DOS-u, koji ima mandat da brzo sprovede jednu neoliberalnu reformu ili svi propadamo, preti socijalno nezadovoljstvo, ali više od toga zapadanje u konfuziju, gubitak liste prioriteta. Paketi reformskih zakona se najavljuju, i kažu da su brzo spakovani, međutim u javnosti kola jedan vic koji slika DOS kao grupaciju neodlučnu i neefikasnu. Neka gospođa posle četvrtog braka tvrdi da je nevina, objašnjenje za prva dva muža je lascivno. Treći muž je bio socijalista, oni samo obećavaju... A četvrti? E, on je "dosovac", on se samo čudi šta su ovi pre njega radili... Deset pokušaja reformi u poslednjih četrdeset godina (1963, 1965, 1974, 1989, 1995. itd.) tako je do sada napuštano, najavi se reforma, pa se otvori dvadeset bočnih pitanja, ideoloških, demagoških, doktrinarnih, skandaloznih, kontroverznih, apatičnih, eliptičnih i onda se u proizvedenoj konfuziji sve preseče jednim bogatim "lovom na veštice".
Prošle nedelje srpski premijer Zoran Đinđić u tekstu za „Vreme“ obratio se javnosti upozoravajući da je u Srbiji neophodan „socijalni konsenzus“: „Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv…“ „Vreme štednje i žrtava nije prošlo.“ Ovaj apel je došao u predvečerje javne rasprave o srpskom budžetu u kojoj su se pojavili znaci širenja epidemije štrajkova.
Uz malo ubeđivanja i jedno podsećanje da na berzi ima 14.000 nezaposlenih nastavnika. Srpska vlada je početkom marta relativno lako izašla na kraj sa štrajkom prosvetnih radnika koji su pokrenuli sindikat Nezavisnost, Sindikat obrazovanja Srbije, Unija prosvetnih radnika Srbije, dok je sindikat Prosvećenost vladi ostavio rok od sto dana.
Štrajkom su pretili medicinski radnici, u štrajku su bili radnici u Institutu Vinča, sindikat Telekoma Srbija i sindikat PTT-a, rudari Vrške Čuke, radnici rudarsko-topioničarskog basena Bor, tridesetak radnika pekarskog preduzeća Ishrana u Smederevu i drugi…
Republički odbor Sindikata metalaca Srbije najavljivao je štrajk upozoravajući na težak položaj u toj privrednoj grani naglasivši da se u posebno teškom stanju nalaze grupacije preduzeća koja rade za Elektroprivredu Srbije (EPS), na proizvodnji poljoprivredne mehanizacije i proizvođači saobraćajnih sredstava. Nagoveštena je mogućnost organizovanja manifestacija kako bi se skrenula pažnja na stanje u preduzećima kao što su Minel, Termoelektro, Goša, Sever, MIN, IMT, IMR, Zmaj, Majevica i DMB, Zastava, FAP, Ikarbus, Neobus. Predsednik Sindikata metalaca Srbije Aleksandar Ivović založio se da radnici istraju na zahtevu da zadrže 60 odsto vlasništva nad preduzećima i kazao da će zaposleni biti „blesavi“ ako dozvole da „neko drugi prodaje ono što su sami gradili“.
To je zapravo bio uzaludan pokušaj zaustavljanja „insajderske“ privatizacije, neka vrsta odbrane postojećeg sistema – u osnovi pobuna gubitnika. Prema podacima koje u „Jugoslovenskom pregledu“ (broj 3, za 2000. godinu) navodi profesor Jovan Ranković, akumulirani gubici u našim preduzećima dostigli su vrednost 26 odsto kapitala, a ako se uračunaju skriveni gubici taj nivo prelazi 50 odsto. Najveći problem predstavlja upravo 5000 društvenih preduzeća (od ukupno 68.154), a kulminacija krize vidi se u 942 velika preduzeća sa 52,8 odsto radnika koja su 1999. godine pravila 78,36 odsto gubitaka privrede. U 2000. godini 99,4 odsto gubitaka otpada na 19 preduzeća elektroprivrede, pet preduzeća za proizvodnju uglja i 476 preduzeća mašinogradnje.
