Kritikuj vlast, sedni u auto i bićeš narkoman

O onima koji dignu glas protiv vladajuće politike, država će prekopati čitav njihov privatni život. Brojni politički aktivisti u Srbiji iskusili su da kada se pobune zbog kršenja ljudskih, medijskih ili prava na životnu sredinu postaju dežurni krivci. Prethodnu deceniju nemali broj njih je privođen, praćen, prisluškivan, ostajali su bez posla ili čak ni decu nisu mogli da upišu u vrtić. Bezbednosne službe građanske aktiviste često tretiraju kao teroriste, a prorežimski mediji se s njima obračunavaju kao da su oni nasilnici, a ne oni protiv kojih se bune.

Ako neko od političkih aktivista u svojoj biografiji ima dosije, odnosno ako se ikada pijan potukao u kafani biće proglašen nasilnikom i alkoholičarem, ako je ikada popušio džoint rizikuje da bude tretiran kao narkoman, pošto se u realnosti narko-bosovi u Srbiji često tretiraju kao ugledni građani i patriote. U ovom tekstu vam otkrivamo kako se, prema tvrdnjama sagovornika, čak i saobraćajna policija bori protiv opozicionih aktivista u Majdanpeku, Kladovu i Negotinu angažovanih na čuvanju planine Starice.

“AJ’ NA PIŠANJE”

Ekološkog aktivistu Dragana Dmitrovića saobraćajna policija zaustavila je 16. decembra prošle godine. Kako kaže, bilo je oko pola osam ujutru, a on je krenuo u bolnicu na previjanje, pošto je nekoliko dana ranije imao tešku operaciju srca; navodi i da je, u tom periodu, koristio gomilu lekova, reč je o pripisanoj terapiji za srce, krvne sudove i pritisak.

“Saobraćajni policajci odmah su mi naredili da krenem sa njima. Bili su odlučni i naredili mi: ‘Aj’ na pišanje.’ To je značilo da ih jedino zanima da mi urade test na psihoaktivne supstance. I to u Domu zdravlja. Znao sam kakav će ishod biti, odavno sam im na meti”, kaže Dmitrović. Dodaje da su mu na putu ka Domu zdravlja kroz glavu prolazile scene koje je nekoliko meseci ranije preživeo u policiji u Majdanpeku.

Podsetimo, šira javnost je za Dragana Dmitrovića iz Majdanpeka saznala nekoliko meseci ranije. U septembru je priveden sa drugim aktivistima za odbranu planine Starice koji su se bunili protiv miniranja kineske kompanije Ziđin (rudarenje bakra). Dmitrović je posle policijskog privođenja pred novinarima tvrdio da je bio izložen torturi i da ga je nekoliko policajaca udaralo po glavi i leđima terajući ga da prizna šta mu oni kažu i zatim potpiše zapisnik. O torturi u policijskoj stanici u Majdanpeku svedočili su i drugi privedeni aktivisti. Dmitrovićeva advokatica Danijela Nestorović i narodna poslanica grupe “Zajedno – Moramo” podnela je prijave protiv policajaca Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a i Tužilaštvu. Tada je za medije rekla da su aktivisti sa Starice “nepoželjna kategorija”, dok “policija može sve i njima se veruje na reč”.

“Dakle, aktivisti mogu da se prebijaju kako bi im se iznudili iskazi koji odgovaraju državi i kako bi se prikazali kao neko ko je protiv ‘napretka i prosperiteta’, dok se stranim partnerima udovoljava žrtvovanjem sopstvenih građana”, navela je advokatica Nestorović.

Da su policajci i kineska kompanija “zaštićena kategorija” u odnosu na aktiviste pokazala je i odluka Osnovnog javnog tužilaštva u Negotinu, odeljenje u Majdanpeku: tu je, krajem marta, navedeno da ne postoji sumnja da su policajci učinili prijavljena krivična dela, niti neko drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Advokatica Nestorović je tada izjavila za medije da policajci nisu bili saslušani i istakla da je jedno od osnovnih pravila krivičnog postupka da budu saslušani podnosioci prijave i osumnjičeni, ali i da se prikupe i druga obaveštenja od građana, što ovde nije bio slučaj.

“Izgleda da u Negotinu i Majdanpeku važi neki drugi zakon o krivičnom postupku, ili je na snazi veliki politički pritisak”, navela je advokatica.

Da pritisak ne popušta, čak ni u saobraćaju, Dragan Dmitrović je shvatio kada su mu saobraćajni policajci naredili da u Domu zdravlja da urin na analizu. Test je bio pozitivan na čak pet narkotika.

“Radili su mi neki brzi test koji je pokazao prisustvo čestica ne samo na marihuanu već i na kokain i još tri narkotika. Garantujem da nisam video, a kamoli ikada u životu konzumirao kokain, niti za to imam sredstava, a pogotovo nisam uzimao pet narkotika čim sam sišao sa operacionog stola”, kaže Dmitrović.

