Foto: M. Milenkovic
Razorna kombinacija slabe države i raširene političke korupcije bazira se na razuđenoj državnoj intervenciji, bez čvrstog institucionalnog okvira i preciznih pravila igre, kontrole javnih finansija i efektivnog antimonopolskog zakonodavstva i prakse. Politička korupcija i slaba država su zapravo dva lica iste medalje. Nema konsolidovanja demokratije bez raskida sa podaničkim mentalitetom i populističkom političkom kulturom
Tekst je deo nedavno objavljene knjige „Država i korupcija“ (Čigoja, 2013), teorijsko-empirijske studije o problemima koji prate savremenu državu. Izbor i grafička oprema: redakcija „Vremena“
Većina država članica bivše Jugoslavije ni do danas nije uspela da dostigne nivo razvijenosti sa kraja komunističkog perioda. U međuvremenu su države u ovom regionu posle kontroverznih privatizacija i velikog uticaja nelegalno obogaćenih pojedinaca postale i „zarobljene“ ili „otete“ od strane privatnih interesa.
Većina navedenih država je označena kao slaba ili propala država, što je u velikoj meri ometalo demokratizaciju za koju su, pre svega, potrebni snažni administrativni kapaciteti.
Kada je o Srbiji reč, program izgradnje nacionalne države, odnosno ideje „svi Srbi u jednoj državi“, značajno je usporio, pa čak i blokirao proces demokratizacije. Izgradnja države, a naročito rat, mogu sprečiti ili usporiti demokratizaciju iz tri razloga:
Prvo, državnost je neophodan (pred)uslov za demokratiju. Ukoliko pak teritorija i pripadnost nekoj političkoj zajednici nisu jasno određeni, akteri će biti preokupirani definisanjem državnih granica i poretka političke zajednice, što je često povezano sa intenzivnim konfliktima.
Drugo, ukoliko se izgradnja države i sukobi odvijaju simultano sa demokratizacijom i ekonomskom transformacijom, velika je verovatnoća da će demokratizacija biti blokirana.
Treće, izgradnja nacionalne države je inherentno suprotna od demokratije, jer podrazumeva centralizaciju, hijerarhiju, disciplinu, „cezarističkog“ političkog lidera i kao takva ugroziće deliberaciju, političku kompeticiju i ograničiti građanska i politička prava.
„MILOŠEVIĆEV REŽIM„: Prethodno, nakon kolapsa komunizma u istočnoj Evropi i prvih slobodnih izbora, uspostavljanje višepartijskog sistema i raspisivanje izbora bili su neizbežni.
Međutim, za novouspostavljeni „Miloševićev režim“ ne može se reći i da je bio demokratski. On se može odrediti kao vrsta hibridnog režima, odnosno kao kompetitivni autoritarizam…
Oni koji su na vlasti veoma često i u tolikoj meri krše formalna pravila da režim ne ispunjava ni uobičajeni minimum standarda za demokratiju.
Izbori, iako bi trebalo da budu slobodni i fer, u stvari su „trka sa jednim konjem“ (Mil), odnosno uskraćuju opoziciji šansu da odnese pobedu, jer vlastodršci redovno zloupotrebljavaju državne resurse i onemogućavaju opoziciji da dobije prostor u medijima. Opozicioni kandidati su čak često izloženi maltretiranjima, hapšenjima, pa čak i pokušajima da budu fizički eliminisani. Takođe, vlasti u ovakvom režimu ne prezaju ni od toga da manipulišu izbornim rezultatima.
Pored marginalizacije legislative, prisutni su i pritisci na nosioce sudske vlasti, koje vladajuća partija nastoji da podredi svojim potrebama podmićivanjem, kooptiranjem i različitim formama progona. Prema Giljermu O’ Donelu oblik režima blizak kompetitivnom autoritarizmu je i „delegativna demokratija“ koju karakteriše nizak nivo horizontalne odgovornosti, moćna, plebiscitarna i sklona zloupotrebama izvršna vlast.
Krajem devedesetih godina Miloševićeva popularnost bila je, međutim, sve manja. Tome su najviše doprineli ekonomska kriza, nizak standard, nezaposlenost, kao i NATO intervencija 1999. godine i nerešeno pitanje Kosova i Metohije. Opozicija je tokom 2000. godine konačno uspela da se ujedini oformivši koaliciju – Demokratska opozicija Srbije od čak osamnaest partija. Nakon izbora i pobede DOS-a i početnog nepriznavanja poraza od strane Miloševića, došlo je do velikih protesta naroda pod čijim pritiskom je on ipak priznao poraz.
