Kratka istorija uspona i padova

Odnos Srbije prema NATO-u tokom šezdeset godina njegovog postojanja u načelu se može podeliti u nekoliko faza. Nastanak Alijanse pratilo je duboko nepoverenje Beograda i obrnuto: NATO je tadašnju Jugoslaviju doživljavao kao najodanijeg satelita Sovjetskog Saveza i njegovu udarnu pesnicu. Međutim, par godina nakon Rezolucije Informbiroa iz 1948. – početkom pedesetih godina dvadesetog veka – došlo je do spektakularnog obrta. Otpor Josipa Broza Tita i jugoslovenskih komunista Staljinu doveo je do dramatičnog približavanja Beograda i Alijanse. Obe strane su u bliskoj saradnji videle korist. Jugoslavija od NATO-a nije dobijala samo savremeno naoružanje već i značajnu finansijsku i tehnološku pomoć. Zauzvrat, NATO je računao da će primer jugoslovenskih komunista slediti njihove kolege u drugim istočnoevropskim zemljama i, što je još važnije, da bi Jugoslavija u slučaju ratnog konflikta sa varšavskim paktom bila važna karika u južnom krilu Alijanse.

Odnosi između Beograda i NATO-a cvetali su do kraja pedesetih godina. Jugoslavija se tada okrenula politici nesvrstavanja i gradila bliske odnose sa državama trećeg sveta koje su se oslobodile kolonijalnih okova. Odnosi Beograda sa Alijansom mogu se opisati kao neka vrsta miroljubive koegzistencije. Vojna saradnja je obustavljena, ali nije bilo ni konfliktnih situacija. U tom kontekstu od posebnog značaja bila je jugoslovenska politika ekvidistance kako prema NATO-u tako i prema Varšavskom paktu.

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije doveo je do otvorenog konflikta između Srbije i Alijanse. U Bosni i Hercegovini NATO je prvi put u svoj istoriji izveo borbene akcije. Reč je bila o bombardovanju položaja i infrastrukture Vojske Republike Srpske koje je podržavao režim Slobodana Miloševića. Neupredivo teži konflikt između Srbije i Alijanse dogodio se 1999. NATO je tada izvršio vazdušnu vojnu intervenciju na SR Jugoslaviju. Sem gubitaka ljudskih života i razaranja, posledica bombardovanja bila je i faktično izdvajanje Kosova iz Srbije.

Nakon pada režima Slobodana Miloševića i povratkom Srbije u normalne okvire međunarodnih odnosa, došlo je do normalizacije odnosa između Beograda i Alijanse. Pored toga, angažman NATO-a je izrazito prisutan u regionu: izuzev Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, sve ostale zemlje koje se graniče sa Srbijom članice su NATO-a. Pri tom, u BiH i na Kosovu prisutni su vojni kontingenti iz zemalja članica Alijanse, a Makedonija i Crna Gora izražavaju nedvosmislenu nameru da se što pre priključe Severnoatlantskom savezu. Iako je Srbija proglasila vojnu neutralnost, u zemlji se ne stišava debata o tome da li se treba ili ne treba priključiti NATO-u. Dok vlast otklanja ove diskusije kao pitanja koja nisu na dnevnom redu u doglednoj budućnosti, opozicione partije smatraju da Srbija ne bi trebalo da pristupi Alijansi kako zbog intervencije na SR Jugoslaviju 1999. tako i zbog njene uloge u proglašenju nezavisnosti Kosova. U tom kontekstu, ne izostaje ni prozivanje vladajuće koalicije da na „mala vrata“ uvodi zemlju u NATO, kao ni zahtevi da o takvom potezu moraju odlučiti građani na referendumu.

U poslednjem nastavku feljtona Srbija i NATO, „Vreme“ pored autorskih tekstova profesora Predraga Simića i Zorana Dragišića, donosi i izvode iz opsežnih intervjua sa profesorima Vojinom Dimitrijevićem i Draganom Simićem te istoričarem Bojanom Dimitrijevićem o razvoju aktualnih odnosa između Srbije i NATO-a.

foto: a. anđić

Profesor dr Vojin Dimitrijević

Gorčina ne mora da traje doveka

Neutralnost je faktičko stanje. Ako neko ratuje, vi ste neutralni dok god ne stanete na stranu jedne od država u tom ratu. Ali, ta neutralnost povlači i neke obaveze

Šta je NATO intervencija značila globalno, a šta regionalno?