Kada je reč o privođenju njenog klijenta na testiranje na psihoaktivne supstance, advokatica Nestorović kaže da je on odmah posle uriniranja pozvao i da je ona tada razgovarala i sa saobraćajnim policajcem.

“Dmitrović je tih dana, pa i danas, pod jakim lekovima i terapiji”, kaže advokatica Nestorović. “Pije i lek za izbacivanje vode iz organizma, a kada je testiran u organizmu je još imao tragove opšte anestezije kojoj je bio podvrgnut. U telefonskom razgovoru sam sve to rekla saobraćajnom policajcu i napomenula sam mu da ti testovi na psihoaktivne supstance nisu pouzdani. Insistirala sam da se Dmitroviću uradi analiza krvi, o našem trošku, koja je daleko preciznija vrsta testiranja. Prema zakonu, na to imamo pravo. Iako sam se pozivala na zakonska odobrenja, policajac mi je rekao da je to za njega gotova priča – urin je pokazao da je pozitivan i da ga on vodi dalje.”

Posle testiranja, Dragana Dmitrovića su odveli u pritvorsku ćeliju u Boru na “trežnjenje”. Na lekarsku kontrolu nije stigao, a u ćeliji mu je prokrvarila rana. Tada su ga vratili u stanicu u Majdanpeku gde je, kako tvrdi za “Vreme”, potpisao sve što su mu ponudili i stavili pred njega. Kaže, uradio je to iz straha, pošto je već iskusio policijske udarce i samo je želeo da ode kući.

TANKA LINIJA IZMEĐU AKTIVISTE I NARKOMANA

Do danas Dmitroviću nije stigao poziv na sud za prekršaje. Advokatica Nestorović tvrdi da je njen klijent ranije odgovarao pred zakonom zbog posedovanja marihuane i da policija sada taj detalj iz njegovog života koristi kako bi mu zagorčala život. Napominje, on nije jedini aktivista kome se tako svete:

“Kao narodna poslanica dobila sam oko sto poruka od građana iz Majdanpeka, Negotina i Kladova. Policija poznaje konzumente, te nepogrešivo zaustavlja osobe za koje pouzdano znaju da koriste nešto od psihoaktivnih supstanci. Recimo, ako su opoziciono nastrojeni, ne kupuju kod dilera bliskog određenoj grupi policajaca ili ako se neko od aktivista “merka” sa ženom nekog inspektora… Zaustavljaju ih ujutru dok idu na posao, dok vode dete u vrtić, idu na pijacu, bilo kad i bez ikakvog učinjenog prekršaja u vožnji i cinično i sa omalovažavanjem im kažu: “E tebe čekamo, dolijao si… Moraš sa nama na pišanje”, kaže advokatica Nestorović.

Poslanica grupe “Zajedno – Moramo” tvrdi da su joj građani i opisali kako izgleda to testiranje u Domu zdravlja i da se sve te priče poklapaju sa iskustvom njenog klijenta.

“Ljude odvedu u Dom zdravlja u hodnik ispred hitne službe, a ne laboratorije. Daju im bočicu za urin i policajci ih vode u toalet i nadziru uriniranje. Tako privedenim osobama, posle nekoliko minuta, obično policajci pokažu test i rezultat često bude pozitivan na droge. Tada sledi privođenje u stanicu i odvoženje 80 km dalje, u Bor, na 12 sati trežnjenja. Posle ih vraćaju iz Bora u Majdanpek i puštaju kući uz poruku da je najbolje da se jave komandiru i da se dogovore oko svega – mora neka kazna, može i na rate i obavezna napomena ‘pazi s kim se družiš’”, kaže advokatica Nestorović.

Prema njenim rečima, uglavnom svi budu osuđeni i u prekršajnom postupku, plate od 30 do 100 hiljada dinara, a i oduzimaju im se bodovi u vozačkoj dozvoli.

PRAVDA PRIPADA ONIMA KOJI POBEDE STRAH

Prema rečima sagovornika “Vremena”, većina ljudi potpiše iz straha sve papire koje policija stavi pred njih. Malo njih ima novca za advokata i nisu baš upućeni u svoja prava, a to je da sami mogu da zahtevaju i finansiraju analizu krvi na prisustvo droga. Naime, prema zakonu, o toj mogućnosti dužna je da ih obavesti upravo policija.

Ipak, presuda Prekršajnog suda u Negotinu iz ove godine pokazuje da oni koji pobede strah imaju šanse da isteraju pravdu. Građanski aktivista Slobodan Švajner, odnedavno i sekretar Stranke slobode i pravde u Kladovu, još je početkom marta 2020. godine prošao kroz psihičku torturu tamošnje policije.