POSTOKTOBARSKA SRBIJA: Čitavu deceniju nakon promena i probuđene velike energije i očekivanja građana, Srbija se, prema indeksu neuspešnih država Fonda za mir za 2009. godinu, ponovno našla u grupi zemalja na granici opasnosti od izbijanja nemira. Logično se postavlja pitanje prvo kriterija za određenje slabih država, a onda i razloga zbog kojih Srbija još uvek pripada ovoj grupi.
Odabranih dvanaest indikatora Fonda za mir pokrivaju širok spektar faktora rizika od propadanja države poput:
Atributi propadanja države uključuju i gubitak monopola nad legitimnom upotrebom sile, eroziju autoriteta za donošenje kolektivnih odluka i nesposobnost da se obezbede kvalitetne javne službe. Posledično, raste i rizik od gubljenja ravnopravne pozicije u interakciji sa drugim državama.
Zaista, dve decenije nakon urušavanja autoritarnih poredaka i deceniju nakon promena iz 2000. Srbija je još nedovršena i slaba, preciznije selektivno slaba, interesima bogatih i moćnih dominantno okrenuta država i društvo. Kao da smo zaglavljeni u ravni manjkave ili „defektne“ demokratije.
Nasleđe autoritarne vlasti su:
Srbija je, dakle, bila opterećena postautoritarnim i postkonfliktnim nasleđem.
Prisustvo raznih ljudi iz kriminalnog miljea i nepotpune reforme državnih institucija doveli su do dodatnih negativnih posledica koje slabe kapacitete države.
Istovremeno, od ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine, pa sve do danas, može se zaključiti da postoje razni centri moći, i sa njima povezane militantne desničarske grupe, sa kojima institucije, pre svega policija i sudstvo, nisu sposobne, ili ne žele da se do kraja izbore.
Još nema ni efektivnog socijalnog konsenzusa oko osnovnih pitanja i vrednosti koja su značajna za kreiranje kako unutrašnje tako i spoljne politike države.
Visok stepen siromaštva, rasprostranjeno nezadovoljstvo, nizak nivo kulture poverenja, pre svega u političke aktere i institucije, govore u prilog ovoj činjenici.
Na drugoj strani, kada je celokupna aktivna radna snaga jedne zemlje spremna da je napusti ukoliko se za to ukaže prilika, reč je o državi koja je propala, uključujući tu i njen neuspeh u stvaranju nacionalnog identiteta i mobilizaciji oko opšteg nacionalnog projekta.
Detektujući uzroke ovakvog stanja, pre svega u parcijalnim ekonomskim reformama, Dušan Pavlović (politički sociolog, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka, prim. red.) zaključuje da je najveći otpor reformama dolazio od dobitnika početnog otvaranja privrede, a to su političari i privrednici, pripadnici stare elite – koji su uspeli da u prvom talasu reformi steknu najveće bogatstvo.
Oni koji su stekli prednost, sredstva i beneficije početnim, delimičnim otvaranjem privrede, logično, neće podržavati dalje reforme i otvaranje privrede, jer to može da im uništi prednost koju su već stekli. Oni mogu da dobiju mnogo više ako zakoče reforme na pola puta i zadrže početnu prednost.
KRIZA 2008. I SLABOSTI DRŽAVE: Korupcija, koja takođe ukazuje na slabost države, samo se dalje može intenzivirati sa izbijanjem krize 2008. godine. Ono što dodatno otežava situaciju slabim institucijama jeste i ekspanzija kriminala u eri globalizacije. Pod uticajem sveopšte transnacionalizacije kriminalci su se povezali u mrežu koja nadilazi državne granice. Porasla je i trgovina drogom, oružjem, ljudima. U porastu su i finansijske malverzacije, iznuđivanje i pranje novca. Kriminalci vešto manipulišu pravnim procedurama, finansijskim sistemom i široko rasprostranjenom korupcijom vladinih službenika, bankara, birokrata, policije i tako utiču na politiku i ekonomiju mnogih država.
Ovakva situacija predstavlja ozbiljnu pretnju za međunarodnu bezbednost, a pogotovo za nacionalne države koje nemaju kapaciteta da se sa ovakvom realnošću suoče. S obzirom na to da u ovoj fazi globalizacije kapital lako prelazi granice država i „kruži u potrazi za najpovoljnijim uslovima, on često prepoznaje slabost države, korupciju kao „komparativnu prednost“.