Za sanaciju te ogromne crne rupe međunarodna finansijska pomoć mogla bi imati presudnu važnost, jer se sa početkom reformi ne može računati na dalje prelivanje fiksnog kapitala u potrošnju.
Ekonomista Stojan Stamenković (Mesečne analize i prognoze), koji je postojeću monetarnu politiku ocenio kao veoma uspešnu, prognozirao je da bi njeni kreatori mogli da budu izloženi velikim pritiscima zbog zaoštravanja nestrpljenja među stanovništvom i pritiscima za povećanje plata. On procenjuje da su štrajkovi sa zahtevima za povećanje plata verovatno delom organizovani od strane poraženih političkih snaga, ali upozorava da postoje i objektivni razlozi za nezadovoljstvo postignutim standardom.
Analitičari smatraju da je trećina porodica ispod granice siromaštva, a oko granice siromaštva 70 odsto stanovništva, ako se za granicu siromaštva uzme – dolar dnevno za ishranu. Ministar Đelić obrazlažući budžet kaže da Vlada projektuje „ciljanu podršku“ za 330.000 od ukupnog broja od 2,5 miliona domaćinstava.
SINDIKALNA KOČNICA: U proteklom periodu uočava se pet velikih povoda za štrajk – bitka za učešće u budžetu, nezadovoljstvo rukovodstvom i postoktobarsko eksponiranje sindikata ili grupa radnika u kriznim štabovima, obračunima s postojećim garniturama lobiranju za nova rukovodstva, međusobna borba sindikata za mesto Vladinog socijalnog partnera, pokušaj spasavanja firmi čija sudbina visi o koncu, bitka za plate.
Ministar finansija Srbije Božidar Đelić ponavljao je da će plate zavisiti od stanja u privredi i da nijedan štrajk ne može izdejstvovati veće zarade ako za to ne postoje realne mogućnosti. Na tom frontu će se odlučivati sudbina projekta hoće li Vlada izdržati a da ne počne štampanje para.
Nebojša Savić iz Ekonomskog instituta procenjuje da prosečna plata, koja se u oktobru 2000. kretala između 75 i 80 DM, sada ipak iznosi oko 145 maraka, mada su doduše i cene porasle „u markama“, a sve to uz pad industrijske proizvodnje i stagnaciju u privredi. On procenjuje (Pres klub, ponedeljak 26. marta) da bi naši pregovarači s međunarodnim institucijama mogli da se nađu u veoma teškom položaju ako pritisak na povećanje plata bude velik, s obzirom na to da bi osetniji pad standarda mogao da kompromituje političke promene do kojih je u zemlji došlo. U međuvremenu, MMF je tražio da se naglo porasle plate vrate na znatno niži nivo i biće potrebno mnogo truda i uspešnosti da im se objasni neprihvatanje takvog zahteva. Premijer Đinđić saopštava u ekspozeu pred Skupštinom da Vlada nije prihvatila sugestije MMF-a da se pristupi novoj šok terapiji pošto je ova zemlja već u šoku. Đinđić u tom kontekstu kaže da nisu prihvaćeni ni zahtevi budžetskih korisnika.
Što se proizvodnje tiče, ona će prema prognozi analitičara MAP-a, posle urušavanja u oktobru, prekida novembarskog oporavka u decembru zbog nedostatka struje, povratka na kratkoročnu liniju oporavka u januaru do kraja tromesečja, po treći put tokom protekle tri godine, izaći na onaj recesioni trend kojim se uputila sredinom 1998. godine!
