Velika akcija policije protiv organizovanog kriminala, pokrenuta zbog atentata na premijera Zorana Đinđića, pokazala je nešto što je već dvadeset godina javna tajna: da se tržište narkotika kontrolisalo uz policijsku značku, sa znanjem i zaštitom dela formalne i neformalne vlasti i njenih organa, a da je glavnu ulogu u tome imala tajna policija
Poslednjeg dana zimskog računanja vremena, aktuelni premijer Zoran Živković objavio je da kriminalna grupa koja je ubila Zorana Đinđića, zemunski klan, više ne postoji. Uhapšeno je skoro dve hiljade ljudi, a kriminalnom telu nedostaje još samo glava. Kolateralna korist ovog žestokog obračuna je uništena razgranata mreža narko-dilera koja je mesečno prometovala stotine kilograma heroina. Većina droge koja im je prolazila kroz ruke završavala je na ulicama srpskih gradova.
Heroin je prvi put stigao u Beograd sredinom sedamdesetih, odmah nakon zabrane uzgajanja opijumskog maka na celoj teritoriji SFRJ koja se odnosila na Makedoniju i Kosovo gde su se narkomani snabdevali u direktnoj trgovini sa zemljoradnicima. U isto vreme ograničeno je uzgajanje industrijske konoplje a THC, psihoaktivna supstanca koju konoplja izlučuje, stavljen je na listu zabranjenih narkotika. Po tada donesenom zakonu koji važi i danas, uzgajanju ovih biljaka zaprećeno je zatvorskom kaznom od godinu dana i više, isto koliko i za trgovinu heroinom. Hašiš iz Turske, Libana, Avganistana i Maroka bivao je sve uobičajeniji, nešto kasnije i marihuana-domaćica. Beogradska narkomanska populacija brojala je manje od hiljadu duša. U provinciji ih je bilo malo ili nimalo.
TRI TALASA: Josip Broz Tito nije se čestito ohladio a Jugoslaviju je zapljusnuo novi heroinski talas. Gram „belog“ mogao se kupiti čak za deset do dvadeset maraka, bilo ga je na svakom ćošku a na boljim žurkama deljen je džabe. Sredinom osamdesetih cena mu je naglo skočila, petostruko do desetostruko, sinhrono sa ograničavanjem primene metadonske terapije u lečenju narkomanije. Uprkos „evropskim“ cenama droge, broj narkomana se merio već hiljadama i nezadrživo je rastao, kako u administrativnim centrima tako i u provinciji. Eksplozija narkomanije zabeležena je u najvećim industrijskim gradovima, Nišu i Kragujevacu, ali i u Čačku, Kraljevu, Užicu. Heroin je koštao sto, kokain dvesta, marihuana tri do pet, a hašiš, kojeg je bilo sve manje i manje, deset maraka po gramu. Od tada cena stalno pada, kao i kvalitet.
Tokom 1996. godine, na graničnom prelazu kod Dimitrovgrada, u dva navrata zaplenjene su pošiljke heroina teške više od šest stotina kilograma namenjene, važno je reći, zapadnom tržištu. To je, kasnije će se pokazati, bio osnivački ulog za stvaranje novog megalanca trgovaca drogom. Nešto manja količina heroina, nedostajalo je nešto više od sto kilograma, pronađena je posle oktobarskog prevrata u sefu jedne banke koji se vodio na Državnu bezbednost i predstavljao je tadašnju tromesečnu robnu rezervu. Da bi se osigurala stabilnost tržišta, rezerva je neophodna a količina robe u rezervi nedvosmisleno ukazuje na veličinu tržišta. U isto vreme, velike količine uvozne marihuane, „albanke“, svojom niskom cenom, marka za gram, potisnula je sa tržišta male domaće proizvođače. Cena je i dalje padala i donedavno se, iako je svako malo neko uhapšen sa kilogram-dva heroina, gram mogao kupiti za 50-60 maraka, „kvoter“ za 15, „half“ za 30 a „ket“ tj. 10 grama marihuane za 10 do 20 maraka, zavisno od kvaliteta i porekla.