Svakom razvijenom analitičkom nastojanju da se Srbija izvede iz stanja slabe države, čini se dragocenim vodič ili mapa sa obeleženih šest ključnih njenih određenja, koju su autori Đorđe Stojanović i Živojin Đurić ucrtali u svojoj studiji „Anatomija države“ (Institut za političke studije, Beograd, 2013):
(1) partijska otomanizacija srpskih upravljačkih struktura, koje rezultuju neefikasnim (ideološki „neprirodnim“ ili „artificijelnim“) koalicijama bez potrebne programsko-strategijske kompatibilnosti;
(2) problemi sa teritorijalnom definisanošću (nerešeno pitanje Kosova);
(3) diskrepanca između države i srpskog društva sa vrlo niskim stepenom poverenja i društvene kohezije i prateći problemi etničke ili regionalne fragmentacije;
(4) izražena, dugotrajna i intenzivna ekonomska kriza strukturne provenijencije, sa ekstra zavisnošću od kredita i donacija, koje su često povezane sa političkim i ekonomskim uslovljavanjima, a ne sa razvojnim pobudama i ciljevima;
(5) jasno uočljiva hipertrofija klijentelizma i korupcije do granice kriminalizacije srpske političke scene i srpske države;
i (6) politički podobna birokratija…
Korupcija ima dugu tradiciju u srpskom narodu. Naime, još u Dušanovom zakoniku postoje tri člana koji se odnose na korupciju u crkvi i u sudstvu. Autori Aleksandra Bulatović i Srđan Korać priredili su zbornik radova „Korupcija i razvoj moderne srpske države“. Iz niza tekstova može se uočiti da u srpskom društvu postoje tipovi korupcije koji opstaju i prenose se iz epohe u epohu.
Tako je u Srbiji još davne 1815. godine, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, ostalo zabeleženo da ovaj vladar nije imao ni „200 dukata da se izbavi od Turaka“, a 1839, kada je prvi put otišao sa vlasti, njegova imovina je procenjivana na 550.000 dukata. Knez Miloš Obrenović je postao bogatiji od tadašnje srpske kneževine i zapamćen je kao najbogatiji čovek Balkana prve polovine 19. veka. Bogatstvo je stekao zakupom carskih poreza, spahiluka, carinarnica, skela, monopolom na uvoz soli…
Knez Miloš je znao i da potkupljuje kada je trebalo. Slobodan Jovanović tako piše da je i srpska autonomija delom kupljena novcem, te da je prvi srpski knjaz potkupio i samog sultana. (Grupa autora, „Korupcija i razvoj moderne srpske države“, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Centar za bezbednosne studije, Beograd, 2006)
Dvotrećinska većina građana Srbije veruje (istraživanje sredinom 2012. prim. red.) da su veoma ili u značajnoj meri nagriženi korupcijom, sledećim rasporedom:
Znači, svi akteri u politici i pravosudnom lancu, kao i oni koji kontrolišu ograničene i cenjene resurse – ljudi u zdravstvu, carini i policiji.
Srednji nivo – prisutne, ali ne i endemske korupcije, drže zaposleni u medijima i obrazovanju i bankama.
Predsednik Srbije, sektor privatnog biznisa, međunarodne pomoći i donatorskih projekata, kao i poreska uprava, u junu 2012. opažaju se kao veoma korumpirani od strane manje od polovine građana Srbije.
NVO imaju sličnu reputaciju kao i ranije, dve petine ljudi smatra da je ovaj sektor u velikoj meri zahvaćen korupcijom.
Najmanje korumpirani su crkva, vojska i zaposleni u komunalnim službama.
Jake države treba da svojim građankama i građanima isporuče devet osnovnih „javnih“ dobara:
(1) potpunu kontrolu nad vlastitom teritorijom;
(2) zaštitu od političkog nasilja i kriminala;
(3) garantovanje političkih i građanskih sloboda;
(4) kreiranje opšteg ambijenta pogodnog za ekonomski prosperitet;
(5) vladavinu prava;
(6) nezavisno sudstvo;
(7) visoko razvijenu komunikacionu i fizičku infrastrukturu;
(8) isporuku punog obima i visokog kvaliteta javnih usluga i najviše standarde obrazovanja i zdravstvene zaštite i
(9) delotvorno civilno društvo
Nasuprot tome, slabe države, bez obzira na to što su po pravilu opterećene autoritativnom vlašću, nemaju potpunu kontrolu nad lokalnim centrima moći, birokratija im je oportuna, politički profilisana, ili opterećena korupcijom, društvo dekomponovano duž različitih (religioznih, etničkih, kulturnih i drugih) rascepa, a institucije nedovoljno snažne da iznesu promene i reforme.