Da li će naši sindikati pomagati ili odmagati uspostavljanje potrebnog ambijenta? Naša sindikalna scena je u komplikovanom previranju. Darko Marinković, saradnik Instituta za političke studije, je pre oktobarske promene uočavao male efekte štrajkačke borbe i ukazivao na to da štrajkovi sami za sebe nisu dovoljni da bi se u društvu izvele radikalne promene. Centrala Saveza samostalnih sindikata („državni sindikat“) formirana je 1992. godine u procesu demontaže ranijeg Saveza sindikata Jugoslavije. Slavoljub Luković u zborniku studija „Uloga sindikata u tranziciji“ (Centar za proučavanje alternativa, Beograd 1999) konstatuje da je u 18 članica bilo 1.820.000 sindikalno organizovanih radnika. Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, smatrao je da je taj broj manji i da nije prelazila 1,3 do 1,4 miliona članova. Članstvo u nezavisnim sindikatima Zoran Stojiljković procenjivao je na 300.000-350.000 članova. Sa „opozicione strane“ startovali su Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost osnovan u Beogradu 1991, Asocijacija nezavisnih i slobodnih sindikata i mnogi drugi. Kao ilustraciju stanja atomizovanosti i podela u sindikalnom pokretu Srbije, Slavoljub Luković u zborniku studija „Uloga sindikata u tranziciji“ navodi podatak da je samo u jednom preduzeću (Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd) bilo čak devet sindikata: Samostalni sindikat GSB, Nezavisni sindikat, Unija slobodnih sindikata, Sindikat vozača, Strukovni sindikat, Sindikat fizičko-tehničkog obezbeđenja, Nezavisni i slobodni sindikat, Sindikat zaposlenih i Sindikat za spas GSB-a (u osnivanju). Sindikalna usitnjenost je možda odraz haotičnog stanja u koje su dospela jugoslovenska preduzeća.
U međuvremenu, sve se izmešalo, bivši državni sindikati su verovatno oslabili, nezavisni sindikati su ojačali i pojavljivali su se kao akteri na političkoj sceni (Kolubara) i počeli su da se guraju oko uloge u „partnerstvu u promenama“. Na dan zasedanja Skupštine 27. marta oko 500 aktivista UGS Nezavisnost protestovalo je protiv Vlade tvrdeći da ih ona nipodaštava, da ima omiljene sindikate, itd. Opozicija u Skupštini (SSJ) je u utorak počela da ih svojata.
Politikolog Zoran Stojiljković podseća da su sindikati bili deo „koalicije protiv“, a da bi sada bilo zdravo uspostaviti novo partnerstvo po pravilima koja moraju da važe među partnerima – a to znači uvažavanje, definicija zadatka, otvorena procena cene promene, rokovi za realizaciju, itd. Ako neko želi da uspešno ostvari neki program mora da postavi dosta široku koaliciju. On smatra da je potrebno institucionalizovati socijalni dijalog kao preduslov konsenzusa, a to znači da se formiraju tripartitni organi odlučivanja i različiti institucionalni oblici socijalnog dijaloga, kao i da se definiše procedura za taj dijalog. Problem je u tome što je država i kadija i sudija – i poslodavac i neko ko reguliše odnose. Sindikalci zameraju Vladi što je predložila zakon o radnim odnosima a da nije konsultovala sindikate, da je postojeći zakon već dao velika ovlašćenja no taj zakon je Vlada zasad povukla. Stojiljković podseća na loše iskustvo moratorijuma iz 1995, neku vrstu socijalnog pakta na kome je insistirao pokojni guverner Avramović – za odustajanje od plata garantovano je i da će cene biti zamrznute, ali tadašnji monopolisani državni sindikat je ćutao kad su cene probile plafon.
Zoran Đinđić sa skupštinske govornice ponavlja da je spreman za dijalog sa sindikatima, ali traži da se oni dogovore šta hoće i odakle smatraju da treba nabaviti to što traže – on ponavlja da nema razumevanja za to da jedan isti sindikat u Nišu organizuje štrajk zbog poskupljenja struje, a u Obrenovcu zbog povećanja plata.
Ekonomista Zoran Popov, koji smatra da je socijalni pakt neophodan za promene i da se u suštini taj pakt mora sklopiti između komore, sindikata i države, konstatuje da se država tu mora postaviti kao aktivan činilac. Država, kaže Popov, ne može čekati da se sindikat i komore transformišu, ona mora da drži inicijativu – ako država hoće taj pakt, onda mora pokazati ozbiljnost i ponuditi podlogu za dogovor, a to mora biti celovit program bolnih promena promena koje će platiti svi, jer u suštini operacija se svodi na smanjenje socijalnih troškova. Taj program ne mogu činiti izjave u medijima, niti desetine takvih izjava, već dimenzioniran, oročen, jasan program, koji mora sadržati i garancije da se od programa neće odstupati, kao i projekciju ko će platiti više. Platiće svi, ali ako programa nema, onda se svi plaše da će snositi najveći teret, konstatuje Popov.
