foto: vreme
Javnost u Srbiji je prvo saznala za kokain Darka Šarića pa tek potom za njegovo ime. U urugvajskoj luci Santa Lucia, 15. oktobra 2009. godine, pripadnici američke DEA (The Drug Enforcement Administration) i specijalne policije Urugvaja uhapsili su nekoliko osoba u trenutku dok su pretovarali ogromnu količinu droge. Kasnije je precizirano da je u pitanju dve tone i 170 kilograma kokaina. Akcija hapšenja je nosila ime „Balkanski ratnik“, a omogućena je saznanjima srpske BIA, koja je američkim kolegama javila da jedan srpski državljanin dolazi u Južnu Ameriku sa namerom da organizuje isporuku velike količine kokaina, namenjenu evropskom tržištu.
Dva dana kasnije, u Srbiji je pokrenuta istraga protiv 19 osoba za koje se sumnjalo da su deo kriminalne grupe koja je organizovala presečeni transport droge. Ubrzo je njih devet uhapšeno. „Politika“ je tada, na osnovu informacija dobijenih iz „pouzdanih izvora bliskih Savetu za nacionalnu bezbednost“, pisala da je organizator šverca kokaina jedan crnogorski državljanin za koga je srpska policija odranije znala, ali nije imala dovoljno dokaza da ga privede pravdi. „Osumnjičeni Crnogorac je, zajedno sa rođenim bratom, označen u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu kao član grupe ‘Amerika’“, pisala je „Politika“. Isti osumnjičeni kroz Belu knjigu „prolazi“ kao vlasnik velikog broja hotela, diskoteka, klubova, splavova u Srbiji i Crnoj Gori, u kojoj je vlasnik i jednog fudbalskog kluba. Interpolov sistem, 21. januara 2010, postaje bogatiji za crvenu poternicu na ime Darko Šarić, a Srbiji o njemu stižu informacije iz najmanje 15 država.
Do kraja 2010. godine javnost biva zapljusnuta informacijama o pljevljanskom narko-bosu: od toga da je, navodno, „posao“ započeo devedesetih otevši nekom krojaču nekoliko desetina hiljada evra od kojih je napravio svoju imperiju (taj novac je, isto navodno, vratio), preko toga da je policiji postao sumnjiv 2000. godine po liniji pranja novca, da je od 2005. imao državljanstvo Srbije, da mu je prvi veći legalni posao bila prodaja lanca kioska „Štampa“ nemačkom medijskom gigantu VAC, da je preko firmi različitih biznismena navodno prao novac, da sa bratom Duškom Šarićem ima vile, restorane, klubove, stanove u gradovima od Palića do Budve, da je spremao atentat na najviših državnih funkcionera Srbije, operativaca policije i BIA, za šta je spremljen budžet od 30 miliona evra, da to, ipak, nije tačno i da mu je imovina „stečena onoliko zakonito koliko i imovina velikog broja političara i biznismena u Srbiji i u regionu“ (kako je svojeručno napisao u pismu svom tadašnjem advokatu Zdenku Tomanoviću, jula 2010), i konačno, da je poslednji put viđen u svom rodnom mestu, deset dana pre oglašavanja poternice, nakon čega mu se gubi svaki trag…
Prvu, od 11 optužnica protiv Darka Šarića i njegove grupe, Tužilaštvo za organizovani kriminal Srbije, podiglo je u aprilu 2010. Nedugo zatim, kreće i zaplena imovine Šarića i njegovih saradnika. Pokretnosti su prodavane na aukcijama, a celokupna imovina je procenjena na nekoliko desetina miliona
U novembru iste godine, bezbednosne službe Italije, Srbije, Crne Gore i Slovenije u okviru koordinisane međunarodne policijske operacije „Loptice“ hapse 80 osoba osumnjičenih za saučesništvo u njegovoj grupi, među kojima i brata Duška. Dan nakon hapšenja, tadašnji sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen, pominje suštinu borbe protiv Šarićevog klana: otkrivanje povezanosti nekog od državnih funkcionera Srbije sa klanom.
Novembra 2012. tabliodi bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS) objavljuju da se premijer Srbije Ivica Dačić sastajao sa Rodoljubom Radulovićem (Miša Banana), bliskim saradnikom Darka Šarića. Premijer je to priznao, braneći se da ga nadležne službe nisu upozorile ko je čovek sa kojim se sastajao. Centar za istraživačko novinarstvo je, češljajući dokumentaciju Šarićevih poslova, otkrio da je u zgradi sedišta Dačićevog SPS-a, na Studentskom trgu u Beogradu, Duško Šarić zakupljivao prostor za jedan od svojih noćnih klubova.
Od kako je postao najmoćniji političar u Srbiji Aleksandar Vučić, predsednik SNS-a, nekoliko puta je najavljivao hapšenje Darka Šarića. Na kraju, Šarić se predao, a u Beograd je sleteo, nakon četiri godine skrivanja – 18. marta 2014.
Inače, Darko Šarić je rođen 21. oktobra 1970. godine, dva puta se ženio, ima troje dece.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