Još jedan podatak koji oslikava stanje na tržištu je broj narkomana koji, zbog nestašice droge i u strahu od krize, traže medicinsku pomoć. U beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti, specijalizovanoj ustanovi za koju narkomani vele da joj „treba spomenik podići“, kažu da se broj pacijenata povećava, ali da porast nije dramatičan. Ovog meseca je zabeležen rast od oko 70 odsto u poređenju sa prethodnim. Većina njih su recidivi, a manji broj se obraća prvi put. Na broj narkomana koji dolaze u ovu ustanovu ne utiče samo trenutna dostupnost narkotika već i godišnje doba: s proleća ih je više nego, recimo, na jesen.
RUKA ZA RUKOM: Trgovina drogom organizovana je strogo hijerarhijski i ima oblik piramide: na vrhu je „prva ruka“ koja nabavlja robu od proizvođača, recimo u Turskoj, i organizuje prevoz preko granice u količinama merenim stotinama kilograma. Takav heroin je, radi lakše manipulacije i računice, presovan u blokove teške po kilogram, takozvani kamenac, i vrlo je visoke čistoće. Prva ruka organizuje mlevenje i prvo sečenje, mešanje sa prahom sličnog izgleda ali bez psihoaktivne supstance, slično „krštavanju“ vina ili mleka vodom. Druga ruka operiše količinama merenim desetinama kilograma i obično joj je „sedište“ u regionalnim centrima. Preuzeti heroin ponovo seče i distribuira je trećoj po kilogram-dva. Opet se obavlja seča i u paketima od po pedeset-sto ili koloko već grama preprodaje četvrtoj koja ga, naravno, opet seče i krčmi na desetine grama. Peta ruka, posle još jednog sečenja, pravi „kvotere“, „halfove“ i „miće“ i „valja“ krajnjem potrošaču.
Za mlevenje i prvo sečenje, s obzirom na to da se radi o ogromnim količinama droge koja je veoma opasna i za onoga koji s njom radi, neophodni su izvesno znanje, veština i tehnologija. Taj posao je za „klan“ obavljao čuveni dr Zarubica u svojoj fabrici „lekova“ u Pazovi. U prilog ovoj tvrdnji ide činjenica da je, nakon hapšenja pazovačkog narko-farmaceuta, u Beogradu uhapšeno nekoliko prodavaca „treće ruke“ sa odvojenim pakovanjima čistog heroina i „para-acetamola“, supstancom sa kojom heroin najbolje seče. Šiptar i Kum to očigledno nisu znali sami da urade ili ih je, naprosto, mrzelo da se bakću. U kasnijim sečama koristi se sve i svašta: kombinovani apotekarski prašak, mleveni aspirin, šećer u prahu, puding, puder…
Baza te piramide je svekolika narkomanska populacija koja se optimistički procenjuje na 30.000 duša. „Bojim se da je broj već navučenih i onih potencijalnih narkomana zastrašujući i da prevazilazi najcrnju maštu“, rekao je za „Vreme“ jedan beogradski narkoman koji je, iako u permanentnoj krizi, pomogao da ovaj tekst nastane. „Ne verujem da ćemo tu statistiku ikada videti. Priča se da samo u Zavodu za bolesti zavisnosti ima 90.000 kartona, ali da se to čuva kao najstroža tajna.“ U Zavodu za bolesti zavisnosti demantuju da ima toliko kartona, ali kažu i da je zvanična procena u najmanju ruku smešna. „Kod nas se evidencija još vodi na primitivan način, jedan pored drugog su višestruki recidivi i oni koji su samo jedanput probali a roditelji primetili, tako da se ni približno ne može sagledati pravo stanje. U svakom slučaju narkomana ima jako mnogo.“ Narkomanska populacija, zasigurno, ne meri se desetinama već stotinama hiljada.
