Koktel na Banjici

Već na ulazu u kompleks Instituta bezbednosti i Policijske akademije na Banjici, preko puta VMA, bilo je jasno da se želi poslati poruka: novinari su temeljito pregledani i morali su da ostave mobilne telefone, švajcarske õepne nožiće i slično. Obezbeđenje je bilo jako i vidljivo, uključujući i uniformisana lica sa crvenim beretkama. Goran Petrović, načelnik Službe („Resora“) državne bezbednosti MUP-a Srbije, počeo je svoju pres-konferenciju tačno u podne, bez čekanja; još jedna suptilna poruka (ne verujemo da ne poznaje novinare; naprotiv). Usput: termin „resor“ za dva glavna sastavna dela MUP-a Srbije uveden je za Miloševićeve vlasti; to je bilo tumačeno kao podvala sujetama (kao i činovi), ali i kao znak namere da se osnuje posebno ministarstvo, kao u Staljinovo doba: „resor“ označava samo i jedino ministarsku nadležnost i ništa drugo.

Goran Petrović održao je jedan kraći, jasan i veoma dobro artikulisan govor; odmah se videlo da je reč o čoveku koji brzo misli i precizno se izražava, što je u današnje vreme među funkcionerima retkost. Opisao je stanje u kome je Službu našao kao žaljenja dostojno: kritičan nedostatak materijalno-tehničkih sredstava; politizovan i delimično kriminalizovan sastav; neodgovarajuća zakonska rešenja i status; teška hipoteka zločina i zloupotreba; odvojenost od društva; loša kadrovska politika (pomenuo je Uroša Šuvakovića i Acu Đorđevića). Od jedanaest načelnika uprava (namnožilo ih se od 1990…) smenio je deset. Pomenuo je dve ključne pozicije – nove načelnike Kontraobaveštajne i Analitičke uprave: Svetu Koprivicu i Branku Macuru, za koje kaže da su iskusni stručnjaci u svojim oblastima.

Kao buduće zadatke Državne bezbednosti, njen načelnik vidi kontraobaveštajnu zaštitu, borbu protiv terorizma, ali i teških oblika organizovanog i privrednog kriminala (u okviru „Treće linije rada“) i obaveštajni rad (nije precizirao prema kome: prema inostranstvu ili u granicama Srbije). Goran Petrović očekuje i želi da Služba postane posebna vladina agencija, izdvojena iz okvira MUP-a , ali i da što pre budu doneta određena zakonska rešenja koja bi njen ustavno-pravni položaj jasno definisala. Zbog nečega je kao primer pomenuo informativni razgovor kao metod rada, iako je to pitanje veoma jasno regulisano Zakonom o krivičnom postupku: naime, ovlašćeni organ unutrašnjih poslova, a DB to jeste, ima pravo da na zakonom propisan način (sa navedenim razlogom u pismenom pozivu) poziva građane na informativni razgovor; građani su dužni da se odazovu, ali nisu dužni da daju izjavu. To što je ustanova informativnog razgovora bila od početka sistematski zloupotrebljavana, drugo je pitanje.

Goran Petrović je takođe izjavio da Jedinica za specijalne operacije i dalje ostaje u sastavu Državne bezbednosti (što će zahtevati izmene u Zakonu o unutrašnjim poslovima, tj. policiji); za utehu je objasnio da sadašnji sastav JSO-a više nema nikakve veze sa onim „Crvenim beretkama“, da je ogromna većina ljudstva promenjena i da će glavna namena biti antiteroristička borba. U tom slučaju to je već treća specijalizovana antiteroristička jedinica u ovoj državi (MUP ima SAJ, a Vojska antiterorističku jedinicu u sastavu 63. padobranske brigade). To pitanje terorizma pojaviće se i kasnije u razgovoru Gorana Petrovića sa novinarima i čovek ne može da se otme utisku kako se pod pojam „terorizma“ gura svašta: te cela jedna Uprava koja se time bavi kao glavnim poslom, pored postojećih formacija Javne bezbednosti; te još jedna specijalna jedinica pored već postojećih u MUP-a i Vojsci. Kao ilustraciju opasnosti od terorizma Goran Petrović naveo je podatak da u današnje vreme automatska puška sistema Kalašnjikova može da se kupi za sto maraka i da puka količina takvog ilegalnog oružja predstavlja terorističku pretnju…

Novinari su onda dobili priliku da postave sva pitanja koja im padnu na pamet i mora se priznati da je Goran Petrović to podneo sa neočekivanim strpljenjem i čeličnim živcima. Zanimanje novinara bilo je grupisano oko tri tematske celine: nerasvetljenih ubistava i ostalih krivičnih dela vezanih za Službu, dosijea i budućnosti Službe.