Popov smatra da je u ovih nekoliko meseci država činila neke poteze koji su nerazumljivi i da se tako stvara utisak u javnosti da država nije tako sposobna da stvarima upravlja. Kao jedan od primera on navodi odluku da seljaci sami uvoze đubrivo, što se odmah pokazalo kao tehnički nemoguće. Smatra da je nepotrebne reakcije izazvalo i zaustavljanje zakona o privatizaciji.
PRIVATIZACIONI PLAN: Izgleda da se računa sa nekim novcem od prodaje firmi. Ministar Aleksandar Vlahović u razgovoru s novosadskim privrednicima izjavljuje da će preduzeća biti privatizovana u tri grupe – u jednoj su javna preduzeća kao NIS, EPS i slična koja će biti privatizovana preko Agencije za privatizaciju, kada se postave na zdrave noge (što će biti teško, dugotrajno i skupo); isti postupak biće primenjen i u slučaju firmi koje Vlada proglasi važnim. I na kraju, oko 4000 malih i srednjih preduzeća odmah će se privatizovati samostalno uz kontrolu Vlade i javnosti.
Veoma je važno da Vlada u tom poslu izgradi kredibilitet. Huan Linc, analitičar tranzicije, kaže da se efektivna privatizacija najbolje može sprovesti delovanjem relativno snažne države koja je u stanju da vodi usklađenu politiku. Na osnovu primera Španije i Brazila teoretičari tranzicije zaključuju da je uz dobro uspostavljen režim, malu pretnju obaranjem režima, kooperativnu opoziciju, relativno male aspiracije stanovništva, veoma važno imati – inovativno rukovodstvo. Portugal je upravo primer na kome se vidi važnost ovog poslednjeg – ona je imala slične uslove kao Španija, ali nije imala inovativnog vođu.
S druge strane, Nebojša Savić i Goran Pitić u studiji „Evrotranzicija“ ukazuju na važnost adekvatne promene sistema – oni nalaze da u obnovi posleratne Nemačke, na primer, nije bila toliko dominantna količina novca koliko način na koji je postavljen sistem i težak disciplinovan rad koji je tom planu prethodio. Fizička rekonstrukcija Nemačke bila je uveliko odmakla kad je novac iz Maršalovog plana počeo da dotiče i on nije, kako se pretpostavlja, najviše išao u Nemačku. Od 1948. do 1952. iz SAD-a u Evropu je transferisano ondašnjih 13,3 milijarde US dolara, od toga 3,2 milijarde je otišlo u Veliku Britaniju, 2,7 u Francusku, 1,5 u Italiju a tek 1,4 milijarde ondašnjih dolara (nešto više od devet milijardi dolara iz 1997) u zapadne zone okupirane Nemačke.
Dve trećine prvog tromesečja ove godine su protekle, početni entuzijazam u inostranstvu za pomoć našoj zemlji se hladi, interesovanje za ulaganje kapitala kroz direktne investicije sve je veće, ali još nema uslova da se efektuira, upozorava ekonomista Stojan Stamenković. Prema njegovim rečima, još se ne zna šta će doneti donatorska konferencija za Jugoslaviju, ali je jasno da i ona „dolazi kasno da bi njeni efekti bili optimalni“.
Vlada se našla u vremenskoj iznudici, u klinču između „poslodavaca“ i sindikata, ali za sada ima sreću ili nesreću da su i jedan i drugi „socijalni partner“ fragmentirani, i nekonsolidovani.
