Kratki kurs državnog terorizma

Ova krajnje zanimljiva knjiga mogla bi se isto tako zvati i „Uspomene neuspelog crnorukca“, ili „Kratki pregled pomahnitale udbaške paranoje sa ambicijom da se preporučimo novim poslodavcima“ (ovo drugo je preciznije). Magistar Dragan „Fića“ ili „F-2“ Filipović dugogodišnji je radnik Državne bezbednosti, koji je tokom vanrednog stanja 2003. zaključio da mu je nekako pametnije da ode u „Slobodni svet“, gde je ovu knjigu i napisao – kako sam kaže – i plasirao je prvo na internet, pa sada i kao običnu knjigu u izdanju tog nekog Printmedija, firme prilično misteriozne, koja je do sada izdala – koliko se zna – neke memoare Žike Minovića. Naime, u knjizi nema pomena od imena urednika; ima samo tri recenzenta i pisac predgovora Momo Kapor. Od tri recenzenta, dvojica – pukovnik u ostavci i visoki funkcioner Ministarstva inostranih poslova Tomislav Đurin, i general policije u ostavci Goran „Guri“ Radosavljević – kažu za „Vreme“ da nisu pisali recenzije; poznaju pisca odranije, kažu, ali recenzije pisali nisu. Guri je precizan: pomogao je piscu u nekim segmentima koji se tiču uloga Javne bezbednosti i to je sve. Treći recenzent je Dušan Orlović, takođe naveden kao pukovnik, bivši šef Državne bezbednosti kod Mile Martića u njegovo vreme; ali on nije sporan, kao saborac autora u vreme kada su obojica Srbe iz Hrvatske vodili u propast.

Pisac predgovora, Momo Kapor, istakao se: predgovor je zaista nezaboravan. Tamo se nateže metafora s Vavilonskom kulom: „grandioznim Vavilonskim supermarketom u kome će biti izbrisani svi identiteti sem marke i vrste roba. Tačno će se znati na kojim policama će da stoje francuska vina i sirevi, gde bugarski jogurt i deset istih vrsta hlebova, a gde pomorandže i urme iz Izraela… No, svet je nepredvidiv, a i život još više. Zemlja u kojoj su sahranjeni neosvešteni (sic!) mrtvaci nadima se, diše i puca, ne dozvoljavajući da se na njoj podignu temelji nove Vavilonske samoposluge. I kao što se u Bibliji, u trenutku kada je dodirnula nebo, Vavilonska kula raspala u prah i pepeo, a ljudi izgubili zajednički jezik i počeli da govore svako svojim, tako se srušila i moderna kula Svetskog trgovinskog centra, simbol novog globalističkog doba, a ljudi koji su u njoj govorili samo engleski i kompjuterski jezik, počeli su da dozivaju Boga svako na svom jeziku.“ Sad vi vidite šta je bilo; Momo Kapor za sebe kaže da se ne bavi politikom.

Poruka ove knjige jednostavna i odranije sasvim poznata; promenjene su samo neke kategorije u skladu s novom modom. Samo jaka država sa bezobzirnom Čekom, Sekuritateom, Udbom, Sigurimijem, Štazijem, StB (Čehoslovačka varijacija istog), dakle sa Službom na liniji nezaboravne i nepokolebljive tradicije Apisa, Đeržinskog, Berije, Abakumova, Rankovića i Radomira Markovića može sebe da sačuva od sablazni „demokratije“ i „mondijalizma“. Nekada je neprijatelj bio manje-više nesporan: kapitalizam, imperijalizam kao njegov najviši stadijum i idealizam (na kulturno-prosvetnom planu); danas je neprijatelj „globalistički smrad“ na čelu sa jevrejskim kapitalom. Dobro slutite: ova je knjiga nepopravljivo i dosledno antisemitska; ima tu i jedna lista najvećih neprijatelja Srba i „slobodnog sveta“ na kojoj su Jevreji posebno naglašeni; kad Jevreja i nema u nekoj nevladinoj organizaciji, autor podseća da oni stoje iznad cele zavere kao koordinatori i moćnici.

Glavno sredstvo, dakle, te planetarne zavere novog imperijalizma protiv slobodoljubivih malih, ali i velikih naroda su, kaže drug Fića, nevladine organizacije. On prvo izlaže njihove podle planove i ulogu u službi „svetske vlade“ koju čine Trilaterala, Bilderberg klub i Komitet 300, a čija providna politička maska su Ujedinjene nacije, dok im je NATO oružana ruka. Svaki poznavalac teorija zavere prepoznaće odmah ideologiju američkog belog suprematizma, Milicije Montane i sličnih mahnitih paranoidnih škola mišljenja. Ukratko, Jevreji su se zaverili da zavladaju nad svima nama preko nevladinih organizacija kao „guje u njedrima“. „Protokoli sionskih mudraca“ istaknuti su kao uzor-knjiga za sve generacije i izvor svake mudrosti. Tu u igru ulazi i putinovština, kao uredno primećena najnovija moda među srpskom ekstremnom desnicom, a sve iz udaljenosti „slobodnog sveta“ gde Fića piše svoj sastav. Filipović se orijentiše prema „geopolitici“ onog pukovnika Svetozara Radišića koji je mislima obarao avione i bavio se „neokortikalnim ratom“, prema „medijskom ratu“ onog Gorana Matića iz JUL-a, jednog od najčešće citiranih autora u toj knjizi (sa dubokim poštovanjem i pohvalama). Kakvi su im bili i geopolitika i medijski rat – tako su i prošli, uključujući i tu blesavu komitsku epizodu u Srpskoj Krajini.

