Kralj političkog šibicarenja i njegova ekipa

Nekada davno, dok u ovim krajevima još nije bilo demokratije, a Jugosloveni još uvek mislili da žive u najboljem od svih mogućih svetova, sa blagim podsmehom su se komentarisale političke prilike u susednoj Italiji, u kojoj su se vlade ređale kao na pokretnoj traci. I oni dobro upućeni u politički život u Italiji teško su mogli da zapamte ko je trenutni predsednik vlade, toliko su im izbori bili česti. Onda je krajem osamdesetih u Jugoslaviji procvetalo višestranačje, samo što su glasanje brzo zamenile ratne igre. Potrajalo je dok izbori nisu počeli da se održavaju u iole normalnim okolnostima i terminima, najduže se na to čekalo u Srbiji.

Kako god, Italija je pokušala da se iz beskrajnog niza novih glasanja izbavi usvajanjem novog izbornog zakona 2015. godine, koji bi trebalo da omogući da parlamentarni izbori kao rezultat uvek daju vladu sa funkcionalnom većinom, umesto nestabilnih koalicija. Za razliku od Italije, Srbija već pet godina pokušava da patentira novi, jedinstven model političkog života: Srpska napredna stranka ubedljivo dobija sve izbore, vlada ima više nego stabilnu većinu, pa ipak se izbori ređaju kao na pomenutoj pokretnoj traci.

Počev od 2012, kada je na predsedničkim izborima Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića a Srpska napredna stranka kapitalizovala svoj rezultat ulazeći u vladu (u stvari preuzimajući je, samo što tadašnji mandatar Ivica Dačić nije to odmah shvatio), Srbija je na vanredne parlamentarne izbore izlazila i 2014. i 2016. godine, na predsedničke (redovne) 2017, a vlada je rekonstruisana još dva puta, 2013. i pomenute 2017. Kada se dodaju i lokalni izbori, nema godine posle 2012. kada se bar jednom godišnje u Srbiji nisu dešavali neki izbori ili rekonstrukcije vlade, stalno od vlasti reklamirani kao sudbonosni.

Tako se došlo i do (redovnih) beogradskih izbora, najkasnije u martu sledeće godine, uz koje se sve češće najavljuju i još jedni republički, opet vanredni.

foto: marko rupena

VANREDNO, A ISTO: Scenario za vanredne izbore je uvek isti. Aleksandar Vučić se femka, možda bi, možda ne bi, ali Stranka to traži od njega, a i koalicioni partneri. Ovoga puta ističe se Ivica Dačić, ozbiljno ulazeći u trku za prvog poltrona najmoćnijeg čoveka države, i pored strahovite konkurencije.

Sa tačke gledišta vlasti, neprekidni niz izlazaka na birališta je logičan. Sa svakim novim izborima koristi priliku da i politički i finansijski do smrti izmrcvari opoziciju, koja deluje kao da je na izdisaju. Kada rezultat izgleda iole neizvestan, ili bar apsolutna pobeda nije u izgledu, kao na predstojećim beogradskim izborima, dobro je vezati uz njih i parlamentarne, lakše će proći kada se bude pričalo o sudbini čitave zemlje, ne samo o Beogradu. Osim toga, ili se to može staviti na prvo mesto, neprekidna izborna groznica zaglušujućom bukom pokriva pustoš koja se krije iza neispunjenih obećanja o boljem životu, koji od 2012. do danas samo što nije počeo.

To što izbori, na primer, koštaju nekih para vlast nije briga, te pare ionako idu iz narodnog džepa. Glasalo se vanredno i 2014. i 2016, dok smo se tek spasavali iz provalije i „popravljali katastrofalno stanje koje su ostavile prethodne vlasti“ (u kojoj su, inače, bili i Ivica Dačić, Branko Ružić, Dušan Bajatović, Milan Krkobabić, Mlađan Dinkić, Goran Knežević, Goran Vesić…, koji nas takođe izvlače iz katastrofe koju su izazvali bivši), pa zašto ne bi i sada, kada vlast tvrdi da para imamo toliko da ne znamo šta ćemo s njima? Na primedbe da nema nikakvog smisla birati ponovo „nikad bolju“ vladu koja je jedva sastavila sto dana, odgovor vladajuće garniture je ciničan, isti kao i u prethodnim, identičnim slučajevima: „Hoćemo da damo priliku opoziciji da pobedi, a i demokratski je testirati narodnu volju.“ Opozicija, saterana u ćošak, muku muči da jasno ne kaže da ne bi i na republičke izbore jer oseća da će na njima opet biti masakrirana – kakva je to opozicija ako ne želi direktan duel sa vlašću?