Poslodavci, to je stara privredna komora, jedan relikt prošlih vremena, paradržavni organ i kanal uticaja nekoliko vrsta „menadžera“, onih koji su „preživeli oktobar“, oni „koji su uhvatili voz“, onih koji su „osvojili plen“. Novi poslodavci nisu konsolidovani kao asocijacija i pojavili su se u obliku lobističkih grupa koje pokušavaju da sačuvaju sinekure iz prošlih vremena, na primer uvoznika nafte koji se suprotstavljaju Vladinoj centralizaciji kontrole uvoza nafte. Neki od njih čekaju „presudu“ najavljenog zakona o jednokratnom oporezivanju „ratne dobiti“.
Socijalna konstelacija, gubici, raširenost bede, moćan korupcionaški sloj, nedostatak novca, zaglibljeni giganti, nerealna očekivanja, velika crna rupa uvlače u živo blato svakog reformatora uprkos tome što su protivnici razbijeni, dezorganizovani i poraženi.
Đinđić, na startu svoje premijerske karijere, pokazuje da ima volju i šansu da konsoliduje jedan političko inovativni blok, a najave zakonodavne aktivnosti pokazuju da bi april i maj mogli da budu meseci postavljanja početnih temelja reforme.
POTKOPAVANJE: Osnovno pitanje za DOS u toj operaciji jeste da li su saveznici postali protivnici, ili bolje rečeno, ko više ugrožava reformistički DOS, ostaci Socijalističke partije, stari direktori, vojska i policija, ili – kako je govorio Vladimiir Iljič a kako sada ponavlja Slobodan Milošević „mangupi u našim redovima“, prijatelji i saputnici, pritajeni protivnici reforme, šićardžije, špekulanti i večiti interpelanti.
Javnost trenutno nije saradnik reforme jer je previše opterećena euforijom, bulevarskim gegovima, senzacionalizmom i konfuzijom, pa i čitaoce ovde treba podsetiti na klasičnu preporuku slavnog kolumniste Voltera Lipmana da mediji nisu pogodni za vođenje javnih poslova, jer se javni poslovi ipak ne mogu voditi pomoću dramatizacija i euforija već pomoću odgovorne javnosti.
Tako je u Srbiji u petom mesecu posle oktobra počelo jedno „unutrašnje“, svesno ili nepromišljeno, potkopavanje reforme licitiranjem prioriteta, neosnovanim sumnjičenjem, samovlasnim suđenjem, potcenjivanjem legalizma, „i jare i pare demagogijom“, mešanjem svih u sve, izlaskom iz nadležnosti – neki neargumentovano dokazuju da je „posle revolucije“ sve ostalo isto, neki od „postmodernih ibeovaca“ preuzimaju ulogu „moralnih policajaca“, a tužilačke pridike drže i ljudi koje nikada nije krasila ozbiljnost… Vaš reporter je u nekoliko navrata bio svedok kako Đinđić u Skupštini Srbije započinje rečju „ekonomija“, a grupa mladih novinarki dovikuje pitanja koja počinju sa „hapšenje“. Da, u medijima je odrasla jedna vrsta koja se može nazvati „oktobarski gonič“. Neki su željni pravde, neki leče traume…
Za sada su glavni akteri DOS-ove politike (čitaj Koštunica i Đinđić) ostali koncentrisani na različite segmente krize (Koštunica na pravno uređenje države, Đinđić na ekonomske reforme). I jedan i drugi blok su žrtve infiltracije različitih lobija i morali bi da se hitno vakcinišu. Oni su pokazali različitost (sporovi oko smene vojnog vrha i stepena revanšizma, itd.) i pogrešili su što su dali previše šlagvorta za špekulacije o njihovom skorom obračunu. I jedan i drugi bili su „izloženi“, Đinđić je više potkopavan od strane lobističkih grupa koje brane prljave pare, a Koštunica je nešto više ideološki osporavan. Jedan deo tih osporavanja dolazi iz naše političke istorije u kojoj je malo partija na svojim zastavama ispisivalo reč „zakon“, a više „udri bandu“. Ipak, potpuno je nerazumljivo što je ruganje legalizmu uzelo toliko maha i kod ljudi od kojih se to ne bi moglo očekivati. Drugi pol osporavanja vezan je za Koštuničin „umereni nacionalizam“ i s tim u vezi sa dramom raspada, uzrocima proteklih ratova, problemima krivice i pomirenja.