“Policijski auto bio je u blizini moje zgrade”, navodi Švajner. “Čekali su me. Kada sam krenuo od kuće, krenuli su za mnom. Zaustavili su me sa rotacijom, iako nisu bili saobraćajni policajci. U to vreme ja sam svoje stavove izražavao na Tviteru, izgleda da je to bila dovoljna provokacija za policiju da zloupotrebi svoja ovlašćenja. Kada su me zaustavili, jedan od policajaca pozvao je nekoga telefonom i pitao: ‘Šta da radim s njim?’ Zatim su me odvezli u Dom zdravlja, u ambulantu Hitne pomoći. Saobraćajna patrola došla je naknadno. Uradili su mi neki brzi test koji je pokazao da sam koristio marihuanu. Automatski sam se pobunio, insistirao sam da je to podmetačina i da hoću da mi urade analizu krvi. Ignorisali su moje zahteve.”

Policija je potom i pretresla stan Slobodana Švajnera, kome je u tom momentu umirao otac oboleo od raka. Švajner je odbio da potpiše zapisnik gde je pisalo da je koristio marihuanu. Jedan od policajaca pred sudijom je priznao da je Švajner zahtevao analizu krvi i da ga momentalno pregleda psihijatar, ali da policijska stanica Kladovo – kako je rekao – za to nema mogućnosti. Posle ispitivanja svedoka i uvida u sve dokaze, Prekršajni sud u Negotinu oslobodio je Švajnera.

“Mnogo ljudi doživljava moju sudbinu, neki sugrađani su rešili da se odsele iz Srbije posle ovakve torture policije. Ovo je klasična zloupotreba policijskih ovlašćenja protiv svih koji nisu po meri policije”, zaključuje Švajner.

“ZA NAŠU DECU”

Ako neko pomisli da je potpuno ispravan građanin koji se nikada nije drogirao ili pio i da mirne glave može da se pobuni protiv vlasti, za Službu će biti dovoljno da kao kompromitujući podatak preko vrha vlasti objavi da je taj aktivista: “lenčuga koji ispija kapućino po kafićima”. Oni koji svoj glas dižu nemo, makar sa nekoliko tvitova ili Fejsbuk objava, nisu bezbedni – biće proglašeni dokonim tviterašima i, naravno, državnim neprijateljima.
U proleće 2020. godine Srpska napredna stranka na izbore je izašla sa sloganom “Za našu decu”. Mnogi medijski stručnjaci su kritikovali da se tim sloganom zloupotrebljavaju deca. Nažalost, ubrzo se pokazalo i u stvarnosti da se i deca dele na našu i njihovu. Podsetimo, prošle jeseni, troje dece ostalo je bez mesta u vrtiću u sremskoj opštini Pećinci jer su članovi njihovih porodica simpatizeri ili članovi Demokratske stranke, učesnici u protestima poljoprivrednika.

Bićete javno osramoćeni, čak i kada ste ubeđeni da zaista nemate nijednu mrlju u biografiji. U tom slučaju, vlast će lagati. Naime, cela Evropa videla je 2017. godine fotografije sa inauguracije predsednika Srbije i u sklopu te manifestacije davljenje demostranata od pripadnika privatnog obezbeđenja koje je unajmila Srpska napredna stranka.

Tada je Služba predsedniku države dostavila lažnu biografiju demonstranta sa kojom je on mahao sa zvanične konferencije za medije. Aleksandar Vučić tako je pred kamerama pokazivao sliku jednog od pijanaca koji su, po njegovom mišljenju, pokušali da stvore incidente dok je on polagao zakletvu. Fotografija pijanog mladića kako naliva flašu, ispostaviće se, fotografija je iz jedne predstave. A taj mladić kojeg je predsednik definisao kao “dosovskog batinaša” zapravo je učitelj. Njegov greh je bio to što je glumio pijanca. Istraživački novinari su kasnije otkrili da je bar deo obezbeđenja koje je angažovao SNS blisko ekipi narko-dilera i kriminalaca Saleta Mutavog i Veljka Belivuka. O tim novinarskim otkrićima vlast se trudila da glasno ćuti ili da odgovara u maniru: “Pa šta?”

I dok duže od deceniju na svaki realan problem svojih podanika i poslušnika vlast odgovara sa “Pa šta?”, opoziciona javnost čak i na izmišljene afere svojih saboraca reaguje sa “jao, svašta, možda tu ipak ima nešto…”. To kao da je postao model za potpuno urušavanje pravne države. Helikopter je pao, Savamala je srušena, istorijske kuće pod zaštitom države gore i ruše se, nelegalne zgrade sumnjivih biznismena niču, novinarima se preti, aktiviste prebijaju, reke presušuju, vazduh je otrovan, a pobunjene obuzima strah šta će im Služba iskopati ako dignu glas. A tako će biti i ubuduće dok, prema rečima sagovornika “Vremena”, poniženi i uniženi ne kažu: “Pa šta?”