Kuća bez temelja i krova

U stvarnosti Srbije postoje realne težnje za uobličenjem trajnije države. O takvim težnjama tokom minula dva veka objavljeno je obilje istorijske građe. Najveća pažnja usmerena je ka novijim težnjama. One se protežu od inicijativa UJDI-ja, pre izbijanja ratova, da se izmenama Ustava SFRJ učini legalnim i legitimnim sloboda javnog izražavanja mišljenja, političkog organizovanja i slobodnih izbora predstavnika u parlament, republika i federacije, pa da se u njima razmatraju i rešavaju sporovi i sukobi koji su sve izvesnije pretili da nasiljem razore i delove i celinu države koja je bila, doduše, sazdana kao rigidna i nedemokratska („partijska država“), ali ipak država.

Težnje ka stvaranju normalne države najsnažnije su izražene prilikom stvaranja Demokratske opozicije Srbije (DOS), 2000. godine. Iako su one, verujem, još u svežijem pamćenju od ranijih, ipak da podsetim da je DOS obećao svojim pristalicama da će najpreči posao koji će obaviti nakon pobede nad Miloševićem biti donošenje novog ustava kojim će biti postavljeni temelji normalne države kako bi u njoj njeni državljani živeli normalno, „kao sav svet“. Najava novog ustava bila je i glavni sastojak „ugovora s narodom“ koji je uoči izbora ritualno potpisan. S verom u takva obećanja većina birača u Srbiji je glasala za DOS, odnela izbornu pobedu koja je „overena“ i u masovnim demonstracijama protiv pokušaja da se poništi izborna volja birača. A kada je pobeda izvojevana, mnogi su je nazivali revolucijom, donošenje novog ustava je – izostalo. Ustav nije donet ni kada je nova vlada (Đinđića i Živkovića) imala ubedljivu većinu u biračkom telu, a kada su bivše vladajuće stranke (SPS, SRS) gotovo nestale iz vlasti ili su bile marginalizovane na svim nivoima vlasti a njihovi protagonisti se utišali ili bezmalo nestali s javne scene. Ni najnovija vlada (Koštuničina) nije ispunila zajedničko, i vlastito obećanje da će biti donesen novi ustav i da će se, napokon, uspostaviti vladavina zakona, u ime čega su bučno i gnevno osporavali i rušili prethodne vlade. Umesto donošenja novog ustava, onaj stari iz 1990. godine, kojim se Miloševićev režim uobličio i učvrstio, stavljen je „na led“, na njega se vlasti, i njeni propagandisti, pozivaju kada im zatreba, sve u znaku „legalizma“. I dok je stari ustav „hiberniran“, vlada se zakonima, uredbama i drugim aktima, bez vidljivog napora da se raskine kontinuitet sa „starim režimom“. Štaviše, Koštuničina vlada opstaje na vlasti saradnjom s bivšim vladajućim strankama (SPS i SRS), čak pojačavajući ideološku i političku etnonacionalističku matricu režima, uz sve jače i primetnije učešće klerikalnih krugova SPC-a.

Nije se ukazala „politička volja“ za ispunjenje obećanja biračima. Procena da nema pozitivne „političke volje“ nudi pretpostavku o obmani ili prevari, koja nije retka u svetu vlasti i politike. Ovo podseća i na takođe učestalo bajanje o „energiji“, koja misteriozno i nabuja i splasne, a da se ništa pouzdano ne zna ni o njenim izvorima, tokovima i protagonistima. Poentiranje nedostajuće „političke volje“ ima svoju dramaturgiju koja podrazumeva da su mnogi poslovi već obavljeni. U prilog tome svedoči činjenica da je u opticaju čak desetak tekstova kompletnih ustava, nastalih u političkim i ekspertskim krugovima, pa se čini da nedostaje samo završni čin, puko izglasavanje. Tako nešto bi se uskoro moglo i desiti, usred neke nove dramatične situacije ili nagodbama između ne baš uvek „transparentnih“ vlastodržaca, kojima je barem donekle stalo da, makar i sakato, legitimišu svoju faktičku vlast. Ali, s dobrim razlozima, može se reći da bi takav ustav bio „fasadni“, kao i raniji, da on ne bi utemeljio početak vladavine zakona, nego bi opstali stari faktički načini vladanja. Da tako ne bi bilo, kako se takođe s valjanim argumentima ističe u ozbiljnim ustavnim debatama, neophodno je da se pre formulisanja i usvajanja ustavnog teksta postigne sporazum (konsenzus) između glavnih socijalnih i političkih aktera, kako o načelnoj potrebi donošenja novog ustava tako i o njegovim osnovnim načelima. Time bi postali izgledniji i poštovanje i primena ovog osnovnog političkog i pravnog akta jedne države, a vlast u njoj bi bila ne samo legalna nego i legitimna. A kada se pominje neophodnost konsenzusa, potrebno je da se preciznije utvrde njegov predmet i učesnici.

