Kratka istorija beščašća

Ukoliko se neko nekada doseti da organizuje međuredakcijski turnir ili takmičenje u konkurenciji napada na novinare, „Vreme“ će sigurno biti jedan od favorita u više kategorija. Ako bi u kontekstu broja napada i njihovoj učestalosti možda i moglo da bude pobeđeno, ostali takmičari ne bi mogli ni da mu priđu kada je u pitanju ozbiljnost i neobičnost (da ne kažemo bizarnost) ataka na fizički i svaki drugi integritet onih koji u „Vremenu“ pišu. U tom smislu, obračun u autobusu na liniji 83, u subotu 24. jula 2010, nije nikakav izuzetak. Naprotiv.

Svaki segment ovog događaja još jednom pokazuje da su oni kojima se ne dopada ono što u „Vremenu“ piše dobro organizovani, bezobzirni i uvek „inventivni“. Takođe, on pokazuje da ti organizovani, bezobzirni i inventivni imaju široku bazu pristalica – kako među onima koji gledaju i ćute tako i među onima koji bi i sami rado uzeli učešća u poduhvatima toga tipa. Konačno, napad na Teofila Pančića pokazuje da svaki napad na novinare „Vremena“ izaziva priličnu buru u javnosti i reakcije svih koji nešto znače na političko-medijskoj sceni. Bilo bi jako pohvalno, a i mnogo bi značilo, ukoliko bi događaj u osamdesettrojci makar po nečemu postao izuzetak: ako se kojim slučajem pronađu i kazne krivci, biće to prvi slučaj da napadači na novinare „Vremena“ izgube status nepoznatih počinilaca.

N.N. OTMIČARI: Najbizarniji i na domaćoj medijskoj sceni jedinstven slučaj napada na novinare svakako je otmica kolege Dušana Reljića, koji je 1993, kao urednik spoljnopolitičke rubrike, bio glavni akter jednog skoro pa holivudskog scenarija. Reljića su 21. septembra ispred njegovog stana u ulici Vojislava Ilića presrela i otela trojica muškaraca koji su se kasnije predstavili kao pripadnici kontraobaveštajne službe. Najpre belim golfom, a zatim i drugim vozilom, Reljić je, sa sve crnom kesom na glavi, odvezen u nepoznatom pravcu i smešten na nepoznatu lokaciju. Tu je čitavih 38 sati ispitivan o svojim razgovorima sa stranim novinarima, diplomatama i naučnicima – posebno u periodu od 1986. do 1990, kada je bio dopisnik Tanjuga iz Bona. Dva čoveka koja su ga ispitivala, a za koje je procenjeno da imaju oko četrdeset, odnosno oko 35 godina, znali su detalje Reljićeve biografije i privatnog života, a bili su i temeljno informisani o sadržaju njegovih telefonskih razgovora – ipak, red je da se napomene kako ga srećom nisu fizički maltretirali. Uprkos silnoj potrazi i vezama koje su potezane, otmičarima niko nije uspeo da uđe u trag. Sledećeg dana, 22. septembra, Dušan Reljić je dovezen u ulicu Grčića Milenka i pušten, uz poruku „da se ubuduće uzme u pamet“. Uprava bezbednosti Vojske Jugoslavije demantovala je bilo kakvu umešanost u ovaj slučaj, a čitava priča nije ništa jasnija ni sedamnaest godina kasnije. Dr Dušan Reljić se posle otmice preselio u Nemačku, a danas je viši naučni istraživač u Nemačkom institutu za međunarodne odnose i bezbednost u Berlinu.

N.N. SLUČAJEVI: U mračnim godinama koje su sledile, fizički i verbalni napadi na „Vreme“ postali su uobičajena stvar, nešto toliko „normalno“ da ponekad nije izazivalo čak ni buku u javnosti. Razbacani i silno hrabri prijatelji ovog ili onog kriminalnog klana, ove ili one paravojne formacije (što se najčešće svodilo na isto) pretili su lomljenjem kolena, prstiju, redakcijskog inventara i slično, ne libeći se pritom da pređu s reči na dela. U to se 1999. uverio pokojni kolega Uroš Komlenović: jedna rečenica u kafani – na temu Kosova, odnosno učestalosti te teme u svakodnevnim razgovorima – bila je dovoljna da Uroš bude premlaćen. Opet od strane nepoznatih počinilaca. Godinu dana kasnije, u redakciju je upala grupa nimalo miroljubivih momaka, tražeći novinara koji je napisao – tačnije, između redova nagovestio – kako je njihov vođa dobio meč u jednom borilačkom sportu zahvaljujući malkice nameštenom suđenju. Redakcija je bila puna ljudi, uglavnom uplašenih, a pregovori s uređivačkim kolegijumom završeni su na opšte zadovoljstvo i bez fizičkih posledica. Nije to, naravno, bio usamljen slučaj: na adresu „Vremena“ godinama su dolazili (a i dalje dolaze) razni nezadovoljnici, tražeći ovog ili onog novinara i neku svoju „pravdu“.