Globalno-politički mislim da i nije mnogo značila. Ono bitnije što se desilo bilo je 2000. godine kada se Srbija prosto obrela u nekom boljem društvu i počela da dobija i pomoć i popularnost. Ne zaboravite da je posle 5. oktobra u Hrvatskoj vladala ogromna ljubomora prema Srbiji koja je sad odjednom od nekog lošeg momka postala dobar momak. Globalno, ne vidim neke krupne posledice, ali je NATO pokazao da može da funkcioniše. Znate, to je takođe jedna vrsta ilustracije, da jedan ogroman savez postoji tolike godine a da nikada ne bude iskorišćen, kao što se u vojsci prave vežbe da se nešto isproba tako je i ovo bila prilika da se isproba. Nažalost, mi kao Srbija nikako nismo naučili da ne podmećemo vrat pod točak istorije. Kada se točak istorije kreće, svi beže ili idu njegovim pravcem, a mi vrlo vešto legnemo da nas taj točak pregazi.

Šta su bila njihova očekivanja kada su počeli bombardovanje? Da obore Miloševića?

Jeste, tu leži najveća glupost. Postoje tolike knjige o međunarodnim odnosima koje, nažalost, odlučioci ne čitaju. Kada je počeo sukob u Jugoslaviji, Okan Vidak, čuveni istraživač mira iz Kopenhagena koji je često dolazio ovamo, raspitivao se po ministarstvima spoljnih poslova i vladama zapadne Evrope koliko i kakvih stručnjaka imaju za Jugoslaviju. Počeo je sa danskim ministarstvom, koje nije imalo nikoga, sem što je od vojske pozajmilo jednog pukovnika. Tako je bilo svuda, čak i u Francuskoj i SAD, mada na njihovim univerzitetima postoji bezbroj ljudi koji to znaju. Ali to je problem mnogih birokratija, neće da slušaju.

U udžbenicima međunarodnih odnosa, teorija pretnje je razrađena vrlo dobro, kao i u privatnom životu. Pretnja mora da uspe samim tim što je zaprećena. Ako ti moraš da izvršiš pretnju, već si na gubitku. Pošto su bili opsednuti Miloševićem, oni su potpuno pogrešno odabrali da njemu zaprete da će ga bombardovati ako ne popusti, za šta je njega bilo baš briga. To je trebalo da uspe kao pretnja, i to da uspe za jedan dan. Kada nije uspelo za jedan dan, počela je ta mašinerija da radi jer ne može NATO da se pokrene a da ne pobedi. Drugo, nije im bila namera da žrtvuju nikoga za neke kopnene snage.

A slabo su proučili i načine na koje će reagovati srpsko društvo. Zna se da u ratu i u sankcijama narod u samom početku reaguje tako što se „okuplja pod zastave“. Tek kasnije vidite razočaranje i shvatanje da je rat jedan veliki belaj. Dotle su ljudi nosili one targete, a julovski pevači igrali i pevali. Na neki način, neukus te propagande poništio je šepavost NATO propagande. Ali, i dan-danas ako se nekom nešto ne sviđa, dovoljno je da vam kaže da ste iz nevladinih organizacija. Prosto, tada nam je nametnut žig koji još nismo skinuli.

Kako biste opisali Miloševićevu poziciju za vreme bombardovanja? U neku ruku, on u svojoj maloj „avliji“ nikad nije bio moćniji nego tad. Da li je svesno računao s tim i namerno išao na to da Srbija bude bombardovana?

Milošević je shvatio da bez rata ovde gubi. Jer, kad god je napravio neki zastoj u ratovanju, svet je počeo da se pita kako mi ovde živimo. Ipak su najveće demonstracije 1996/97. bile posle Dejtona. Te demonstracije je slabo ko i podržao iz inostranstva. Imali smo izbore 1997. Došao je Holbruk i sećam se da su ga pitali oni koji su bojkotovali da li treba bojkotovati, a on je rekao: „Ne, nikako, izbori služe da se na njih izađe i glasa.“ Oni su mislili da sa Miloševićem mogu, a i on je mislio da će ako malo popusti, sve to nekako da legne. Mislim da je on u suštini hteo da bude novi Tito, a onda nije znao na koji način to da bude. Hteo je da bude predsednik cele Jugoslavije, pa cele Srbije. Vidite sa kojim je cinizmom on razgovarao o svojim saradnicima kada je bio u Dejtonu, o Karadžiću.