Velika zaplena robe i hapšenje trgovaca, po logici stvari, na tržištu nužno za sobom ostavlja veliku prazninu. Dnevna štampa ovih dana vrvi od napisa u kojima se tvrdi da je gram heroina u nekoliko dana dostigao cenu od sto, dvesta, pa čak i tri stotine evra, da je narkomane uhvatila panika i da treba očekivati porast sekundarnog kriminala: krađa, uličnih otimačina, provala u apoteke… Ulični kriminal je neznatno porastao a još, koliko je poznato, nijedna apoteka nije obijena. Na ulici se čuju drugi podaci i čini se da je tržište izdržalo udarac: pola grama, uobičajena količina koja se na ulici pazari, kažu, poskupelo je sa 900 na 1000 dinara, svega 11 odsto. Naizgled neznatno, na prvi se pogled čini. U pitanju je, u stvari, standardni taktički dilerski potez.
NAPREDNA TRŽIŠNA LOGIKA: Cena neke robe, heroina u ovom slučaju, ne zavisi samo od raspoloživih količina već od disperzije te robe na mikrotržištima. Svaki iole ozbiljan snabdevač ima svoju teritoriju, dok se manji dileri zadovoljavaju stalnim prodajnim mestom. Posluje se, razumljivo, isključivo sa poznatim kupcem. Svi u trgovačkom lancu, zbog održanja sopstvenog ali i eventualnog osvajanja novog tržišta, ako robe imaju, rukovode se naprednom tržišnom logikom po kojoj na cenu robe utiče, pored ponude i potražnje, i platežna moć kupca. Kako bi ipak iskoristili idealnu priliku za ekstraprofit, preprodavci su listom dodatno „isekli“ heroin koji su imali i tako smanjili količinu psihoaktivne supstance u prahu koji prodaju a cenu neznatno „korigovali“ naviše, ali i znatno smanjili procenat. Zbog toga, onome ko je donedavno dnevno trošio kvoter sada su potrebna dva da bi „funkcionisao“. Kada se to uzme u obzir, heroin je, dakle, poskupeo više nego dvostruko i cena grama je, u komparativnom kvalitetu, nešto viša od trideset evra, približno koliko je koštao 1996. godine kada su surčinski i potom zemunski klan osvojili znatan deo tržišta narkotika.
Zemunska mreža preprodavaca je, sudeći po zaplenjenim poslovnim knjigama, kontrolisala veći deo narko-tržišta, a u mnogim gradovima po unutrašnjosti, kao što je Požarevac, bili su ekskluzivni dobavljači i distributeri. Veći deo, međutim, ne znači i celo tržište: procenjuje se da na teritoriji Srbije deluju najmanje još tri organizacije i poveći broj individualaca. Trend rasta cena u poslednje dve nedelje na raznim područjima i upoređivanjem podataka sa uobičajenim vrednostima nedvosmisleno može pokazati koliko su pipci uništene bande bili dugi i debeli, ali i gde je većinski snabdevač bio neko drugi, gde neki dosada mali trgovci postaju grosisti i gde se kriju eventualne robne rezerve.
Ako se cene nisu dramatično promenile, znači da robe ima, da ima još dilera koji mogu da amortizuju udarac i time popune oslobođeni prostor i preuzmu tržište. To naročito jer se radi o zavisnicima, sigurnim kupcima koji nemaju dilemu da li da kupe, već kako to da urade. Da robe zaista nema, cene bi morale da skoče u nebesa.
Situacija nije svuda ista: tamo gde je zemunski klan imao monopol, nestašica se oseća više nego gde je tržište bilo podeljeno. Po onome što se može saznati iz novina, ali i na ulici, u glavnom gradu je najteže na Novom Beogradu i Zemunu, malo lakše na Dorćolu i Starom gradu dok je na Vračaru i Zvezdari još podnošljivo. Od gradova najteže je u Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici, za njima je Niš i cela južna pruga a najlakše je u Jagodini gde je stanje, javljaju odande, redovno.
Sa medicinskog stanovišta droga je sve što sadrži psihoaktivne supstance i neprihvatljiva je podela na lake i teške. To se, opet medicinski gledano, odnosi i na alkohol i duvan, ali njih na listi nedozvoljenih narkotika nema iako izazivaju kod korisnika ozbiljnu zavisnost. U Zavodu za bolesti zavisnosti leče se alkoholičari, kao i heroinomani. Broj onih kojima je THC neophodan zanemarljiv je, s tim da je eventualna takva zavisnost potpuno druge prirode od heroinske, nikotinske ili alkoholske.
