Koliko košta Mihajlo Pupin

Davno je bilo, ima tome više od 30 godina, u televizijskoj emisiji čuvenog Đoke Vještice gostovao je neki inženjer i priča se, pored svega ostalog, vodila i o prednostima domaće industrije u odnosu na navalu jeftinih kineskih telefona, zvanih „bananice“. Usred razgovora i bez ikakve najave, gost je uzeo telefon sa stola, tresnuo ga o pod, vratio ga, podigao slušalicu i pružio je zgranutom voditelju, inače naviknutom na razne goste i čudnovata ponašanja. Iz slušalice je dopirao dobro poznati tu, tuuu zvuk. „Radi li?“, pita gost. „Radi, bogami“, reče Đoko.

Bio je to jedan od modela, najpoznatiji, fabrike „EI Pupin“. U svom dugačkom postojanju proizvela je preko 1.800.000 telefonskih aparata, i valjda nije bilo nijednog stanovnika nekad velike zemlje koji makar jednom u životu nije držao u rukama „Pupinov“ telefon.

foto: marija janković

SLAVNA ISTORIJA I KRAJ ISTORIJE

Istorija velikog „Pupin Telekoma“, kako se fabrika danas zove, duga je 74 godine i to je umnogome istorija telekomunikacija u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji. Osnovan 1947. godine odlukom Vlade FNRJ u zgradi tadašnje remontne PTT radionice na Voždovcu sa 128 zaposlenih, sledećih 20 godina „Pupin“ je imao jasnu orijentaciju – razvoj i proizvodnju telekomunikacionih uređaja sa dominacijom telefonije, telegrafije i železničke signalizacije, koje je tražilo tadašnje tržište, ne samo domaće. Intenzivan razvoj fabrike i prodor u oblasti radio-tehnike, elektroakustike, signalizacije, merne elektronike i vojne opreme, porast broja zaposlenih i širenje poslovanja doveli su do odluke o izgradnji novog poslovnog prostora – 1970. godine fabrika se preselila u Zemun Polje. Na samom ulazu postavljena je impozantna bista velikog naučnika.

„Pupin“ je nastavio sa rastom i osvajanjem novih programa i zaista bio lider u osvajanju novih tehnologija u telekomunikacijama. Sarađivao je sa domaćim naučnim institutima i najvećim svetskim kompanijama u transferu tehnologija i uvek imao sopstveni razvoj, koji će 1988. godine kao rezultat imati i prvu domaću digitalnu telefonsku centralu.

Organizaciono, bile su to godine integracija i dezintegracija, onako kako su se dešavale promene u zakonima Jugoslavije, kasnije Srbije, ali „Pupin“ nije posustajao čak ni u teškim godinama sankcija. Od 1985, kada je autorka ovih redova prvi put ušla u „Pupin“ sa 15 mladih novozaposlenih inženjera, u fabriku u kojoj je tada radilo 1200 radnika, nijednom taj broj u svim povezanim društvima nastalim deljenjem i spajanjem nije mnogo opao. U „Pupinovim“ najboljim godinama dve hiljade i neke, radilo je tu preko 200 inženjera, desetak magistara i nekoliko doktora nauka, koji su doktorirali na „Pupinovim“ razvojnim programima. Inženjeri iz „Pupina“ bez po muke zapošljavali su se redom po svetu u velikim kompanijama. Koliko god inženjera otišlo devedesetih put Kanade i Amerike, dvehiljaditih u Evropu, toliko je i dolazilo.

Činilo se, kao u priči sa početka, da „Pupin“ možeš lupiti o zemlju koliko god puta hoćeš, on će nastaviti da radi kao onaj njegov telefon. Bili smo svedoci propasti velikih sistema i tranzicije koja jede i najbolje, ali se „Pupin Telekom“ nije dao. Proslavu 50 godina postojanja dočekao je sa 24.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u tri poslovne zgrade, izgrađene odvajanjem dela plata zaposlenih u desetak povezanih društava, kao Holding kompanija. Uz proslavu su pozvani mnogobrojni umetnici da urade dela na temu Pupinovog života i rada. Neki su radovi otkupljeni i poklonjeni, a neki su, kao mala Pupinova statua, rad vajara Karavelića, ostali u „Pupinu“.

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Kako se onda desilo ovo o čemu danas pišemo, da taj veliki „Pupin“, koji je pre samo deset godina osvojio i postavio na noge i proizvodnju poslednjeg novog sistema za potrebe Vojske Srbije, prestane da postoji početkom ovog juna, kao da ga nikada nije bilo?