Za ovakve (slabe) države karakteristično je i tzv. tunelovanje resursa, koje predstavlja kvazipljačku društvene imovine u okolnostima u kojima društvena svojina očekuje privatizaciju. Tunelovanje se definiše kao transfer aktive i profita iz preduzeća u mešovitoj svojini u korist većinskog vlasnika koji istovremeno ima i privatno preduzeće. Ono je ili na štetu manjinskog vlasnika ili na štetu vlasnika društvene svojine (države) (kako su zaključili Dušan Pavlović i Slobodan Antonić, 2007).
Nalazi istraživanja nakon promena 2000. godine
Da je privatizacija nužan reformski potez, misli približno polovina zaposlenih. No, relacija između onih koji su nezadovoljni (tj. onih koji smatraju da se ona sprovodi na pogrešan način) i onih koji misle da se ona uglavnom uspešno sprovodi kreće se između 2:1 (2002 i 2007) i čak 3:1 (2003) u korist nezadovoljnih. Da je reč o čistoj pljački u interesu novobogataša, smatra čak više od trećine zaposlenih. Najzad, logično opada sa četvrtine (2002) na sedminu (2007) udeo onih koji ne mogu da procene dosadašnje efekte privatizacije. U pitanju su, pre svega, zaposleni sa nižim kvalifikacijama i iz sredina još „nedirnutih“ privatizacijom.
Tabela: Procena ključnih efekata privatizacije (u procentima)
| 2002 | 2003 | 2007 | 2010 | |
| To je nužan reformski proces koji se uglavnom dobro sprovodi | 12 | 12 | 16 | 3 |
| To je čista pljačka | 39 | 31 | 36 | 44 |
| Ona je nužna, ali se sprovodi na pogrešan način | 23 | 35 | 33 | 27 |
| Ne zna, ne može da oceni | 26 | 22 | 15 | 26 |
 
Približno dve trećine zaposlenih je, dakle, nezadovoljno dosadašnjim efektima privatizacije. Na drugoj strani, čvrstu podršku i zadovoljstvo postignutim iskazuje tek svaki osmi zaposleni (2002. i 2003), odnosno svaki sedmi zaposleni (2007) .
No, do prave erupcije nezadovoljstva privatizacijom i ukupnom ekonomskom situacijom dolazi sa manifestovanjem svetske ekonomske i finansijske krize, od kraja 2009. godine, i na tlu Srbije. Zvuči u najmanju ruku alarmantno da se 2010 godine, broj onih koji između privatizacije i pljačke stavljaju znak jednakosti približio polovini ispitanika.
Na drugoj strani, udeo onih koji smatraju da je privatizacija nužan reformski proces koji se uglavnom uspešno sprovodi pao je na gotovo simboličnih tri odsto. Između ovih polarnih grupa su oni koji istina drže da je privatizacija nužna, ali da se sprovodi na uveliko pogrešan (i neuspešan) način, kao i oni koji ne mogu da ocene njene efekte – jednih i drugih je približno po četvrtina. Očito, dve decenije eksperimentisanja sa različitim modelima privatizacije zadovoljne njenim tokom i efektima čini samo uzak krug njenih kreatora i beneficijara…
Zvuči cinično da danas ni političke elite ne spore da je i dominantni model tenderske i, posebno, aukcijske prodaje bio sve samo ne transparentan i socijalno, pa ni razvojno, uspešan.
Prvo se govorilo da je svaki investitor dobro došao da bi se tek pred kraj privatizacije, kad su karte podeljene, počelo da govori o poreklu novca i bonitetu „strateških partnera“.
Od ukupnog broja preduzeća privatizovanih metodom javne aukcije i tendera ili na tržištu kapitala (2493 sa krajem 2009. godine) u nešto više od trećine uočeni su problemi u izvršenju ugovornih obaveza. Agencija je, zbog nepoštovanja ugovornih odredbi u približno svakom petom privatizovanom preduzeća pred nadležnim trgovinskim sudovima, podnela tužbu za raskid ugovora. Svaka peta privatizacija je, dakle, i formalno neuspešna.
Najčešći razlozi za pokretanje, od strane Agencije, postupka za raskid ugovora bili su:
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
