Dok je većina zaposlenih u Srbiji proteklih prazničnih dana obezbeđivala bogatu trpezu i poklone svojim najmilijim ispod novogodišnje jelke, bivši radnici nekadašnjeg najuspešnijeg zaječarskog preduzeća razmišljali su o nekim sasvim drugim stvarima. Zatekli smo ih u prostorijama Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata gde su, uoči Nove godine, sređivali dokumentaciju o povezivanju staža, jer to njihovog, takođe formalnog, direktora Benišu Pavlovića apsolutno ne zanima. A nekima od njih nedavno donet Zakon o povezivanju staža pomoći će da odu u penziju. Tako, na primer, posle tri decenije rada Slobodanka Rajić nazire nadu, ali je put do zaslužene penzije još neizvestan: „Ja se nadam da će ove tri godine (2001–2003) država da poveže, ali moraću onda da prodam stan pa da uplatim staž za 2004. i 2005. Nisam jedina, ljudi su bez ičega, nama čak nisu dali da uđemo u fabriku da uzmemo dokumentaciju koja je bukvalno bačena, samo je jedna koleginica imala pristup da sve to pokupi i da onda složimo.“
Kada je pre šest meseci oveća grupa radnika uprkos barikadama i natpisu „privatan posed“ uspela da uđe u nekadašnju fabriku, zatekla je pustoš. Valjda su i najveći optimisti među njima videli da im je prethodnih godina ulivana lažna nada da će nekadašnji gigant opet da radi. Mislili su da će osnivač i direktor Kristala u najuspešnijem periodu Milosav Todorović imati interesa da obnovi proizvodnju, kada je pretprošlog leta volšebno uspeo da postane vlasnik celokupne imovine fabrike na ime svog sadašnjeg beogradskog preduzeća Euro-kristal. Interes je iskazao, ali ne u Zaječaru, na licu mesta su se uverili nekadašnji radnici. Iz fabrike je otišlo sve ono što je preostalo iz devedesetih kada je fabrika loše radila i kada je iz nje pokradeno sve što je lakše od 300 kilograma. Todoroviću su preostale ogromne hale i teška oprema za staro gvožđe, ali i to se isplati jer se svega domogao za bagatelu na licitacijama i bez ikakve obaveze prema radnicima koji su za njega nekada radili i gradili kristalnog diva na, sada se vidi, lako lomljivim nogama. Za njih danas nema ni akcija, nisu im isplaćene plate, a time ni doprinosi za popriličan broj meseci i još mnogo toga, kaže za „Vreme“ Dimitrije Aranđelović, kome za penziju treba još četiri-pet godina. Šta on da proda za mirovinu i egzistenciju kada nam kaže da živi i hrani se kod brata i snaje koji plaćaju sve njegove obaveze. Donedavno su im zdravstvene knjižice overavane zahvaljujući gledanju kroz prste u filijali Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, ali od ove godine ni to neće moći, pa će troškove za svaki odlazak lekaru i kupovinu lekova morati sami da plaćaju.
Kad bi bilo lakše naći posao, oni ni to ne bi mogli jer su formalno u radnom odnosu. Još jedna radnica Kristala, Zorica Jelenković, svedoči o teškom životu bez stalnog izvora prihoda: „Pokušavala sam da radim na crno, sada sam prihvatila da čuvam jedno dete. Nije lako sa 53 godine života posle 28 godina neprekidnog rada u fabrici kristala. Muž mi je takođe bez posla, radio je u Porcelanu i uzeo je socijalni program, a u porodici su još moj sin i buduća snaja.“
Jedan od onih koji pokušava da ih odvuče od apatije i ubedi da samo jedinstveni mogu da se izbore za svoja radnička prava jeste Srđan Veselinović, bivši radnik Kristala, koji je, međutim, nešto ranije naslutio da Kristalu predstoji sunovrat, pa ga je napustio. Sada, kao poverenik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u Zaječaru, kaže da je i ideja za povezivanje staža potekla od ovog sindikata, a na redu je sledeća inicijativa: „Budući da je zakonski predviđeno, zajedno sa Samostalnim i Nezavisnim sindikatom, vrlo brzo pokrenućemo inicijativu da A. D. Kristal ode u stečaj, da makar ljudi koji su još formalno zaposleni pređu na biro. Već smo razgovarali sa predsednikom Trgovinskog suda i predstavnicima tržišta rada i oni su voljni da se to završi u što kraćem roku, jer znamo koliko stečaj kod nas može da traje.“
I radnici koji sada „vape za otkazima“ i oni brojniji, koji su ih dobili tokom godina urušavanja Kristala, odlučni su u zahtevu da dobiju ono što im po zakonu pripada. S obzirom na to da se do sada ni država ni opština nisu potrudile da im odgovore na pitanje gde su njihove akcije, zaostale plate i doprinosi, ili da otkriju zamućenu istinu o propasti njihovog nekadašnjeg kolektiva, nema razloga za prevelik optimizam. „Istina ne leži u dolinama gde je tražimo, već na vrhovima planina gde je nalazimo“, kaže jedna književna metafora. Uz planinu se, međutim, gura i Sizifov kamen.