PROSTA TRANZICIONA PRIČA

Iako tako nije izgledalo na početku, promene koje su do ovakvog kraja dovele započele su sa čuvenom privatizacijom iz vremena Slobodana Miloševića. „Pupin“ je privatizacijom po tom modelu i podelom akcija zaposlenima postao deoničarsko društvo, u državnom vlasništvu ostalo je samo 14 odsto akcija akcijskog fonda. Izlaskom na beogradsku berzu u trenutku kada je preduzeće dobro poslovalo, vrednost akcija počela je vrtoglavo da raste i nenadano su se pojavili kupci iz Rumunije, koji su u kratkom roku kupili 24 procenta vlasništva. I, tu su stali. U godinama organizovanja i rada deoničarskog društva bez većinskog vlasnika, sa mnoštvom malih akcionara koje je bilo teško ujediniti oko zajedničkog cilja, ulaskom u upravljačke organe predstavnika najvećeg akcionara i njegovim jedinim zahtevima od početka – da profit mora da raste a da broj zaposlenih mora da pada – videlo se da, narodski rečeno, to ne ide na dobro.

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Što se više proizvodilo, to se još više i trošilo, bez mnogo kontrole i nadzora. Plate inženjera i radnika počele su da padaju, menadžerske plate rasle su i umnožavale se. Kada su plate počele i da kasne, polako je počelo osipanje najstručnijih ljudi. Krenulo se u zaduživanje kreditima, stavljane su hipoteke na onu veliku i značajnu imovinu… Oni mravi od radnika nisu o tome znali gotovo ništa, vozni park pred fabrikom je i dalje bio impozantan, sjajna oprema i mašine i dalje su se kupovale, centrale su i dalje izlazile iz proizvodnje, ugovori sa velikim sistemima su funkcionisali… Samo je u računici o kojoj nismo imali pojma rashod bio sve veći od prihoda.

Broj zaposlenih smanjio se nekoliko puta, što podsticajnim odlaskom, davanjem otpremnina, što odlaskom mladih stručnjaka. Ono što nismo znali jeste da je već pre 15 godina sve to finansirano kreditima. A krediti kad-tad stignu na naplatu. Prve rate stigle su, naravno, u najgore vreme, taman kada se činilo da se „Pupin“ ipak izvlači i iz te krize, sklapanjem novog velikog posla za proizvodnju za Vojsku Srbije. Zalud su bili i trud zaposlenih, inženjersko znanje i odlične ocene stranog partnera i inženjera iz Vojske Srbije, ni država ni banke nisu stale iza fabrike u trenutku kada je trebalo omogućiti da dugoročna proizvodnja počne.

U pozadini, mimo očiju zaposlenih, prosperitetni programi predavani su u ruke privatnih firmi, svađe, intrige, tužbe zamenile su nekadašnje posvećene i dobro organizovane timove. A svađe su, naravno, bile samo i jedino oko novca, jer ga više nije bilo za apetite svih zainteresovanih.

Usledile su blokade i deblokade računa. Ona velika imovina prodavana je, jedno po jedno; kada se, šta i kako okončavalo, većina zaposlenih pojma nije imala. Imovina se krunila kao u Glišićevoj priči Glava šećera, za dug. A dug se nije smanjivao, nego samo rastao. Smanjio se samo broj zaposlenih. Kada je pre tri godine prodata najstarija poslovna „Pupinova“ zgrada, preostalih dvadesetak radnika preteralo je sa ulaza u fabriku veliku Pupinovu bistu, platili su renoviranje, sami uradili podlogu i Pupin je zasijao ispred poslednje preostale fabrike. Malo pre toga, na isti način renovirali su i očistili i bistu malog Pupina. „Ako propadamo, bar neka je sa stilom“, govorilo se u šali.

Članovi nadzornog odbora menjali su direktore kao na traci, u nekoliko godina na tom časnom mestu prošli su ljudi koji do dolaska u direktorsku kancelariju bukvalno nisu znali gde je „Pupin“. Bez imalo snebivanja su tražili i potpisivali menadžerske ugovore, očekujući da im to zaradi tih 20 radnika. Dolazili su samo zbog velikih plata ili sa nekim drugim interesima.