Tu je i iracionalnost kao karakteristika njegove politike, ali, nema većeg ludaka od Hitlera, koji je radio sa 80 miliona ljudi; Milošević je pokušao sa pet, šest miliona. Činjenica je da je Miloševiću propala mobilizacija baš u krajevima ratničke Srbije, da je bio prinuđen da izvodi iz zatvora najgore robijaše da mu budu vojska. To je već pokazalo da je zbog popularnosti koju je ovde stekao nekim trikovima, pomislio da je stvarno moćan. To je dugo trajalo i sada je Milošević na neki način zaboravljen, ali su okolina i mentalitet miloševićevski.

Tužba Srbije protiv NATO–a je propala. Može li ona ponovo da postane tema, s obzirom na to da je i prošle godine, na desetu godišnjicu bombardovanja, bilo nekakvih inicijativa?

Ona je podneta, pa je propala i ne može više da se obnovi. Mada je i to jedna stvar o kojoj se može razgovarati. Posle 5. oktobra nova vlast je pokušala da se izvuče od tužbe Bosne i Hercegovine tako što je tvrdila da Jugoslavija nije bila članica UN-a u trenutku kada je tužena. Međunarodni sud pravde ne voli da revidira stare slučajeve. Kada je došla na red tužba protiv NATO-a, odbacili su je jer nije moguće tužiti NATO, nego države članice. To mnogi ljudi kod nas ne znaju, nije to sud u Vlajkovcu pa da tužiš koga hoćeš. Sud je zaključio da je 1999. godine bilo jasno da mi nismo u UN-u i da, shodno slučaju sa tužbom BiH, taj argument mora da važi.

Današnja pozicija Srbije prema NATO–u je, prema tvrdnjama zvaničnog Beograda – neutralna. Koliko ta neutralnost ima smisla, budući da ni od koga nije priznata?

foto: m. milenković

Neutralnost je faktičko stanje. Ako neko ratuje, vi ste neutralni dok god ne stanete na stranu jedne od država u tom ratu. Ali, ta neutralnost povlači i neke obaveze. Kao neutralna država ne možete, na primer, da favorizujete jednu od strana u sukobu. Postoji i ono što se zove stalna neutralnost. Takve su one države koje ne žele da učestvuju ni u kakvom sukobu. Takvu neutralnost neko mora da prizna, ne možete tek tako da je proglasite. Najpoznatiji takav primer je Švajcarska. Nešto slično je uradila i Austrija posle Drugog svetskog rata i bila je priznata kao takva. Ako ste članica Ujedinjenih nacija, onda imate neke obaveze. Ako Savet bezbednosti donosi određene odluke, vi ne možete u odnosu na njih da budete neutralni, a to što neko proglasi da će biti neutralan, ne znači ništa. A kod nas je to toliko tendenciozno urađeno da je proglašena neutralnost samo u odnosu na NATO. Ali, ako sutra Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donese odluku da mi treba da učestvujemo u nekoj misiji, mi tome moramo da izađemo u susret. Uostalom, na neki način već participiramo u Partnerstvu za mir, a moramo se i privići na to da gorčina zbog toga što smo sa nekim bili u krvavom sukobu ne mora da traje doveka.

Bojan Dimitrijević, istoričar

Utisak uspeha

NATO je potcenio Miloševića, jer su generalna očekivanja sa kojima se ušlo u rat 1999. bila da će rat trajati kratko i da će Milošević pristati na pregovore posle nekoliko dana. S druge strane, Milošević je potcenio NATO misleći da vazdušni udari ne mogu da mu uzmu unutrašnju vlast

Kako teku odnosi između Srbije i NATO–a u periodu između Dejtonskog sporazuma i krize na Kosovu koja eskalira 1998. godine?