Sve bi to, međutim, bilo uobičajena antisemitsko-šovinistička gadost, da se drug Fića nije pozabavio i nekim praktičnim savetima. Iz svoje perspektive matorog udbaškog lisca koji je sve svoje bitke u međuvremenu izgubio i pobegao iz zemlje u čarapama, on sada savetuje rodoljube kako da se bore protiv „globalističkog smrada“ i to je najzanimljiviji deo ovog sastava – ako se nekome ne gadi da to čita; ima ih koji jedva čekaju, znamo. Ukratko: bez jake Države i Službe pali smo u ropstvo. Šta rade jaka Država i Služba? Donose propise po uzoru na Putina; zatim huškaju kriminalce da pljačkaju nevladine organizacije, pa ih onda hapse zajedno; kad ima nekih demonstracija, policija treba diskretno da umlati „globalističke“ aktiviste i strane medijske ekipe, ili da ih prepusti pravednom gnevu „ogorčenih spontanih patriotskih grupacija“ koje već znaju šta će s njima, što je bolje rešenje. Kad već dođe dotle i kad ne može drugačije, kada ne uspeju ni „obrada“, ni „kompromitacija“ lica iz nevladinih organizacija, pribegava se – sa najdubljim žaljenjem – „eliminaciji“, to jest ubijanju. Autor, nakon licemernih prenemaganja oko moralnosti itd. kaže da ne vidi razlog, „ako je fizička likvidacija već prisutna u praksi službi vodećih zapadnih globalističkih zemalja“, zašto bismo se mi libili. Pa kaže (str. 294): „Nezavisno od mog ličnog mišljenja o tom pitanju, činjenica je da je u jugoslovenskom slučaju likvidacija najperspektivnijih nosilaca globalističkih ideja temeljno poremetila ukupnu koncepciju zapadnog političkog nastupa…“

Pa dalje: „Kako reče jedan od doajena jugoslovenske Službe bezbednosti, čiji su mi saveti neizmerno pomogli prilikom izrade ove studije: ‘U domenu visoke politike snajper je najefikasnija zaštita nacionalnih interesa.“ Ime tog „doajena“ autor nam je – na našu veliku žalost – uskratio.

Dobro, ne budimo sitničavi: ne samo snajper, može i .22 ili „škorpion“ s prigušivačem, imali smo primere. Da Zveki Jovanović i Maći Berček i Luka Pejović i Rambo i Glavonja sa Ibarske nisu ostali naši usamljeni heroji bez naslednika u tim patriotskim disciplinama kakve su ubijanje nenaoružanog političkog protivnika, jamči nam Filipović. Ima, kaže drug Fića, koliko hoćete patriotski nastrojenih profesionalaca, aktivnih ili u rezervi u svim Službama koji samo čekaju trenutak (Fatherland, Fatherland, give us a call, iz filma Kabare Boba Fosa, sećate se?) da izgmižu svako ispod svog kamena i zavedu red: „Procena je da se u institucionalnom obliku mogu reaktivirati do punog intenziteta za manje od 48 časova“, kaže Fića. A kad dođe do „eliminacije tog smrada“, kaže on nešto ranije (str. 103), „Zalažem se da ta eliminacija bude totalna, brutalna i neselektivna“. Molim, upozoreni ste. Dragan Fića Filipović inače je, kaže Momo Kapor, „stručnjak za Daleki istok“, poznavalac budizma, taoizma i „filozofije borilačkih veština“; neka mu je Buda Amida u pomoći – ako je nešto od toga razumeo, a čini nam se da nije.

Akribija i poštovanje činjenica nisu, naravno, jača strana ove knjige; Fiću više zanimaju planetarna geopolitika i to. Na primer: bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti trebalo bi da zna da se Ćuruvijin dnevni list nije zvao „Građanin“; da Žene u crnom ne predvodi Vesna Pešić; da tata Nataše Kandić, kao ni Sonje Liht i Sonje Biserko, nije bio „komunistički general“; koliko je demonstranata bilo na ulici 9. marta, a koliko 5. oktobra i kako se i naročito zašto policija u tim prilikama ponašala; Slobodana Miloševića nije razumeo nimalo – ali nije jedini. Potresan je opis tajnog sastanka kod njega, kad su se glavari policije, vojske i tajnih službi skupili da druga Slobu oslobode zlih ljudi koji su ga okružili; nisu se dogovorili – od straha da šta će biti ako im to ne uspe. Jači crnorukci. Šteta što je ta knjiga izašla u samo 300 primeraka, ali ima je na internetu, pa će zainteresovani da se snađu.