Jedna Koštuničina predsednička inicijativa ima, kako izleda, za cilj da sukobe na tom frontu ublaži – objavljen je sastav jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje koja bi trebalo da okupi 17 uglednih naučnih i javnih radnika, različitog stručnog i političkog profila: Radovan Bigović, Mirjana Vasović, Tibor Varadi, Svetlana Velmar-Janković, Mihajlo Vojvodić, Đorđije Vuković, vladika Sava (Vuković), Vojin Dimitrijević, Ljubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Aleksandar Lojpur, Radmila Nakarada, Predrag Palavestra, Latinka Perović, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković i Sulejman Hrnjica. Sudeći po sastavu biće problema da se međusobno usaglase, ali i to je deo „pomirenja“. U osnovi, koalicija DOS je na sreću pokazala efikasnost u teškoj operaciji. Otvaranje zemlje i odnosi s međunarodnom zajednicom se poboljšavaju mnogo brže nego što je to iko mogao očekivati, mada je sada nešto jasnije da se ta verbalna podrška pomalo hladi i svodi na realnu meru.
Što se tiče krize u opštinama Preševo i Bujanovac, DOS-ove „dve politike“ su ipak našle solidan presek strpljivom konceptu Nebojše Čovića, koji za rezultat ima ulazak naše vojske u zabranjenu zonu i postepeno poboljšanje odnosa s NATO-om.
DOS, to ne bi trebalo da se zaboravi, čini konglomerat različitih političkih ideoloških i kulturnih profila. Na saveznom nivou to je još i koalicija s dojučerašnjim protivnikom. Trebalo bi da cela grupacija ima jedan zajednički pozitivan predznak – demokratski. Otvaranje, dramatizacija i politizacija svih sporova koji u toj grupaciji postoje nisu ni produktivni ni pametni s obzirom da rascep DOS-a priželjkuju socijalisti, radikali, neki od stručnjaka za Balkan kao Jan Bugajski, pa i neki od domaćih „oktobarskih krugova“.
VREDNOST KOMPROMISA: Uprkos mnogim detinjarijama, trčanju pred TV kamere, mešanju u tuđe resore, izigravanju opozicije na vlasti, DOS-ovci su ipak do sada pokazali smisao za postizanje optimalnog kompromisa (saradnja sa Haškim sudom se polako, uz povremene tenzije ipak uspostavlja; Koštuničine zamerke haškom tužiocu, najpre odbacivane, ipak su rezultirale najavama da bi mogla biti uravnotežena politika gonjenja haškog tužioca). Stranci se, čini se, brže od nekih domaćih aktera navikavaju da u Beogradu ipak dolazi vreme u kome nije predsednik države taj koji hapsi, već da je policija za to zadužena, a da tužioci tuže, advokati brane i sudovi sude.
U javnosti više nego u krugovima vlasti postoji preterano potcenjivanje značaja konsolidacije države. Pomenuti Huan Linc kaže da su problemi sa državnošću, a ne samo ekonomski problemi veoma bitni za demokratski ishod. To jasno proizilazi iz činjenice da su od 22 nezavisne države koje su nastale posle raspada SSSR-a i SFRJ-a samo dve dobile pozitivnu ocenu.
Neki postupci govore o pokušaju da se utišaju nepotrebni sporovi. Posle zasedanja Predsedništva DOS-a prošle nedelje Zoran Đinđić izjavljuje da ne postoji opasnost od raspada ove koalicije zbog neslaganja članica u vezi sa pitanjem autonomije Vojvodine. Najavljena je promena 102 zakona radi ublažavanja tenzija koje je stvorio Čanak. Uz pominjanje socijalne i ekonomske krize, problema na Kosovu, na jugu Srbije, problema s Crnom Gorom i Vojvodinom, na sednici Glavnog odbora DSS-a Koštunica se založio i za koordinaciju unutar DOS-a na svim nivoima vlasti, nastavak rešavanja socijalnih pitanja i vođenje računa o najugroženijim građanima, kao i za dalji rad na poboljšanju položaja manjina.
