Ne treba se podsmevati ideji da se osnuje još jedna ad hoc istražna komisija posle one koja se bavi ubistvima novinara. Između ostalog i zato što je čine četvoro advokata sa nespornim biografijama: Marko Kljajević, Rajko Danilović, Olgica Batić i Ante Bošković; oni će – čujemo – dobiti podršku policije, BIA i koga već bude potrebno. Dvojica advokata znaju predmet atentata na Đinđića u prste: Marko Kljajević predsedavao je (do ostavke) sudskom veću koje je sudilo zaverenicima i atentatoru; Rajko Danilović zastupao je i zastupa porodicu Đinđić (uz pokojnog Srđu Popovića). Ante Bošković bivši je predsednik suda, a Olgica Batić inteligentna i otresita mlada žena, bivši narodni poslanik. Ostaju dva pitanja: zašto; i zašto baš sada?
Oni koji podržavaju ovu ideju skreću pažnju da je ne treba dovoditi u vezu sa Aleksandrom Vučićem; da to „nije Vučićeva komisija“; neki drugi ukazuju na uspešan rad (i popularnost) one prve komisije, zvane Veranova, pa izvode zaključak da je reč o ispravnom metodu. Činjenica je, međutim, da je i ova komisija osnovana i rukopoložena upravo u Vučićevom kabinetu i iz njega uz prateći blagoslov poslata u hladni i bezdušni svet činjenica, baš nekako pred prevremene parlamentarne izbore. Da su barem sačekali ishod izbora, bilo bi nam svima lakše, ponajviše njima i Vučiću. Ovako se stvar – naravno – tumači i kao marketinški trik, pored ostalog.
RAVNO SA NAJVIŠEG MESTA: Mnogo je važnije pitanje – zašto? Uporna i mračna senka moguće političke pozadine atentata na premijera pruža se nad Srbijom od samog početka, od 12. marta 2003, to jest. Jesu istraga i proces razjasnili i za istoriju fiksirali skoro sve oko te zavere: od notorne činjenice da je o političkom zločinu reč, pa do niza ogranaka te mračne priče koji su ostavljeni da vise. Sa sebi svojstvenom upornošću i temeljitošću pokojni advokat Srđa Popović (ali i Rajko Danilović) insistirao je da se ti nevezani krajevi povuku, istraže i procesuiraju – radi toga da budemo mirni i da se sve tajne saznaju. Ta nastojanja, insistiranja i krivične prijave, međutim, nisu nailazila na razumevanje suda, tj. Nate Mesarević, koja je nasledila Marka Kljajevića na čelu veća. Bilo je tu kojekakvih izmotavanja, kršenja zakona, nelogičnosti itd, kao što je poznato, ali – sve do svoje smrti Srđa nije uspeo da pokrene tu istragu. Sada izgleda (za sad samo izgleda!) da se na tacni nudi ono što se uz velike napore i blamažu ranije uskraćivalo: istraga o političkoj pozadini, pa još uz angažovanje posebne ad hoc komisije, ravno sa Najvišeg Mesta i baš pred izbore. Nije objašnjeno zašto. Šta to policija, BIA, tužilaštvo i službe nisu uspeli da rasvetle do sada, pa se pribegava vanrednim i vanpravosudnim sredstvima?
Kazaće neko da to – očigledno – tako mora, jer drugačije nije išlo; eto, kazaće, ad hoc komisija dovela je do napretka u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije. Koliki je to napredak ostaje da se vidi, istom kad bude podignuta optužnica i kad krene glavni pretres. Znali smo mi i od 2001. do sada ko su Milan Radonjić, Ratko Romić, Miki Kurak i ostali, pa – šta? Tu bi trebalo sačekati. Tek treba da čujemo šta će Legija Ulemek imati da kaže na tu temu, kao što nam je slavodobitno obećano.
U ovom slučaju – političke pozadine – pomenuta je i ona izjava Jelka Kacina da negde (u obližnjim državama, ako smo ga dobro razumeli) postoji „dokumentacija“ na tu temu. Mi to ne znamo, a g. Kacin nije se potrudio da precizira: kakva „dokumentacija“ i u kojim državama. Dok to ne učini – a nadamo se da hoće – nećemo biti nimalo pametniji. Ako i kada to učini – nadamo se još više da će to tiho ispričati prvo nadležnim službama, a da neće bubnuti javno kao prvi put.