Ministar pravde Vladan Batić najavio je donošenje mnogo rigoroznijeg krivičnog zakona i pooštravanje krivičnog postupka za organizovane kriminalce i dilere droge. Ovoj nameri, naizgled, zamerke nema, jer videli smo do čega može dovesti blagonaklono zakonodavstvo. To je, međutim, mač sa dve oštrice. Zakon, sledeći medicinu, ne vidi razlike između vrsta narkotika, ali je vidi između, recimo, heklera i vazdušnog pištolja. Drugim rečima, za trgovinu marihuanom i heroinom kazna je, za sada, ista. S druge strane, zakon u isti koš stavlja proizvodnju i stavljanje u promet. Ako se zakon bude striktno primenjivao, to je drugo sečivo istog mača, na istom mestu i po istom osnovu mogu se naći sredovečni hipik koji uzgaja desetak strukova konoplje i nedavno uhapšeni dr Zarubica, do tada najveći proizvođač sintetičkih droga u ovom delu Evrope.
Dobra vest u celoj priči je da je prvi put u istoriji Srbije najviša vlast obratila pažnju na narkomane, doduše prevashodno zbog moguće pojave sekundarnog kriminala, ali i zbog dobre prilike da se prisustvo narkomanije kao bolesti društva ispravno sagleda i ugroženima adekvatno pomogne. Tu nameru je na konferenciji za štampu saopštio premijer Zoran Živković. On će, takođe, ostati u istoriji zapisan kao prvi visoki zvaničnik ove zemlje koji razlikuje heroin od hašiša.
Sve donedavno policija nije uspevala da dopre dalje od „treće ruke“, mada i to poretko. Ako je neko i uhapšen sa većom količinom i osumnjičen za trgovinu drogom, ubrzo se nalazio na slobodi jer nije bilo dokaza da je pronađeni heroin bio namenjen preprodaji. U ruke policije i pred sudiju dospevali su isključivo ulični preprodavci, po pravilu i sami narkomani koji su jajarili na sitno, zahvaljujući izvrnutoj logici – kad je droga razdeljena na paketiće onda je nesumnjivo namenjena prodaji koja je kažnjiva, a ako je na kilogram onda je za ličnu upotrebu za koju nema zakonskih sankcija. Zanimljivo je da, kad se o marihuani radi, to nije važilo: svi su dobijali i batine i kazne. Veće zaplene heroina ili kokaina, kao što se ovih dana skoro svakodnevno događa, nisu nikad ranije zabeležene niti je iko, sem upućenih kojima se upravo pune zatvori, i pomišljao da postoje toliki „grosisti“. Sada se, međutim, dogodilo suprotno: „popadali“ su skoro svi do treće, ponegde čak i četvrte ruke.
Da bi ublažili posledice krize, narkomani se, pre nego što se obrate za pomoć, dovijaju na razne načine. Mnogi apstinencijalnu krizu pokušavaju da ublaže čajem od opijumskih čaura. To je naizgled uspešan metod ali, kažu iskusni, ko se posle skine sa čaja, svaka čast jer, to je malo kome pošlo za rukom. Najviše je onih koji prelaze na trodon ili slične medikamente i tako, kao i sa čajem, jednu zavisnost zamenjuju drugom. Svi ovi preparati su na pozitivnoj listi Ministarstva zdravlja, ali su odnedavno, zbog široke zloupotrebe, stavljeni pod strogu kontrolu i izdaju se isključivo uz dva recepta. U nekoliko apoteka u Beogradu trodon se ipak može slobodno kupiti ali po višestruko višoj ceni od one koja je bila donedavno. U Beogradu, takođe, postoje privatne klinike kojima je osnovna delatnost bezbolno „spuštanje“ narkomana. Cena ove terapije kreće se od hiljadu do nekoliko hiljada evra. Ova usluga je u Zavodu za bolesti zavisnosi i sličnim institucijama besplatna, ali ne i medikamenti: jedan od najvažnijih preparata, blokator opijatskih receptora u mozgu, poznat pod komercijalnim nazivima nalorex, nemextin i antax, iz nekog se razloga ne može dobiti na recept, već samo u slobodnoj prodaji po ceni od 60 i više evra.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
