Kome odgovara predsednik

U tekstu u „Vremenu“ (br. 941) izneo sam nekoliko teza o ustavnom položaju predsednika republike. U ovom tekstu pokušaću da odgovorim na dva kontraargumenta koji se odnose na tezu o tome da pozicija predsednika države ne podrazumeva političku odgovornost.

Da podsetim šta je bio jedan od mojih argumenata. Tvrdio sam da je loše ustavno rešenje ono koje ne predviđa mehanizam po kome bilo koji akter koji vodi politiku ne može da politički odgovara pre isteka mandata. Ako vlada može da padne u skupštini zbog nepopularne ili štetne politike, onda bi taj princip trebalo da važi i za predsednika koji vodi politiku. Sledstveno tome, tvrdnja da po postojećem rešenju nije moguće utvrditi političku odgovornost predsednika ne znači da je predsednik (moralno) neodgovoran čovek, već da ne postoji mehanizam koji bi omogućio smenu predsednika pre isteka mandata zbog politike koju vodi. (Naš ustav, doduše, poznaje pravnu odgovornost predsednika, ali to je nešto drugo.)

Uzgred budi rečeno, nepostojanje političke odgovornosti pre isteka mandata nije karakteristika samo našeg političkog sistema već i mnogih drugih u kojima predsednik igra glavu ulogu. U SAD, Francuskoj ili Finskoj (Rusiju namerno ispuštam sa spiska, jer tamo ne postoji demokratski poredak) predsednika je takođe nemoguće smeniti pre isteka mandata zbog politike koju vodi. (I tamo ih je moguće smeniti samo ako prekrše Ustav, zakon ili izvrše akt veleizdaje, ali to nije ono o čemu ovde želim da raspravljam.) Uporedna analiza pokazuje da je najčešće rešenje ono po kome svaki predsednik, ako vodi nepopularnu politiku, može da bude „kažnjen“ tek na narednim izborima. Moje mišljenje je da svako ko vodi politiku mora da bude podložan dvostrukom mehanizmu odgovornosti: jednom koji će uslediti na izborima i drugom koji predviđa njegovu smenu pre izbora.

Evo koji su mogući kontraargumenti mom stavu. Ako niko ne može pre isteka mandata da smeni predsednika, Skupština uvek može da smeni njegovu vladu. Smenom vlade moguće je zaustaviti nepopularnu politiku na koju predsednik ima uticaja. Jer, u polupredsedničkom sistemu kakav je naš ili francuski, predsednik može da ima realno veliki uticaj na rad vlade, ali politiku uvek sprovodi vlada, a ne predsednik. To jeste jak argument, jer delom odgovara na suštinu onoga što sam hteo da kažem tezom o nepostojanju političke odgovornosti predsednika republike: bitno je zaustaviti nepopularnu politiku, a to možete da uradite ako smenite vladu. Ako izaberete vladu na koju predsednik nema uticaja, njemu su ruke vezane.

Ako postoji mehanizam kojim, za lošu politiku koju inspiriše i formuliše predsednik, vi kažnjavate vladu, predsednik nema podsticaja da menja svoj stav. Istina je da taj predsednik čija je vlada smenjena više neće biti u prilici da utiče na rad vlade, ali će njegov ostanak na poziciji biti signal ohrabrenja narednim predsednicima da vode manje računa o svojoj politici, jer će cenu koja za tu politiku mora da se plati, ako je ona loša, uvek platiti neko drugi; direktno premijer ili ministri, a indirektno svi ostali – svi sem predsednika. Za onoga ko ozbiljno shvata princip odgovornosti, to je dovoljno da prihvati mehanizam utvrđivanja političke odgovornosti predsednika pre isteka mandata. Tako shvaćena odgovornost može da se nađe, recimo, u korporativnom upravljanju ili vojsci. Ako vlasnici nisu zadovoljni ukupnim radom direktora, oni neće smeniti samo finansijskog ili direktora marketinga, već i generalnog direktora. Ako komandant puka nije zadovoljan ukupnim radom čete koju vodi neki poručnik, on neće smeniti samo desetare i vodnike, već i samog poručnika.

Drugi kontraargument može da se izrazi u obliku pitanja: ako je logično da predsednik koji vodi politiku treba da bude smenjen pre isteka mandata (ako ta politika izgubi većinu), ko bi njega mogao da smeni? Smenu bilo kog državnog organa treba da vrši onaj ko ga je birao. Ako predsednik postavlja načelnika generalštaba, on mora da ima pravo da ga smeni; ako predsednika biraju građani, onda samo oni mogu da odluče da li predsednik treba da ode pre kraja mandata. To je, međutim, komplikovano, jer je građane teško organizovati za takvu vrstu kampanje. Lako bi, nasuprot tome, bilo organizovati njegovu smenu u skupštini. Ali nelogično je da skupština smenjuje predsednika, jer ga skupština nije birala.

To je tačno. Međutim, nije nezamislivo konstruisati mehanizam po kome bi skupština samo pokretala pitanje poverenja predsedniku, a građani doneli konačnu odluku na referendumu. Razume se, da bi se izbeglo da ta skupština pokreće pitanje odgovornosti predsednika svakih šest meseci (i građane neprekidno tera na referendum), neophodno je tom mehanizmu dodati pravilo po kome se skupština automatski raspušta ukoliko predsednik na referendumu dobije potvrdu za svoj mandat. Uzgred rečeno, takvo rešenje postojalo je u Ustavu Srbije iz 1990. godine (član 88), ali se odnosilo na utvrđivanje predsednikove pravne odgovornosti. Kako smo videli 2004. godine, kada je Radikalna stranka pokrenula pitanje poverenja tek izabranom Borisu Tadiću, takvo nelogično rešenje stvaralo je paradoksalnu situaciju koja je ohrabrivala poslanike da pokreću pitanje opoziva zbog predsednikove politike, koristeći mehanizme koji služe za utvrđivanje njegove pravne odgovornosti. To od mehanizma opoziva pravi parodiju, a od onih koji pokreću pitanje nepoverenja komične figure.