Odnos SR Jugoslavije u tom trenutku je bio sledeći: Jugoslavija je 1992. godine, da bi pokazala da ne krši međunarodni embargo, dozvolila da se predstavnici NATO vazduhoplovstva rasporede na vojnim aerodromima. Oni su ovde bili i osmatrali sve što se dešava. S obzirom na to da je Slobodan Milošević proklamovao aktivno angažovanje Beograda u mirovnom procesu, čak je dozvoljeno i da se određene američke snage iskrcaju u Surčinu i preko srpske teritorije uđu u Bosnu, u decembru 1995. godine. Tada su se snage za implementaciju mira, odnosno IFOR, razmeštale u BiH. Tako da je odnos bio promenljiv i diktirala ga je srpska politika, odnosno Milošević.

Do 1996. taj kontekst je u Beogradu zaboravljen jer je vladala zaokupljenost unutrašnjim problemima. Za to vreme, u Bosni su se IFOR snage, sastavljene od britanske, američke i francuske divizije, konsolidovale. Potom se NATO, odnosno SAD, uključuje u model regionalne kontrole naoružanja koji je proklamovan jednim od podaneksa Dejtonskog sporazuma, koji je verifikovan u Firenci. Njime je uspostavljena ravnoteža između ratujućih snaga u regionu, pa su sve strane, SR Jugoslavija, Hrvatska, a posebno srpska, hrvatska i muslimanska strana u BiH, morale da smanje naoružanje do određenog nivoa i da dozvole međunarodnu verifikaciju svih strana. Tako je NATO uspostavio određenu prevenciju da snage na Balkanu ne krenu ponovo u sukob. Kroz taj sistem verifikacije uspostavljena je kontrola dešavanja na terenu, smanjeno je naoružanje i taj proces je trajao od 1996. do 1998.

Upravo u to vreme otvara sa novo žarište na Balkanu. Kako se NATO u prvo vreme postavlja prema dešavanjima na Kosovu, s obzirom na to da od početka sukoba u SFRJ zvaničnici NATO–a ukazuju na mogućnost da Kosovo bude sledeća neuralgična tačka?

Ako se analiziraju zapadna štampa i NATO pres-brifinzi iz tog vremena, najveći deo tih tekstova sugeriše sledeću sliku: stanje u Bosni je sređeno, ali postoji kosovska kriza koja još uvek nije otvorena, ali biće. Kamen temeljac za uključenje NATO-a u rat na Kosovu bio je već tada položen. NATO se nije odmah uključio u kosovsku krizu, ali karakteristika delovanja NATO-a na Kosovu je daleko brže i intenzivnije uključenje i, pod utiskom uspeha operacija u Republici Srpskoj, to je dovelo do upotrebe sile.

NATO se uključuje u kosovsku krizu u junu 1998. godine, četiri meseca posle prvih ozbiljnih i teških incidenata. Tada je organizovana vazduhoplovna vežba koja se zvala „Odlučni soko“ (Determinate Falcon). U njoj su učestvovale vazdušne snage članica NATO-a, ali, zanimljivo, i tri aviona iz Albanije. Oni su nad vazdušnim prostorom Makedonije i Albanije demonstrirali određenu silu prema SR Jugoslaviji. Treba imati u vidu da je NATO vršio minimalno smanjenje svojih vazdušnih snaga, tako da on snage koje su delovale nad BiH i RS 1995. godine uglavnom zadržava u Italiji i tamo dočekuju novi sukob 1999. Ti kontingenti su ostali, pod objašnjenjem da održavaju tu novu zonu leta iznad BiH i da ne dozvoljavaju ugrožavanje mirovnog procesa. U stvari, te snage su čekale uključenje u novi sukob.

U oktobru 1998. prvi put se pominje pretnja vazdušnim napadima na SRJ.

Isto kao i u slučaju rata u BiH, NATO planeri su još krajem leta 1998. počeli da planiraju operaciju vazdušnih udara na SRJ, koja je u tom trenutku imala neki numerički naziv, a tek u oktobru 1998. dolazi do eskalacije i NATO otvoreno govori o varijanti vazdušnih udara. Tada je generalni sekretar Havijer Solana odobrio naredbu za aktiviranje. Samo zahvaljujući dolasku Ričarda Holbruka i pregovorima sa Miloševićem između 13. i 15. oktobra nije došlo do upotrebe sile. Međutim, između 4. i 15. oktobra značajne vazdušne snage bile su prebačene u region i čekale su naredbu da krenu u akciju nad Srbijom. I naše snage su bile podignute na nivo borbene gotovosti.

