Nije nezamislivo konstruisati mehanizam po kome bi skupština samo pokretala pitanje poverenja predsedniku, a građani doneli konačnu odluku na referendumu
U tekstu u „Vremenu“ (br. 941) izneo sam nekoliko teza o ustavnom položaju predsednika republike. U ovom tekstu pokušaću da odgovorim na dva kontraargumenta koji se odnose na tezu o tome da pozicija predsednika države ne podrazumeva političku odgovornost.
Da podsetim šta je bio jedan od mojih argumenata. Tvrdio sam da je loše ustavno rešenje ono koje ne predviđa mehanizam po kome bilo koji akter koji vodi politiku ne može da politički odgovara pre isteka mandata. Ako vlada može da padne u skupštini zbog nepopularne ili štetne politike, onda bi taj princip trebalo da važi i za predsednika koji vodi politiku. Sledstveno tome, tvrdnja da po postojećem rešenju nije moguće utvrditi političku odgovornost predsednika ne znači da je predsednik (moralno) neodgovoran čovek, već da ne postoji mehanizam koji bi omogućio smenu predsednika pre isteka mandata zbog politike koju vodi. (Naš ustav, doduše, poznaje pravnu odgovornost predsednika, ali to je nešto drugo.)
Uzgred budi rečeno, nepostojanje političke odgovornosti pre isteka mandata nije karakteristika samo našeg političkog sistema već i mnogih drugih u kojima predsednik igra glavu ulogu. U SAD, Francuskoj ili Finskoj (Rusiju namerno ispuštam sa spiska, jer tamo ne postoji demokratski poredak) predsednika je takođe nemoguće smeniti pre isteka mandata zbog politike koju vodi. (I tamo ih je moguće smeniti samo ako prekrše Ustav, zakon ili izvrše akt veleizdaje, ali to nije ono o čemu ovde želim da raspravljam.) Uporedna analiza pokazuje da je najčešće rešenje ono po kome svaki predsednik, ako vodi nepopularnu politiku, može da bude „kažnjen“ tek na narednim izborima. Moje mišljenje je da svako ko vodi politiku mora da bude podložan dvostrukom mehanizmu odgovornosti: jednom koji će uslediti na izborima i drugom koji predviđa njegovu smenu pre izbora.
Evo koji su mogući kontraargumenti mom stavu. Ako niko ne može pre isteka mandata da smeni predsednika, Skupština uvek može da smeni njegovu vladu. Smenom vlade moguće je zaustaviti nepopularnu politiku na koju predsednik ima uticaja. Jer, u polupredsedničkom sistemu kakav je naš ili francuski, predsednik može da ima realno veliki uticaj na rad vlade, ali politiku uvek sprovodi vlada, a ne predsednik. To jeste jak argument, jer delom odgovara na suštinu onoga što sam hteo da kažem tezom o nepostojanju političke odgovornosti predsednika republike: bitno je zaustaviti nepopularnu politiku, a to možete da uradite ako smenite vladu. Ako izaberete vladu na koju predsednik nema uticaja, njemu su ruke vezane.
Ako postoji mehanizam kojim, za lošu politiku koju inspiriše i formuliše predsednik, vi kažnjavate vladu, predsednik nema podsticaja da menja svoj stav. Istina je da taj predsednik čija je vlada smenjena više neće biti u prilici da utiče na rad vlade, ali će njegov ostanak na poziciji biti signal ohrabrenja narednim predsednicima da vode manje računa o svojoj politici, jer će cenu koja za tu politiku mora da se plati, ako je ona loša, uvek platiti neko drugi; direktno premijer ili ministri, a indirektno svi ostali – svi sem predsednika. Za onoga ko ozbiljno shvata princip odgovornosti, to je dovoljno da prihvati mehanizam utvrđivanja političke odgovornosti predsednika pre isteka mandata. Tako shvaćena odgovornost može da se nađe, recimo, u korporativnom upravljanju ili vojsci. Ako vlasnici nisu zadovoljni ukupnim radom direktora, oni neće smeniti samo finansijskog ili direktora marketinga, već i generalnog direktora. Ako komandant puka nije zadovoljan ukupnim radom čete koju vodi neki poručnik, on neće smeniti samo desetare i vodnike, već i samog poručnika.
Drugi kontraargument može da se izrazi u obliku pitanja: ako je logično da predsednik koji vodi politiku treba da bude smenjen pre isteka mandata (ako ta politika izgubi većinu), ko bi njega mogao da smeni? Smenu bilo kog državnog organa treba da vrši onaj ko ga je birao. Ako predsednik postavlja načelnika generalštaba, on mora da ima pravo da ga smeni; ako predsednika biraju građani, onda samo oni mogu da odluče da li predsednik treba da ode pre kraja mandata. To je, međutim, komplikovano, jer je građane teško organizovati za takvu vrstu kampanje. Lako bi, nasuprot tome, bilo organizovati njegovu smenu u skupštini. Ali nelogično je da skupština smenjuje predsednika, jer ga skupština nije birala.
To je tačno. Međutim, nije nezamislivo konstruisati mehanizam po kome bi skupština samo pokretala pitanje poverenja predsedniku, a građani doneli konačnu odluku na referendumu. Razume se, da bi se izbeglo da ta skupština pokreće pitanje odgovornosti predsednika svakih šest meseci (i građane neprekidno tera na referendum), neophodno je tom mehanizmu dodati pravilo po kome se skupština automatski raspušta ukoliko predsednik na referendumu dobije potvrdu za svoj mandat. Uzgred rečeno, takvo rešenje postojalo je u Ustavu Srbije iz 1990. godine (član 88), ali se odnosilo na utvrđivanje predsednikove pravne odgovornosti. Kako smo videli 2004. godine, kada je Radikalna stranka pokrenula pitanje poverenja tek izabranom Borisu Tadiću, takvo nelogično rešenje stvaralo je paradoksalnu situaciju koja je ohrabrivala poslanike da pokreću pitanje opoziva zbog predsednikove politike, koristeći mehanizme koji služe za utvrđivanje njegove pravne odgovornosti. To od mehanizma opoziva pravi parodiju, a od onih koji pokreću pitanje nepoverenja komične figure.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