„Zemlja stoji kad su izbori. Vlada je fokusirana na pitanja koja su važna za unutrašnju upotrebu“, kaže za „Vreme“ Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka. „Vanredni izbori bi trebalo da se raspisuju samo kada je vlada u krizi ili kada su velika pitanja na dnevnom redu (poput Bregzita u Velikoj Britaniji). Ovde imamo potpunu instrumentalizaciju izbora, gde se oni koriste kao sredstvo u dnevnopolitičkoj borbi. Ne znamo da li dolaze važne teme na dnevni red. Ako dolazi nešto važno što se tiče Kosova i Metohije, ne znamo šta su opcije. Traži se neka vrsta blanko poverenja za vladu, što je loše. Ako bi vladajuća većina kandidovala svoja rešenja za velika pitanja, onda bi mogli da kažu da žele da provere legitimitet za to. Ovako sprovođeni, vanredni izbori svakako koče politički život i urušava se sama institucija izbora, jer se koriste u dnevnopolitičke svrhe. To će dovesti do ozbiljnih posledica po ovu važnu demokratsku tekovinu.“

Ako je do posledica, one već deluju nepopravljivo. I pored čestih promena, u Srbiji građani uvek znaju ko je predsednik Vlade, ali je ime premijera nevažno, jer o svemu odlučuje samo jedan čovek. Aleksandar Vučić se za ovih pet godina prošetao po funkcijama ministra odbrane, potpredsednika Vlade („prvog potpredsednika“!), predsednika Vlade, predsednika države, seleći sa sobom apsolutnu moć.

foto: jaroslav pap / tanjug

KADA SVE STANE: Što se tiče ciljeva za koje se sadašnja vlast kune da su joj najvažniji, poput ekonomskog napretka i pridruživanja Evropskoj uniji, jasno je da im izbori koji su ušli u spiralu neprekidne zabave za narod samo štete. Profesor ekonomije Miroslav Prokopijević za „Vreme“ kaže da, po njegovom mišljenju, razlozi za ponovno raspisivanje izbora mogu biti nada SNS-a da će neke stranke kako građanskog, tako i nacionalističkog bloka završiti ispod cenzusa, a da će se ti mandati „preliti“ SNS-u, da parlamentarnim „vuku“ i beogradske izbore, da kupe još neko vreme i odlože obaveze koje su preuzeli prema međunarodnoj zajednici, ali i da izbori uvek znače neki nivo neizvesnosti, čak i kada je potpuno izvesno ko će pobediti. „Ako bude vanrednih parlamentarnih izbora verovatno se neće znati ko će biti premijer i kakva će biti ekonomska politika te nove vlade, i u tom smislu investitori uvek čekaju da ceo taj proces prođe, tako da izbori neminovno štete ekonomskim pitanjima“, smatra Prokopijević. „Pored ove neizvesnosti, druga ‘ekonomska šteta’ nastaje zbog toga što se uvek nešto deli i time se budžet prenapregne. Javni dug uvek skoči, jer ko god da je na vlasti – pokušava da zadovolji što veći broj birača.“

Ako se govori o pridruživanju EU, Vladimir Međak, bivši pomoćnik direktora Kancelarije za evropske integracije koji je podneo ostavku na tu funkciju u februaru 2016, kaže za „Vreme“ da izbori ne mogu da imaju pozitivan efekat i da se sve što se oko izbora dešava odražava na proces evropskih integracija tako što se rad usporava. „Ministri se tada bave izborima, a ne izradom i usvajanjem propisa koji su osnovni kriterijum po kojem se meri uspešnost u pregovorima. Suština pregovora je da se dogovore određene zakonodavne izmene i izgradnja institucija, a za to je potrebno da vlada radi u kontinuitetu“, tvrdi Međak.

On ističe da je glavni dokument u pregovorima i u harmonizaciji zakona Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA). „Suština je da to treba da bude višegodišnji program, minimum četiri, pet godina. Mi imamo konstantno revizije tog programa zbog promena vlade i stalno smo u situaciji da jedna vlada piše program pa da dođe druga da ga ispunjava. To je nemoguća misija“, objašnjava Vladimir Međak

„Imali smo taj program usvojen 2013. sa rokom do 2016, koji je te 2013. godine bio ispunjen 52 odsto. Onda smo 2014, kada smo otvorili pregovore, prirodno doneli novi, dakle urađena je revizija 2014. i rok za NPAA je produžen do 2018. Od avgusta 2014, kada je usvojen, do decembra 2015. ispunjen je 63 odsto. A onda smo opet imali izbore 2016, pa je nova vlada usvojila reviziju u novembru 2016, pa sad imamo novu vladu Ane Brnabić, što znači da opet radimo reviziju dokumenta. A nemamo izveštaj od novembra 2016. godine o ispunjenosti tog programa.