KOMISIJE I INSTITUCIJE: Uzmimo, dakle, sa pretpostavkom poštenja i iskrenosti ove komisije, da će se ona latiti posla savesno i pravnički, što se od tih ljudi mora očekivati. Kao prvo, olakšaće im posao suđenje za oružanu pobunu JSO-a od 11. novembra 2001. koje upravo traje i koje je počelo 12 godina po učinjenom očiglednom krivičnom delu, ali bolje ikad… To su sve stvari kojih se treba stideti i o kojima će neki od aktera govoriti veoma preko volje; razumemo ih. Država je tada kapitulirala pred pretorijancima za koje se kasnije ispostavilo da su foliranti, delom kriminalci, a delom budale. Nije ni ta oružana pobuna prošla bez namigivanja, gurkanja, ohrabrivanja i podbrckivanja sa određenih mesta, o čemu je Srđa Popović do u detalje razglabao u svojim intervencijama na sudu, krivičnim prijavama, knjigama i u javnosti. Rajko Danilović to najbolje zna, a zna i Marko Kljajević, koji predmet zna napamet. Tu im barem neće trebati Legija Ulemek kao ključni svedok, sve i ako im ga ponude; znaju oni i bez njega šta je bilo – osim ako Legija ne reši da propeva o određenim stvarima koje slutimo kuda bi vodile, za šta je slaba šansa.
Ako zaista misle da krenu u rasvetljavanje osnovnog pitanja – ima li uopšte političke pozadine i kakva je – članovi ove komisije trebalo bi da počnu od ubistva Momira Gavre Gavrilovića početkom avgusta 2001. na Novom Beogradu. Ako političke pozadine ima, ona počinje od tog zločina: tu dolazi do ključnog i kobnog sukoba Koštuničine stranke DSS i ostatka vladajuće koalicije DOS. I pre avgusta bilo je tu svačega, kao što smo saznali tokom rada anketnog odbora Skupštine o onom cirkusu oko „četvorožilnog kabla“, ako se neko toga još seća. U toj pijanoj junskoj noći 2001. umalo da je pala krv, pa bi i o tome mogli nešto da kažu Grada Nalić, Ljilja Nedeljković, Aco Tomić i ostatak organizovane grupe iz Kabineta Voje Koštunice. Politička eksploatacija ubistva Gavre bila je takva da je sve nakon toga mnogo jasnije. Trebalo bi se pozabaviti i sistematskim otporom DSS-a i srodnih stranaka u Saveznoj Skupštini donošenju izmena saveznog zakona o krivičnom postupku tokom 2002. godine, zbog čega Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji nije mogao da se sprovodi. Posledice znamo.
Sve i da se komisija lati svega toga i otkrije nešto novo, ostaje još jedno – veoma ozbiljno – pitanje: pravne utemeljenosti ovakvih ad hoc tela. Mlada pravnica Sofija Mandić (sarađivala je sa Srđom Popovićem) postavila je u jednom ogledu na sajtu „Peščanik“ ovih dana krajnje ozbiljna pitanja na tu temu. Naime, kaže Mandićeva, eksplicitno je u zakonu zabranjeno vršiti uticaj na tužilaštvo. Zakon takođe ne poznaje ustanovu ad hoc komisija ovoga tipa. Šta su onda one? Hibridna tela između pravosuđa, politike i javnosti? Volonterska pripomoć organima izvršne vlasti u teškim poslovima? Nevladine organizacije (to teško)? U tim komisijama, čujemo, sede ljudi iz policije, BIA, tužilaštva i raznih službi (po potrebi). Po ZKP-u nemaju pravo pozivanja svedoka po subpoena principu, ali – logično – to pravo imaju ljudi iz vlasti i pravosuđa koji u njima sede, pa to nije neki problem. Čini se da je i ovde primenjena metodologija Deng Sjaopinga: nije bitno koje je boje mačka (i čija je, dodaćemo); bitno je da lovi miševe. Ove naše nove vlasti traže rezultat (pogotovo pred izbore); po svaku cenu, vidljiv i zgodan za predizbornu kampanju. Prateća okolnost – da se tako rastresaju i relativizuju institucije sistema, njima tako drage kad treba – ne brine ih previše.
Šta će, dakle, ove ad hoc komisije svršiti što policija, BIA i pravosuđe ne bi bili mogli da svrše i bez njih, znajući ono što će komisijama predočiti? Treba li „institucijama“ sistema dopunska moralna podrška nespornih ljudi? Ako treba – kažite nam, pa da se tako radi i ubuduće.