Ako posmatramo samo verbalne iskaze mnogih, bezmalo svih političkih i socijalnih aktera sadašnje javne scene Srbije, uopšte nije sporna briga o njoj i njenoj budućnosti u Evropi i svetu. Najveća saglasnost postoji o neophodnosti „tranzicije“ u kojoj središnje mesto ima privatizacija. Kada stvari osmotrimo pažljivije i konkretnije, postaje očigledno da u odnosu prema bitnim stvarima, pa i onima koje se tiču temelja društva i države, postoje razlike, često i antagonistički pristupi. To važi i za bitne aspekte svojine.

Pre svega, u čijoj su svojini sami životi ljudi? Ne, nije reč o nekakvom mudrovanju, već o brutalnoj i očiglednoj realnosti, da tamo gde se može nekažnjeno ubijati i pljačkati, kako se to dešavalo naročito tokom minulih ratova, ne postoji država u elementarnom smislu, kao civilizacijska ustanova koja omogućuje izlazak iz „prirodnog stanja“ (Hobs) a u skladu s minimalnim njenim pojmom, kao ustanova koja raspolaže „legitimnim monopolom na fizičko nasilje“ (Veber).

U jednom trenutku, prilikom hapšenja i izručenja Miloševića Haškom sudu (2001), izgledalo je da započinje razjašnjavanje i sankcionisanje zločina. Međutim, već taj čin je opstruisalo Koštuničino krilo DOS-a, što je ubrzalo njegov raspad i stvaralo sve veće sukobe unutar nove vlasti. Protagonista zaokreta u politici, premijer Đinđić, zverski je ubijen (2003). Dolaskom Koštunice na mesto premijera čitav problem razjašnjenja i sankcionisanja zločina uglavnom se svodi na spoljnu iznudicu, kao nametnuta obaveza saradnje s Haškim tribunalom; optuženi za zločine isporučuju se, pod pojačanim spoljnim pritiskom, selektivno i uz razne pogodnosti, čak i nacionalne počasti. A kada je njegova vlada uspostavila saradnju s bivšom vladajućom partijom (SPS) i ispoljila ideološku bliskost sa SRS-om, drugim stubom starog režima, i uz sve očigledniju i čvršću saradnju s klerikalnim krugovima SPC-a, ideologija i politika koja je vodila u zločine relativizovana je, uz sve jaču tendenciju uzdizanja i posvećivanja optuženih za zločine.

Kada se sve to ima u vidu, osnovano se može reći da je, zbog odsustva elementarne saglasnosti o kažnjivosti zločina, ugroženo sâmo pravo na život ne samo pobijenih, osakaćenih i raseljenih, nego svakoga ko se nađe na putu raznih moćnika. Razjašnjenje i sankcionisanje zločina je, pak, primarna potreba same Srbije i njenih državljana, a ne samo stvar stranih činilaca, kako se to nameće od strane vladajućih krugova. A sve dotle dok pravo na život, vlasništvo samog života, nije zaštićeno, sva ostala ljudska prava izgledaju kao puka utopija i iluzija.