U to vreme, kako NATO procenjuje Miloševića, a kako Milošević NATO?

Mislim da su u tom odnosu obe strane potcenile protivnika. NATO je potcenio Miloševića, jer su generalna očekivanja sa kojima se ušlo u rat 1999. bila da će rat trajati kratko i da će Milošević pristati na pregovore posle nekoliko dana. S druge strane, Milošević je potcenio NATO misleći da vazdušni udari ne mogu da mu uzmu unutrašnju vlast. To potcenjivanje je dovelo do toga da Milošević veruje da mu vazdušni napadi na neki način mogu koristiti, jer bi time, u očima javnosti, opravdao gubitak Kosova, koji je bio potpuno neminovan.

Da li u periodu između Dejtona i kosovske krize u Srbiji postoji svest o tome da bi Srbija mogla da uđe u rat sa NATO–om?

U to vreme u srpskom vojnom vrhu postoji svest o tome da se snage NATO-a nalaze u regionu, da su u Makedoniji, Bosni, delimično i u Albaniji, da su Mađarska, Rumunija i Bugarska veoma raspoložene da budu članice NATO-a. Već tada postoji svest da se SRJ nalazi u specifičnom okruženju. Te opasnosti je bio svestan i crnogorski državni vrh. Na sednici Vrhovnog saveta odbrane 4. oktobra 1998. crnogorski državni vrh, a delimično i vojni vrh, upozoravao je na to. Ali, karakteristika tog perioda je Miloševićevo neobaziranje na upozorenja. U periodu između novembra 1998. i marta 1999. smenio je sve ljude iz vojnog vrha, pa su na scenu dovedeni ljudi koji nisu dovodili u pitanje Miloševićevu političku odluku da uđe u sukob sa NATO-om.

Profesor Dragan Simić

Izmenjena priroda pretnji

Prema onome što se može zaključiti iz izjava zvaničnika NATO–a, vrata ove političko–vojne organizacije, najmoćnije u svetu, za Srbiju su danas otvorena. Kada bi kod nas postojalo opredeljenje za NATO, mislim da bi postupak učlanjenja mogao da ide brže nego što je to slučaj sa drugim zemljama u regionu

Kada NATO počinje ozbiljno da računa na raspad Jugoslavije?

Veoma dugo se računalo na mogućnost da Jugoslavija opstane. Bilo je očekivanja da dođe do određene transformacije, ali da zemlja opstane. Sjedinjene Američke Države 1990. i 1991. godine šalju jasne signale u tom smislu. Imao sam priliku da se nađem na konferenciji za novinare američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera 21. juna 1991. godine u Ambasadi SAD. U to vreme su SAD iskreno pokušavale da od Jugoslavije spasu ono što se spasti može. Ali, na toj konferenciji on je izneo utiske koji su bili veoma poražavajući i frustrirajući za američko rukovodstvo: da se takva zemlja ne može očuvati i da nijedan od lidera tadašnjih šest republika nije iskreno spreman da sačuva zemlju. To je za njih bio preloman trenutak. Ali, Amerika je već tada najveća svetska sila. U prvi mah su brigu o Jugoslaviji prepustili Evropi, da se ona malo zamajava i da se vidi šta se tu može preduzeti. Evropa u to vreme ide ka čvršćem ujedinjenju i slala je ovde te svoje čuvene trojke, ali oni ovde vode u to vreme jednu protivrečnu i pristrasnu politiku koja je više razbuktala strasti nego što ih je smirila. Sa izbijanjem rata u Bosni, Amerikanci odmah reaguju i to je bio ključni momenat preloma za njih. U tom trenutku oni priznaju sve otcepljene republike bivše Jugoslavije. Od tada počinje kontinuitet američkog angažovanja na ovim prostorima.