U kontekstu N.N. slučajeva, odnosno slučajeva za koje ponekad nisu znali čak ni zaposleni u „Vremenu“, najdeblji kraj verovatno je izvukao Jovan Dulović. Pošto mu je „sektor“ takav kakav već jeste, Joca se godinama zlopatio s raznoraznom bagrom po ratištima, uvek spreman da im odgovori, ali po prirodi nespreman da se s njima bije. Posleratne godine nisu mu donele olakšanje – ovoga puta, bio je meta kriminalaca o kojima je pisao, a ponekad i institucija koje su se tim kriminalcima bavile. Kako bi došao do materijala za tekstove, Joca je često odlazio „mečki na rupu“, putujući na mesta na koja bi se malo novinara usudilo da ode, pod uslovima na koje bi ih pristalo još manje: posle tih putešestvija, zvali su ga ovi i oni, upozoravajući ga da pazi šta radi. Najčuveniji u tom smislu svakako je jedan primerak koji danas ima status svedoka-saradnika, a koji je Jocu zvao verovatno češće nego članove svoje porodice. Iako nema novinara „Vremena“ koji se makar jednom u životu nije licem u lice sreo s nekom psihološki poremećenom individuom spremnom na sve, skoro je sigurno da je Joca u toj disciplini rekorder i da bi samo od njegovih „slučajeva“ mogla da se napravi solidna knjiga.

N.N. BOMBE: Najdrastičniji napad na novinare „Vremena“ svakako je postavljanje bombi na sims prozora spavaće sobe Dejana Anastasijevića u noći između 14. i 15. aprila 2007. Ovaj put, ne samo da je ugrožen život novinara već i život članova njegove porodice – što je do sada nezapamćen slučaj. U trenutku kada je eksplodirala bomba, Dejan i njegova supruga bili su u spavaćoj sobi i šrapneli su im prošli bukvalno na nekoliko centimetara od glave. Dve su izuzetno srećne okolnosti u ovom događaju. Prvo, to što nije došlo do eksplozije druge postavljene bombe; drugo, to što se Dejanova ćerka vratila kući tek posle eksplozije. Vrlo je lako, naime, moglo da se dogodi da ona prođe pored simsa baš u trenutku eksplozije.

U redakciju „Vremena“ istog dana je došao Boris Tadić, što je bio čin solidarnosti države s Dejanom, „Vremenom“, ali i medijima uopšte. Istovremeno, nadležni su obećavali i najavljivali otkrivanje i kažnjavanje napadača, a jedini ozbiljniji gaf u tom trenutku napravio je tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović koji je objasnio da bi Anastasijevići mogli da se presele iz prizemlja na neki viši sprat, ali i da Dejanova ćerka ne bi trebalo da ostaje do kasno u gradu. Sve su to, međutim, bile puste priče.

Iako se „slučaj bomba“ pominje kad god je reč o medijskim slobodama, iako se i dalje obećavaju rezultati istrage, iako je Dejan aktivno sarađivao s nadležnima nudeći im materijale koje je sam prikupio, krivci ni do danas – tri godine kasnije – nisu otkriveni. Ako su u svim dotadašnjim slučajevima napada na novinare istražni organi „lutali u mraku“, ovo nije morala da bude takva situacija. Pre svega, stvar se dogodila u centru grada i prosto je neverovatno da nije bilo nikoga i ničega što bi istragu uputilo na pravu stranu. Osim toga, postojalo je obilje materijala (pre svega pisanog, u vidu Dejanovih tekstova) koje bi moglo uputiti na potencijalne krivce, što istraga izgleda nije dovoljno podrobno ispitala. Konačno, i možda najvažnije, napad na jednog od najuglednijih domaćih novinara i njegovu porodicu svakako je bio situacija u kojoj je država trebalo da upregne sve snage, upotrebi sve iskustvo i sve raspoložive kadrove: da je to učinjeno, sama država delovala bi ozbiljnije nego što inače deluje, raznorazni humanoidi željni tuđe krvi sigurno bi se primirili, a možda bi bio i uspostavljen mehanizam kakve-takve zaštite novinara (pa i građana). Ovako, ostao je utisak da svako može svakom da uradi šta god hoće, kad hoće i kako hoće.