Privatna svojina, o kojoj se najviše govori kao o glavnom osloncu i cilju „tranzicije“, na kojoj bi se utemeljili nova privreda, novo društvo i nova država, nije valjano ni definisana ni ustavno regulisana. Mada je u razvijenom kapitalističkom svetu privatna svojina opšte mesto, ona je ovde veoma mutna, u dubokoj senci jedne tvorevine koja nije postojala ni u jednoj zemlji „realnog socijalizma“ već samo u Jugoslaviji, a opstaje u sadašnjoj Srbiji. Reč je o „društvenoj svojini“, kao „svačijoj i ničijoj“, koja je bila paravan za razne uzurpacije. Ona je svojom pravnom neodređenošću omogućavala „korisne malverzacije“ pre ratova i pljačku tokom njihovog trajanja, a neizvesno je njeno okončanje. Nelegitimno prisvajanje bilo čije imovine, i one najmaglovitije kao što je „društvena“, ipak, ne može biti temelj normalne privrede, društva i države. Bez jasne definicije i ustavne regulacije privatne svojine nije mogućna racionalna i legitimna privatizacija, taj dalekosežni proces promena strukture privrede i čitavog društva. Bez uklanjanja društvene svojine i veoma žilavih tragova njene uzurpacije (i abuzije) nije mogućno ni razdvajanje i regulisanje odnosa privatne i državne svojine i utemeljenje raznih varijanti vlasništva, niti je mogućno stvaranje povoljnog ambijenta za najširi zamah legalnog i legitimnog preduzetništva. U sadašnjem pravnom i socijalnom haosu opstaje zaštita faktičke svojine moćnih a ograničenje i poricanje svojine nemoćnih (recimo, malih akcionara).

Još jedan temelj modernog društva i države – pravo na rad i prava iz radnog odnosa – takođe nedostaje našoj zemlji. Evropski standardi koji se tiču ove bitne egzistencijalne sfere za nas kao da ne važe. Ne samo najveći moćnici nego i razni propagandisti što bržeg zaokreta ka kapitalizmu ignorišu tekovine najrazvijenijih kapitalističkih zemalja zapadne Evrope, naročito iskustva „socijalne države“ i „socijalnog tržišta“. Ignorišu i rezultate temeljitih istraživanja, koji opominju na kobne posledice isključivosti u primeni tržišnih mehanizama (Polanji, Štiglic i dr.). Sve ono što priznaje svojinu na „radnu snagu“, znanje, profesiju, satanizuje se kao ostatak „mračnog komunizma“ koji po svaku cenu treba likvidirati, i kao avantura „mekog liberalizma“ i sladunjavog humanizma što treba otkloniti. Svi ljudi koji su upućeni na život od rada u nas su pod sumnjom da su „lenjivci“ ili „razmaženi“, pa ih valja „prevaspitati“ preko nadolazećih svemoćnih „gazda“, brutalnom ideologijom i okrutnom politikom, kao u nekakvim novim „kampovima“ za prevaspitanje. Dopušta se, doduše, da novi vlasnici treba da sačine socijalne programe za ublažavanje nevolja ljudi koji ostaju bez zaposlenja i prihoda za život – postaju „suvišni ljudi“ – ali to nije nikakvo pouzdano pravo, već akt milosrđa finansijskih i političkih moćnika. Ni zaposleni u javnim preduzećima ne mogu da računaju na elementarnu sigurnost usled voluntarističkog upravljanja i raspolaganja imovinom, bez ikakvog pouzdanog pravnog osnova i okvira, i bez strategije privrednog i društvenog razvoja zemlje.

Najzad, ni budući život ljudi nije u njihovom vlasništvu ukoliko nisu zaštićena prethodna tri aspekta svojine. Iseljavanje je najupečatljiviji dokaz o osnovanosti ove tvrdnje. To se dešavalo i minulih decenija, naročito tokom ratova, a traje i danas. Težnje ka projektovanju ličnog i zajedničkog života, kao i drugi uzleti mašte ka budućnosti ozloglašeni su kao mahnita i opaka utopija, „kriva“ ne samo za poražavajuće rezultate „samoupravljanja“ nego i za bezmalo sva zla prošlosti, pa i za najmrskiju praksu nacističkog i staljinističkog totalitarizma. Lišavanje prava pojedinaca i zajednice na viziju budućnosti povezano je s izostankom odgovornosti za odsustvo bilo kakve strategije obnove i razvoja privrede, kulture i društva.

(Nastavak u sledećem broju)