On se, međutim, usprotivio predlogu o uspostavljanju trogodišnjeg moratorijuma na ustavnu debatu, rekavši da je takvo rešenje posebno za Srbiju „kamen oko vrata“. Ukoliko savezna država opstane, kaže on, biće potrebno da se postojeći ustav izmeni da bi bio po meri obe federalne jedinice. Ukoliko (a on se nada da do toga neće doći) savezna država ne opstane, biće potrebni novi izbori za skupštinu Srbije, jer oni od 23. decembra odnosili su se na Srbiju kao federalnu jedinicu.
Politikolog Zoran Lutovac smatra da je to opomena onim članicama DOS-a koji vode svoju politiku van DOS-a. S jedne strane, ta najava predstavlja ispunjenje oktobarskog obećanja da za godinu i po dana mora biti novih izbora i ukazuje na metod mirnog razrešenja dolazeće državne krize, ali je, s druge strane, približavanje izbora loše zbog toga što bi predstojeća izborna bitka mogla jako skratiti vreme za neophodne početne korake u ekonomskoj reformi.
Bez obzira na to što DOS još uvek uživa znatno poverenje javnosti (euforija iz oktobra se ipak brzo ispumpala), javnost i političari bi morali da budu svesni da vreme brzo protiče i da u ovako teškoj situaciji još uvek preti nešto što se zove „sindrom kraja Vajmarske republike“ – to je onaj trenutak kada slom mlade demokratije pusti duha iz boce. Vreme u kome se Bog nasmešio Srbima brzo ističe. Od svih aktera u toj još neizvesnoj atmosferi mora se tražiti od stanovništva još odricanja a od političara veća ozbiljnost i odlučnost.
Izborna pobeda Solidarnosti 1989. bila je mnogo veća nego što je opozicija sanjala i u najsmelijim snovima. Opšta ocena je bila da je protivnik izuzetno jak. I onda je, posle izbornog trijumfa, došlo do svojevrsnog pozitivnog šoka: Poljaci su bili spremni na ogromna odricanja da bi svoju zemlju doveli u red. Treba imati u vidu da je izborima i posle toga, tom nacionalnom konsenzusu oko daljeg „stezanja kaiša“, prethodio istorijski okrugli sto komunističke vlasti i Solidarnosti na kome je napravljena jedna vrsta društvenog ugovora vezanog za sve oblasti života: od politike, do kulture, obrazovanja. Dogovoreno je, između ostalog, da neće biti štrajkova, ma koja strana da pobedi na izborima te 1989. A istorija štrajkova u komunističkoj Poljskoj bila je duga i vrlo dramatična: štrajkovi u Radomu i Ursusu ugušeni su u krvi. Društvenim dogovorom je odlučeno da će plate samo pratiti stopu inflacije. Među prvim zakonima koje je donela vlada premijera Tadeuša Mazovjeckog bila su upravo ta dva koja su se ticala elementarnog sređivanja ekonomske situacije: smanjenje inflacije i novi poreski zakon. Na sve tonove nezadovoljnika koji su tražili radikalniji porast plata Bronislav Geremek, predsednik poslaničkog kluba Solidarnosti, je odgovarao: „Pacta son servanta!“, Dogovor je potpisan, moramo se držati date reči! I Poljaci su se držali slova društvenog dogovora: štrajkova nije bilo. Ovakav početak omogućio je da postkomunistička Poljska uđe u promene „širom otvorenih očiju“, da bi danas bila najuspešniji primer tranzicije u Istočnoj Evropi i čak ponela epitet „evropskog čuda“. Kada je Solidarnost došla na vlast nije bilo očekivanja, kao kod nas, da će se sveopšta situacija radikalno promeniti maltene preko noći. Nije očekivana ni velika pomoć Zapada: znali su, kažu analitičari poljskih prilika, da strani kapital neće stići iz solidarnosti, već da će stići iz čistog interesa. I tako je i bilo: tek kada je stvorena zakonska regulativa i kada se Poljska prilagodila i u tom pogledu svom zapadnom okruženju, kapital je počeo da stiže. Bilo je naravno i grešaka: nekadašnji aktivisti Solidarnosti priznaju da su u promene ušli donekle zbunjeni i da je njihova najveća greška što nisu u potpunosti iskoristili taj ogroman entuzijazam koji je na početku promena zapljusnuo zemlju, a koji je kasnije, pod teretom problema, iščileo. Zahvaljujući baš tom inicijalnom entuzijazmu pristalica Solidarnosti, ali i mudro vođenom okruglom stolu vlasti i opozicije, iz koga je proistekao svojevrstan društveni dogovor, Poljska je uspela da stigne u evropsko društvo.