N.N. ŠTANGLE: O slučaju prebijanja Teofila Pančića u poslednjih nekoliko dana izjasnili su se, jednom rečju – svi. Boris Tadić poručio je da je potrebno „još mnogo napora kako bi se stvorila atmosfera u kojoj siledžijsko razračunavanje sa neistomišljenicima nikako ne sme da se događa“, Ministarstvo kulture pozvalo je da se učini sve kako bi novinari mogli „da neometano obavljaju svoj posao“, a Ministarstvo policije (u liku Ivice Dačića i raznog drugog sveta) uporno ponavlja da „čini sve“ i da će počinioci biti pronađeni i sankcionisani. Oglasile su se, naravno, stranke, novinarska udruženja i asocijacije, ugledni pojedinci, ali je najkonkretniji i po običaju najmaštovitiji ipak bio predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. Aludirajući na grafite „Pravda za Uroša“, Čanak je u Skupštini Srbije nastupio s parolom „Pravda za Teofila“ nameštenom nasred stola, baš na udaru televizijskih kamera.

Žestina javne reakcije, ako je suditi po slučaju bombi na Dejanovom prozoru, teško da obećava pravedan ishod, odnosno pronalaženje krivaca. Zapravo, već postoje indicije da će i ova priča biti samo još jedna epizoda – zgodna za pomen na medijskim konferencijama i u saopštenjima povodom sličnih slučajeva u budućnosti (čega će svakako biti). U razgovoru s novinarima 27. jula pomenuti Ivica Dačić istakao je da je ovo „specifičan slučaj“ jer na mestu događaja nije bilo svedoka kada je stigla policija, ali i da je svedoka inače bilo malo. Izjava koja bi na nekom drugom mestu još mogla i da zvuči suvislo, u Srbiji može da se protumači samo kao klasično „izvlačenje“. Dugogodišnja praksa jurenja sitnih lokalnih dilera i mangupa učinila je od srpske policije instituciju vrlo uspešnu u otkrivanju ovog ili onog mangupa – sistem cinkarenja, usluga i protivusluga, „ortačenja“ policajaca i sitnih kriminalaca već godinama puni srpske zatvore i popravne domove. Dakle, ako već ne mogu da uđu u trag vračarskim bombašima (a i to je malo verovatno, imajući u vidu izuzetno jake veze između policije i onih iz čijih redova vrlo verovatno potiču ti bombaši), skoro je neverovatno da ne mogu da uhvate zemunske batinaše. Ili, ako već ne mogu – a budimo korektni i dopustimo tu mogućnost – zar nije bruka da se samo tri dana posle događaja „vade“ na manjak svedoka? Ako je manjak svedoka takav problem, kako li se rešavaju ubistva? Ili slučajevi pedofilije i silovanja? A, eto, rešavaju se. Biće, valjda, da tim nedelima prisustvuje mnoštvo ljudi željnih da progovore.

Posle svega, više je nego nepotrebno govoriti o tome koliko batinanje Teofila Pančića govori o nama, o našim slobodama i o našoj zemlji. Nepotrebno je govoriti o tome da ovde nikome nije garantovano da već sutra neće biti na redu za metalnu štanglu – možda nećeš govoriti o onome o čemu govori i piše Teofil, ali se nekome neće svideti tvoja frizura ili način na koji poništavaš kartu za prevoz. Nepotrebno je takođe napominjati da se ni Teofil ni „Vreme“ sigurno neće promeniti zbog onoga što se dogodilo 24. jula uveče, baš kao što se nisu promenili ni posle otmice Dušana Reljića, bombi na Dejanovom prozoru ili bilo čega što se u međuvremenu događalo.

Potrebno je, međutim, do večnosti ponavljati kako je jadna i bedna država u kojoj su bitange sa štanglama jače od svih i u kojoj je štangla glavno sredstvo izražavanja neslaganja s nečijim stavovima. Potrebno je ponavljati, jer očigledno nije bilo ponovljeno dovoljno puta.