Jer, u blizini „Pupina“ napravljen je i Pupinov most, cene nekretnina u fabričkom krugu počele su da rastu, i zainteresovane oči gledale su samo sitan sopstveni interes. Nekome je bilo dosta koja hiljada evra, nekome desetina, neko je pucao na milione. Radnici su radili za minimalnu platu, odrađivali su poslove i u dve smene kada su se poslovi ukazivali, samo da se preživi.

I SVE PO ZAKONU

Ono što nisu znali, iako se kraj „Pupina“ mogao naslutiti, jeste da se oko te samrtne postelje časnog starca i oko njegove preostale imovine okupljaju razne zainteresovane strane. Jasno je bilo odavno da će hipoteke, dugovi i krediti sve to odneti, zakon je bio neumoljiv, i mnogi zaposleni od suda i zakona potražili su pravdu za sopstvene neisplaćene višegodišnje plate. Ono što su očekivali i čemu su se nadali je da će u toj poslednjoj podeli kada do raspada imovine dođe i oni, poslednji zaposleni u „Pupinu“, biti isplaćeni po zakonu.

Jer, sve jeste urađeno po zakonu, tako im je rečeno i u ovom poslednjem činu života velikog preduzeća. A čin se ubrzao kao na rolerkosteru na samom kraju 2020. godine. Zainteresovana strana otkupila je sve velike dugove „Pupina“ od banaka i državnog fonda, aktivirala hipoteku na zgradu i prinudnu prodaju zarad namirenja svog duga. A dug se imao namiriti prodajom poslednje zgrade. Zainteresovana strana je, međutim, u isto vreme bila i kupac zgrade koja se imala prodati za namirenje njenih dugova, jer je baš zgrada bila predmet interesovanja.

Dogovori, pregovori, ucene i nadgornjavanja sa članovima nadzornog odbora, bivših i sadašnjih, i direktora odvijali su se iza leđa zaposlenih; zahtevi za stečaj predavani su sudu samo da onaj ko ga je predao izvuče svoje pare, sud je te zahteve odbacivao da bi se zgrada mogla prodavati zainteresovanoj strani, koja se žalila da će joj veliki poslovi propasti ako „Pupin“ ode u stečaj pre nego što oni zgradu dobiju. Presude su, sve po zakonu, bile brze i efikasne, svaki dan su stizala rešenja, podnesci i zahtevi, a ono nekoliko zaposlenih su svi vukli za ruke i gušu da im se u roku od odmah mora dostaviti ovaj ili onaj dokument, uraditi ovo ili ono rešenje, iskopati iz arhive ovakav ili onakav plan… Sve po zakonu.

NI PLATA, NI OTPREMNINA, NI OPREME…

Samo što, iako je i to moralo biti po zakonu, zaposleni više nisu dobijali plate jer je, čim je razglašeno gde treba da više neće imati poslovni prostor, „Pupin“ izgubio i poslednje poslove koje je imao. Od države i suda odavno postavljeni privremeni stečajni upravnik, koji je trebalo da nadgleda i koordiniše doneti plan reorganizacije, nije se, kao ni prethodnih godina, nijednom pojavio, sem što je svakog meseca uredno slao pozamašnu fakturu za svoje usluge i izveštaj da se stanje u „Pupinu“ nije promenilo. A menjalo se, iz sata u sat, naočigled onih poslednjih radnika.

„Pupin“ se smanjio na mali „Pupin“, najmanji u njegovoj istoriji – sada već samo 12 zaposlenih znalo je da bez posla i poslovnog prostora postaju tehnološki višak. I o tome postoji zakon, o isplati otpremnina onima koji su tehnološki višak, minimalnih naravno, ali po zakonu. Računali su zaposleni da iako od prodaje poslovnog prostora ne mogu to da dobiju, takva je presuda, imaju neku drugu opremu koju su 10 godina čuvali i koja je koštala bogaoca. Pa bi dobrim dogovorom sa zainteresovanim kupcima makar deo toga pripao njima za otpremnine, iako im je mesecima spočitavano da ni to nisu zaradili i da je sve što još postoji u „Pupinu“ imovina nenamirenih poverilaca.

Nadzorni odbor nije dozvolio ni tu prodaju. Za jedan dan, dugo prethodno štićena zakonom, oprema je, međutim, popisana od one najvažnije zainteresovane strane i prodata još brže drugoj zainteresovanoj strani. Za sumu manju nego što su zaposleni „Pupina“ ugovarali mesecima pre toga.

