Kristalno nejasno

Nije žetva čestito bila ni okončana, a oglasili su se prvo mlinari, potom pekari, najavljujući nove, znatno više cene svojih proizvoda. Sledili su ih uljari, potom mlekari i klaničari: i oni su najavili poskupljenja. Vrtoglav rast cena ratarskih kultura vlada je privremeno zauzdala zabranom izvoza žitarica i suncokreta, a ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo se sa pekarima, uljarima i trgovcima nagodio o visini poskupljenja. Posle sastanka Bubalo je iskazao zadovoljstvo što su „proizvođači hleba i ulja, ali i trgovci pokazali veliku odgovornost kada je u pitanju pokušaj da zaštitimo standard naših građana“. Ta odgovornost, objasnio je, ogleda se u tome što su se svi „odrekli dela svojih zarada i svog ‘kolača’ da bismo postigli i ugovorili maksimalni rast cena u nekom periodu“. Konstatovao je, takođe, da „skokom cena osnovnih životnih namirnica, koji je prouzrokovan povećanjem cena sirovina koje se koriste u proizvodnji, neće biti ugrožena kupovna moć građana“. Sve u svemu, sledećih 90 dana hleb „sava“ koštaće 29,5 dinara, a ulje najviše 95 dinara.

Ovaj takoreći istorijski dogovor mogao bi da bude hvale vredan jer, eto, vlada vodi računa o standardu građana, da u svemu tome nema jednog „ali“: po Zakonu o zaštiti konkurencije dogovaranje o cenama nije dozvoljeno. Naprotiv – kažnjivo je. Tako, u skladu sa svojim ovlašćenjima, Komisija za zaštitu konkurencije podnela je prijavu protiv Unije privatnih pekara, zatim i protiv investicionog fonda Salford zbog zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu. Za ovaj prekršaj predviđena je kazna od jedan do deset odsto ukupnog godišnjeg prihoda u prethodnoj obračunskoj godini.

SLOVO ZAKONA: Zakon o zaštiti konkurencije donet je pre tačno dve godine i njime se „uređuje zaštita konkurencije na tržištu radi obezbeđivanja ravnopravnosti učesnika na tržištu, a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u celini“.

Pod povredom konkurencije, u Zakonu piše, smatraju se akti i radnje privrednih subjekata i drugih pravnih i fizičkih lica i ostalih učesnika na tržištu: sporazumi kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, zloupotreba dominantnog položaja te koncentracija kojom se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, pre svega stvaranjem, odnosno jačanjem dominantnog položaja na tržištu. Izrikom je zabranjeno „tržišnim akterima“ da sklapaju međusobne ugovore i sporazume kojima se posredno ili neposredno utvrđuju kupovne i prodajne cene. Isto važi i za prećutne dogovore.

Učesnik na tržištu može ali ne mora da ima dominantan položaj ako je njegov udeo na relevantnom tržištu veći od 40 odsto, uzimajući u obzir udele koje na tom tržištu imaju njegovi konkurenti, s tim da je na njemu teret dokazivanja da dominantan položaj nema.

S druge strane, dominantan položaj na tržištu može da ima i učesnik na tržištu čiji je udeo na relevantnom tržištu manji od 40 odsto i u tom slučaju Komisija, odnosno podnosilac zahteva snosi teret dokazivanja dominantnog položaja.

NEPOTPUN SPISAK: Salford, kao i Unija privatnih pekara ovaj uslov zadovoljavaju: u vlasništvu Salforda je pet najvećih srpskih mlekara koje po nekim procenama „pokrivaju“ čak 80 odsto tržišta mlekom i mlečnim proizvodima, a Unija privatnih pekara okuplja 7000 članova koji pekarskim proizvodima, hlebom i pecivom snabdevaju više od polovine potrošača u Srbiji.

Zanimljivo, prijavu nisu fasovali „veliki“ pekari – Beogradska pekarska industrija, Klas, pekare Novi Sad i Pančevo, mada su i oni učestvovali u pomenutom određivanju cena i dogovor poštuju. Preskočeno je i Udruženje uljara Srbije koje takođe ima dominantan položaj na tržištu, a sa Bubalom su se dogovarali o ceni ulja. Ni kompanija Delta Maksi, čiji su predstavnici svojim učešćem uveličali skup, nije pomenuta iako upravlja najvećim maloprodajnim lancem u zemlji.

„To niko ne sme da izgovori“, objasnila je za jedne dnevne novine predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković-Bajalović. „Ne može se reći da je Delta po zakonu monopolista, ali jeste dominantna i u najmanju ruku je lider, što se odražava na to da od dobavljača može da zahteva povoljnije uslove nabavke robe, a zatim preko marže da dobro zaradi.“

PAPIRNA NEZAVISNOST: Komisija za zaštitu konkurencije je samostalna i nezavisna organizacija, ima status pravnog lica a za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ustanovljena je da u skladu sa zakonom monopoliste ograničava i sprečava da zloupotrebe svoju dominantnu tržišnu poziciju, a sve odluke donosi petočlani Savet komisije. Članove saveta bira Skupština, na predlog Udruženja pravnika Srbije, Naučnog društva ekonomista, Advokatske i Privredne komore i vlade. Komisija postupa po službenoj dužnosti: nije neophodno da neko podnese prijavu da bi postupak bio pokrenut, s tim što ima obavezu da reaguje na svaku prijavu.

Snaga komisije, međutim, ograničena je samim Zakonom, ali i novim ustavom: mandat joj se završava podnošenjem prekršajne prijave, a odlučivanje o milionskim kaznama prepušteno je prekršajnim sudijama, državnim činovnicima čiji je svakodnevni posao odmeravanje kazni za, recimo, prelazak ulice van pešačkog prelaza.

Takođe, vlada je ta koja precizira kriterijume za, između ostalog, određivanje relevantnog tržišta, bitnog detalja u ustanovljavanju monopolskog položaja. Moguće je da se tu ključ nalazi. U Ministarstvu trgovine odriču bilo kakvu mogućnost da vlada na Komisiju utiče. Kažu, doduše nezvanično, da se od donošenja Zakona i ustanovljavanja kriterijuma do danas nije ništa izmenilo.

Tako ostaje nejasno zašto je toliko vremena trebalo da se indentifikuju monopolisti, jer oni su to bili i prošle i pretprošle godine: oba „tržišna subjekta“ protiv kojih je prijava podneta, postojali su i prošle, kao i pretprošle godine, pokrivali su približno isto tržište kao i danas, time bili u poziciji da diriguju cene, što su i činili. Biće da je neko ipak namignuo, ili klimoglavnuo.

Zakon o zaštiti konkurencije primenjuje se, između ostalog, i na državne organe, organe teritorijalne autonomije i lokalne samouprave koji, posredno ili neposredno, učestvuju u prometu roba ili usluga i koji svojim aktima i radnjama vrše ili mogu vršiti povrede konkurencije. Kako je povreda konkurencije dogovaranje cena, a ministar Bubalo je bio glavni akter sastanka pomenutog na početku ovog teksta, prekršajnom prijavom bi i on morao biti obuhvaćen, kao i ministarstvo na čijem je čelu i vlada čiji je član. Međutim, ništa od toga. Naime, koliko god da je komisija na papiru nezavisna i da za svoj rad odgovara parlamentu, i te kako od vlade zavisi, jer vlada suvereno vlada parlamentom, a u pripremi je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, po kome će sve članove Saveta imenovati vlada. Ministar Bubalo može biti spokojan, jer – koga je moliti, nije ga ljutiti.