Tadašnji američki ambasador Voren Cimerman je upozoravao naše rukovodstvo da Jugoslavija može da opstane i da će Amerika podržati opstanak ukoliko on bude bio plod dogovora i mirnog nalaženja rešenja, ali da neće podržati nijednu akciju u kojoj bi bila korišćena sila. Posebno su tada bili upozoreni na to da bi bilo kakva nasilna solucija kada je reč o Kosovu izazvala američku reakciju. Tada je prvi put upotrebljena formulacija po kojoj je Kosovo od vitalnog interesa za američku bezbednost. To je tada moglo da bude iznenađujuće, ali samo na prvi pogled. Američkim planerima i analitičarima u Pentagonu i CIA bilo je jasno da bi Kosovo moglo da bude neuralgično jezgro sukoba, što se pokazalo kao tačno, iako sa odloženim dejstvom. Međutim, njihove obaveštajne službe su počele da se bave Kosovom još od nemira 1981. koje je JNA ugušila silom. Istovremeno, već u to vreme albanski lobi počinje, isprva stidljivo, a potom i otvorenije da ulaže novac u zagovaranje pozicije albanskog naroda u krugovima američke visoke politike.

Danas je domaća javnost podeljena po pitanju ulaska Srbije u NATO. Istovremeno, Srbija postaje okružena članicama Alijanse. Ima li uopšte smisla dilema „za ili protiv„?

Prema onome što se može zaključiti iz izjava zvaničnika NATO-a, vrata ove političko-vojne organizacije, najmoćnije u svetu, za Srbiju su danas otvorena. Kada bi kod nas postojalo opredeljenje za NATO, mislim da bi postupak učlanjenja mogao da ide brže nego što je to slučaj sa drugim zemljama u regionu. Naši odnosi sa NATO-om su dobri, Srbija sarađuje gde god je to moguće i gde to naši interesi zahtevaju. Saradnja je posebno dobra kada je reč o Kosovu i Metohiji, uprkos tome što je 28 zemalja članica NATO-a priznalo nezavisnost Kosova. Vojna saradnja je veoma važna za stabilnost regiona, a na Kosovu se nalazi velika američka vojna baza Bondstil. Mislim da nema mesta za pitanje „za ili protiv NATO-a“. U ovom trenutku, imajući u vidu odnos javnog mnjenja i političke elite prema NATO-u, to pitanje je logički pogrešno postaviti. Mi smo okruženi članicama NATO-a. Propustili smo mnoge prilike da im se priključimo, u periodu od pre pet-šest godina kada smo im u tom smislu bili mnogo interesantniji nego danas. Da smo se još polovinom devedesetih pozvali na saradnju koju smo imali pedesetih godina, stvari bi za Srbiju danas bile mnogo drugačije.

Danas je NATO pred velikim samoispitivanjem i promenom strateškog koncepta. Ta promena je za NATO jednako važna kao ona koja se dogodila 1991. godine, kada se sa teritorijalne odbrane preorijentisao i transformisao u političko-vojnu organizaciju koja se bavi humanitarnim intervencijama, mirovnim operacijama i upravljanjem krizama. U tom trenutku, kada se učinilo da je NATO relikt hladnog rata i da je izgubio svoju istorijsku ulogu i razlog za postojanje. Međutim, taj savez je dobro prepoznao izmenjenu bezbednosnu zbilju i, pre svega, planeri NATO-a su tada prepoznali izmenjenu prirodu bezbednosne pretnje. Sukobi su danas asimetrični, unutrašnji, nema više međudržavnih sukoba. NATO se prilagodio novim izazovima i pretnjama i kao organizacija dokazao da je i dalje potreban i Evropi i svetu.

Upravo ovih dana i ovih meseci NATO je na sličnoj prekretnici. Moj utisak je da je NATO, zadržavši u svom jezgru ulogu kolektivne odbrane i bezbednosti, postao centralna institucija nove mreže globalne bezbednosti koja se stvara. To znači da se NATO više ne bavi pitanjem teritorijalne odbrane, jer nijednoj članici ne preti opasnost da joj neko napadne teritoriju. Bezbednost zemalja članica NATO-a danas se brani hiljadama kilometara daleko od njihove teritorije. Izmenjena je priroda globalne pretnje. One više ne dolaze od pojedinih država, već se radi o terorizmu, ekstremističkim organizacijama koje mogu da dođu u posed nuklearnog oružja, o tehnološkom i sajber terorizmu. Sve te pretnje danas traže da se na njih adekvatno odgovori, a sa tim istovremeno dolazi do unutrašnje promene koncepta NATO-a. Zato danas NATO želi da sarađuje sa svima. Bezbednosni kontekst je potpuno nov. Devedesetih godina smo samo govorili o globalnim pretnjama, a danas su one realnost i više ništa ne možete da rešite odvojeno, već samo u saradnji sa svima.