… NI PUPINOVIH BISTI

Šta im je još bilo ostalo? Velika i mala Pupinova bista. Verovali ili ne, pojavili su se oduševljeni i zainteresovani kupci spremni da biste kupe, postave u ustanove povezane sa Pupinovim imenom i inženjerskim poslom. Zaposlenima ni to nije dozvoljeno, rečeno im je da nemaju pravo na prodaju, dug „Pupina“ je toliko veliki da ona zainteresovana strana što je kupila zgradu i na to polaže pravo.

Radnici „Pupina“ poželeli su onda da biste poklone Pupinovom muzeju u Idvoru ili Elektrotehničkom fakultetu, i njih i malu muzejsku centralu i Pupinove telefone, da negde, sa tehnikom povezano, ostane spomenik i nekad velikoj fabrici „Pupin Telekom“. Izgleda da je i taj glas došao do zainteresovanih strana, pa su bista malog Pupina i muzejski eksponati sakriveni brzinom munje od istih onih zaposlenih koji su sopstvenim sredstvima i rukama uradili njeno renoviranje.

U očima prodavaca, kupaca i raznoraznih pregovarača, zaposleni nisu spadali u poverioce ili, još tačnije, bili su poslednji u tom predugačkom lancu ishrane.

POSLEDNJE SLIKE

Dobili su rešenja da su tehnološki višak i papir na kome je pisalo kolike im otpremnine sleduju. Sa papirom su se neki od njih slikali ispred velike sjajne biste, i zgrade čija su im vrata poslednji put zatvorena početkom juna. Mogu, tako zakon kaže, da tuže ako ne dobiju otpremnine. Godina staža 36, 37, 38, čitavi životi provedeni u toj fabrici koštaju, po zakonu, tek po nekoliko hiljada evra. Zaposlenima, ipak, dovoljno da prežive do penzija. Veliki „Pupin“, njegova poslednja velika imovina, po spisima sudskog izvršitelja prodata je za nešto više od milion evra. „Pupinova“ vredna proizvodna oprema utopljena je za sumu manju oko deset puta. Kraj je, posle višegodišnjeg krunjenja glave šećera ličio najviše na Nušićevu ožalošćenu porodicu, u kojoj se za srebrni escajg drže i rođaci nikad do tada viđeni.

Svi koji nikada do sada nisu imali veze sa Preduzećem su u tim, sve po zakonu, brzim i tačnim transakcijama zaradili dobro, novi vlasnik imovine kome se sa kupovinom toliko žurilo, ako su priče tačne, zaradiće višestruko, samo je poslednjih 12 radnika izašlo iz zgrade praznih ruku. Žuljali su kao kamen u cipeli, a za velike igrače u borbi za „Pupinovo“ nasleđe bili su nevidljivi. Jer, šta je 12 nevidljivih zaposlenih, poslednjih gubitnika tranzicije, spram desetine hiljada onih koje je tranzicija već samlela? Najtužnija rečenica koju su često čuli u proteklom vremenu je bila da traže plate, u ovom surovom neoliberalnom kapitalizmu rečenica da je radnik platu zaradio potpuno se izgubila.

Paradoksalno, „Pupinove“ telefonske centrale, još nekoliko stotina hiljada priključaka širom Srbije, uključujući i one u važnim institucijama zemlje, i dalje nastavljaju da rade, jednako kao i semafori na desetinama beogradskih raskrsnica i fiksni telefoni u udaljenim selima Srbije.

UMESTO EPILOGA

Po navici, iako za tim više nema potrebe, otvaram juče „Pupinov“ službeni imejl, dok još radi. Zatiče me pismo nekoga sa imenom Petar Petrović. Za trenutak, pomislila sam da se neko šali predstavljajući se tim najopštijim od svih opštih imena u Srbiji. Ali, nije šala, uz mejl je prikačen CV studenta prve godine elektrotehnike, koji pita da li može da u „Pupinu“ radi stručnu praksu preko leta jer bi voleo da se upozna sa pravom tehnologijom i proizvodnjom, koju je video na sajtu preduzeća.

Sa knedlom u grlu i osećajem kao da nekako odgovaram iz groba, odlažem trenutak da mu otpišem da fabrike „Pupin“ više nema i da živi samo ove virtuelne dane, a i to ne zadugo. Gde će završiti velika i mala Pupinova bista, možda ćemo saznati iz novina, kada se neko pored njih bude slavodobitno fotografisao.