S. Ast
Prvi mađarski premijer Jožef Antal na drugoj sednici prvog slobodno izabranog parlamenta 3. maja 1990. godine govorio je kao mandatar nove mađarske vlade. On se u parlamentu obratio poslanicima, a preko televizije i celoj zemlji, i izrazio nadu da će uz pomoć poslanika i mađarskog naroda uspeti da formira kabinet koji će odgovarati parlamentu.
Antal je tom prilikom naglasio da nema nikakve lične ambicije i da želi da izvede iz teškog stanja zemlju koja je, prema njegovoj proceni u ono vreme, bila „na ivici krizne situacije“.
„Mislim da nam je prvi zadatak da zatražimo poverenje“, rekao je Antal i dodao da ne traži poverenje u ustavno-pravnom smislu, već traži poverenje poslanika i građana zemlje da bi on i njegova vlada mogli da učine prve korake u iskorišćavanju jedne istorijske šanse.
On je podsetio da su pred Mađarskom mnogo puta postojale šanse i da se mnogo puta činilo mogućim da Mađari učine prve korake prema „boljoj, slobodnijoj i nezavisnoj Mađarskoj“. On je naglasio da je ovoga puta kucnuo čas da Mađarska uzme sudbinu u svoje ruke.
Prvi slobodno izabrani mađarski premijer posle pada komunističke diktature rekao je i to da Mađarska treba da dobije poverenje i međunarodnih finansijskih organizacija, jer zemlja može da ide napred samo ukoliko strana ulaganja uđu u Mađarsku. Na kraju govora Antal je još jednom zatražio poverenje „za eksperiment“ formiranja koalicione vlade. Antal je izrazio očekivanje da će, uprkos razlikama u programima i mišljenjima, postojati parlamentarna saradnja sa raznim partijama opozicije i da će mađarski parlament biti „zajednički dom učesnika političkog života“.
Sadašnji mađarski premijer Viktor Orban, koji je tada bio predsednik Fidesa i koji je u ono vreme bio u bratskim odnosima sa Savezom slobodnih demokrata, pozdravio je to što Antalova vlada želi da bude kabinet slobode, ali je izrazio sumnju da će ona biti sposobna da reši „goruće probleme“ zemlje.
Orban je tada izjavio da programu Antalove vlade fale jasna koncepcija i jasne preferencije, i primetio da je taj kabinet zatražio poverenje a da nije objasnio na šta se to poverenje odnosi. Orban je pred poslanicima i preko televizije pred građanima zemlje izjavio da njegova partija ne može da bude konstruktivna opoziciona stranka ako nije jasno na šta se program Antalove vlade odnosi, odnosno ako taj program u stvari i ne postoji.
Prvi mađarski premijer Jožef Antal možda je bio isuviše naivan, ili ga je još nosio polet promene sistema, ali ubrzo je morao da se istrezni i suoči sa tim da tadašnja opozicija nije htela ni da bude konstruktivna ni da oprosti neke greške nove vlade.
Tako se desilo da je već krajem oktobra 1990. godine izbio trodnevni štrajk taksista koji je, po opštem mišljenju, organizovao Savez slobodnih demokrata i koji je raspršio sve snove o bilo kakvoj saradnji vlade i opozicije i o tome da će mađarski parlament biti „zajednički dom vladajućih stranaka i opozicije“.
Silvester Varga (Beta)
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
