i norveškog naroda, iskovano tokom Drugog svetskog rata, kada su Norvežani dostavljali hranu i spasavali iz logora internirce sa ovih prostora, koji su uspeli da pobegnu. Kasnije je originalno arhitektonsko rešenje narušeno pokrivanjem dela terase, kačenjem klima uređaja na drvenu fasadu, a trenutno je naružena i velikim plakatima koji reklamiraju ovdašnju kompaniju Helios.

Upravo su dva preživela internirca, Milanovčanin Živorad Bata Knežević, tadašnji direktor „Graditelja“ iz ovog grada, i Kraljevčanin Života Pirić, direktor beogradske „Uljarice“, pokrenuli inicijativu za izgradnju ovog objekta. Gradnja je počela 1985. godine, a kuća je otvorena krajem septembra 1987. godine. U vreme otvaranja, predsednik opštine Gornji Milanovac bio je poznati privrednik, direktor fabrike boja i lakova Zvezda (danas Helios) Todor Popović, koji je kasnije bio i potpredsednik Jugoslovensko-norveškog društva, danas Norveškog društva. Za „Vreme“ Popović priča da je izgradnja kuće finansirana donacijama iz cele bivše Jugoslavije, ali i iz Norveške:

„Milanovački ‘Graditelj’ je izgradio temelje, otkupljena je parcela od privatnog vlasnika, Norvežani su poslali drvenu građu isečenu tačno prema projektu, a naši građevinari su je sklopili. Stolarija je urađena u Srbiji. Finansijer je bilo Jugoslovensko-norveško društvo, na čiji račun su uplaćivane donacije. Dozvola za gradnju izdata je Jugoslovensko-norveškom društvu, ogranku Gornji Milanovac“, kaže Popović za „Vreme“.

Ovaj ugledni milanovački privrednik je 2003. godine izabran i za potpredsednika Jugoslovensko-norveškog društva. Te godine se, kako kaže, pojavio i predlog da se dotadašnjem zakupcu restorana, preduzeću Autoprevoz, koje je od otvaranja Norveške kuće vodilo restoran, otkaže ugovor o zakupu i da ugostiteljsku delatnost organizuje samo društvo. Odluka je doneta uz dosta veliki broj protivnika takvog rešenja, kaže Popović. Uz otkaz Autoprevozu, preuzeto je i 13 ili 14 radnika koji su do tada radili u Norveškoj kući. Tada je rečeno i da je Autoprevozu otpisan dug od 100.000 tadašnjih nemačkih maraka. Prvi put o finansijskim problemima počinje da se priča nakon proslave dvadeset godina od otvaranja Norveške kuće, krajem 2007. godine.

„Prema finansijskom izveštaju koji smo dobili 2009, za sudske troškove smo dugovali 1.900.000 dinara, za gradsko građevinsko zemljište 800.000, a dug prema dobavljačima je iznosio 3,5 miliona“, kaže za „Vreme“ Todor Popović. „U junu 2009. tadašnji predsednik društva nije dozvolio da se na sednici razmatra finansijsko stanje. Počinju da se žale i dobavljači, pišu čak i Ambasadi Norveške. Od opštine smo dobili donaciju od milion dinara za izgradnju bungalova pored Norveške kuće, ali je novac potrošen za redovno poslovanje. Pričalo se i da je stigla donacija od Norvežana, ali novca nije bilo na deviznom računu. Restoran se kasnije izdaje privatnom zakupcu, a ja u jednom momentu saznajem od zaposlenih da mu se zakupnina ne fakturiše jer nam je oduzet PIB.“

Od Poreske uprave od koje traži da se proveri poslovanje, Popović dobija odgovor da to ne mogu da urade – jer društvo nema PIB. Takođe je tražio i da predsedništvo društva raspravlja o odgovornosti predsednika i generalnog sekretara, ali kako nije uspeo u tome, u januaru 2011. godine podneo je ostavku.

Bilo kako bilo, prema podacima Narodne banke Srbije, Norveško društvo Srbija, vlasnik Norveške kuće, u blokadi je za 4.189.968 dinara. U momentu kada ovaj tekst ide u štampu (utorak kasno posle podne), na sajtu Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu još uvek stoji oglas o zakazanoj licitaciji za 14. novembar (sreda), suprotno najavama Dragana Markovića i Dejana Kovačevića da će biti otkazana. Javna izvršiteljka Milanka Savić iz Čačka nije mogla ni da nam potvrdi niti da demantuje da je prodaja otkazana, pozivajući se na pravila Komore javnih izvršitelja, i uputila nas upravo na Komoru. U pisanom odgovoru koji je „Vremenu“ dostavila Božana Mirkov, saradnica za odnose sa javnošću Komore, kaže se da za sada nisu u mogućnosti da nam daju više informacija jer su se pomenutom predmetu pridružili i drugi poverioci, kao i da je u pitanju veoma kompleksan predmet, koji će, kao i do sada, biti rešavan u skladu sa Zakonom. Kada ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, znaće se da li je licitacije bilo ili nije, a nesporno je da na sajtu Republičkog geodetskog zavoda stoji i zabeležba da je Norveška kuća pod hipotekom, kao i još dva rešenja o izvršenju.