To znači da će, ako budemo imali novu vladu, to biti četvrta vlada gledano od 2014. koja bi trebalo da radi na istom dokumentu od otvaranja pregovora. Da bi ovaj dokument bio sproveden potrebni su kontinuitet i stabilnost, a mi to nemamo sa izborima svake godine. Ovo možemo uporediti sa periodom 2008–2012, kada je vlada iznela mandat i kada je isti takav dokument bio ispunjen 88 odsto.“

DRŽAVA U V.D. STANJU: I programski direktor Crte Raša Nedeljkov kaže za „Vreme“ da ne vidi apsolutno nijedan razlog za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i da će, kakav god argument „kreativno“ napravi vlast, to biti samo još jedan pokazatelj koliko su političari neodgovorni i koliko sve odluke donose u nekom svom interesu.

„Raspisivanje vanrednih izbora, kao i sama priča o izborima, jeste još jedan od pokazatelja kako ova administracija kreira u nekim ravnomernim vremenskim periodima nove krize. Kreiranjem tih kriza vlast čitavo društvo drži kao taoce“, smatra Nedeljkov. „Imamo primere takozvanog makedonskog scenarija, pa nepresušnu temu Kosova… Tim temama se prikrivaju pravi problemi i skreće se pažnja javnosti. Takođe, kontroliše se čitava državna administracija tako što je veliki broj imenovanih funkcionera u toj administraciji u v.d. stanju, što podrazumeva lakše procedure za njihovo razrešenje i na taj način se ostvaruje vladavina putem straha i kreiranja kriza. Koji god razlog za raspisivanje izbora vlast ‘pronađe’ – svakako će biti na štetu građana.“

Raša Nedeljkov iznosi da su u Crti, kao organizaciji koja prati izborne procese, posebno zabrinuti zbog najave vanrednih izbora jer tada svi procesi staju. „Staju čak i razgovori na temu izborne procedure (sređivanje biračkog spiska, edukacija članova biračkih odbora)… Postoji ozbiljno visok nivo nepoznavanja izborne procedure među članovima biračkih odbora, a mi ne možemo da izvršimo odgovarajuću edukaciju jer jednostavno, usled učestalih izbora, nemamo vremena za tako nešto. O nekoj obuhvatnijoj reformi izbornog sistema da i ne govorimo.“

Ponovnim licitiranjem „biće izbora, neće biti, kada će, biće nova vlada, ko će u vladu, ko će iz vlade, koga za premijera, koga za ministre…“, vlast neodoljivo podseća na šibicare koji glumatanjem i vikanjem („Sad je vidiš, sad je ne vidiš!“), uz aktivno učešće svojih saradnika prerušenih u „običnu“ publiku, povećavaju tenziju sve dok se ne upeca „ovca“ koju će ošišati („običnu“ publiku u slučaju najave novih izbora glume analitičari, novinari, biznismeni i ini naslonjeni na sadašnju vlast). Ali, oni koji su predstavu šibicara ikada gledali znaju da ona ima ograničen rok trajanja. Ili naiđe policija pa se šibicari razbeže, a publika ostane u čudu što su netragom nestali, ili sami akteri procene da predstava predugo traje pa tenzija u publici počinje da pada, a tada je „ovcu“ nemoguće nahvatati, pa se povuku na novi teren i ponovo traže priliku.

U političkom šibicarenju u Srbiji, međutim, kao da organizatori veruju da ova igra može večito da traje, iako su ovce već više puta na isti način ošišane. Možda je tako zato što uspeh ume da udari u glavu, a možda je, ipak, u pitanju manjak političke inteligencije, koliko god trenutno izgledalo da je Vučić pronašao perpetuum mobile večitog opstanka na vlasti.

foto: sava radovanović / tanjug

Stalna izborna kampanja i održavanje neprekidnog vanrednog stanja dovode do ravnodušnosti i apatije čitavog društva, naročito ako iza toga ne stoji baš ništa što se u tom društvu pomerilo nabolje, naprotiv. Marketinško šminkanje stvarnosti od koje je bila potpuno odvojena i ubeđivanje ljudi da žive bolje nego što sami osećaju, koštalo je gubitka izbora prethodnu vlast, o Miloševićevoj da ne govorimo. Račun za takvo ponašanje, suštinski ponižavajuće po građane, kad-tad dođe na naplatu, na nekim izborima. Ali to je lekcija koju još niko u srpskoj politici nije naučio, pa kako tako nešto očekivati od Aleksandra Vučića i njegovih.