ORMAR PUN KOSTURA: Po pitanju ubistava na Ibarskoj magistrali i Slavka Ćuruvije, Goran Petrović bio je spreman na veoma detaljna objašnjenja. U oba slučaja, kaže on, primećeno je „veoma atipično ponašanje Milana Radonjića“ (šefa beogradskog Centra DB): Radonjić je pokazivao preterano zanimanje za zbivanja na terenu kritičnih dana, tražeći od operativaca na terenu detaljne izveštaje svaki čas, što nije uobičajeno u operativnim akcijama praćenja lica. Na primer: zahtevao je da zna ko u kojem motornom vozilu i na kom mestu sedi onoga dana kada su se Vuk Drašković i njegova pratnja uputili ka Ravnoj gori, gde neće stići. Takva informacija nije potrebna ako je reč o običnom praćenju lica, ali je od značaja ako se planira atentat. U slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, Goran Petrović izneo je neke nove detalje: do atentata je trebalo da dođe dan ranije, 10. aprila, ali se desila greška u komunikacijama, tako da je ubistvo odgođeno da se radnici Državne bezbednosti ne bi sreli lice u lice sa ubicama. I tada je Milan Radonjić svaki čas kontrolisao kretanje tima za praćenje i – očigledno iz izjave Gorana Petrovića – koordinirao kretanje tima pratilaca sa kretanjem ubica. Sutradan je koordinacija bila uspešnija. Koliko god Petrović odgovarao precizno i u detalje na pojedina pitanja, na neka druga pitanja očigledno nije bio voljan da odgovara. Na primer: da li je čuveni dokument o praćenju Slavka Ćuruvije od 11. aprila 1999, na dan ubistva, bio skraćen pre puštanja u javnost i da u njemu nedostaje opis 83 minuta Slavkovog kretanja i – pretpostavlja se – susreta? Goran Petrović o tome ne zna ništa, iako nije osporio autentičnost dokumenta. Nemoguće je, naime, da je kretanje Slavka Ćuruvije bilo opisano iz minuta u minut pre i posle tih 83 minuta, da je Milan Radonjić svaki čas tražio da ga radio-vezom izveštavaju o Ćuruvijinom kretanju i susretima, a da za tih 83 minuta zbog nečega nije mario. Na konkretno pitanje – koliko je krivičnih prijava i protiv koga podneto po nalaženju 660 kg čistog heroina u sefu koji je Državna bezbednost iznajmila od Komercijalne banke, a zbog osnovane sumnje za krivično delo neovlašćenog posedovanja narkotika namenjenih prodaji – Goran Petrović je odgovorio da je za to odgovoran Branko Crni i da je stvar u nadležnosti pravosuđa. Radnici državne bezbednosti MUP-a Srbije su ovlašćena službena lica i samim tim su dužni da – po saznanju o izvršenom krivičnom delu – sprovedu prethodne radnje, otkriju počinioce i saučesnike i protiv svih podnesu krivične prijave. Sve u svemu, stiče se utisak da je Goran Petrović spreman da žrtvuje Milana Radonjića, Branka Crnog i Nikolu Ćurčića (osim Radeta Markovića, kome ionako nema spasa), pod neizrečenim, ali jasno impliciranim uslovom da ga za druge više ne pitaju. U te druge spada i Milorad Ulemek/Luković „Legija“ o čijem učešću u ovome i onome Goran Petrović ne zna ništa, ali i još neki za koje će se pre ili kasnije saznati, jer su razmere kriminala unutar Službe ipak bile malo veće nego što to izgleda na osnovu broja do sada prijavljenih i pohapšenih „debejaca“.

To se može razumeti do izvesne mere: Goran Petrović nasledio je velik, razmažen i neodgovoran aparat upetljan u sve i svašta: od trgovine naftom, devizama i drogom, pa do naručenih ubistava i ratovanja širom „svih srpskih zemalja“. On sada čisti ribu od glave; ako je bude čistio od repa – teško da će nešto ostati. Na primer: on nije pomenuo ni ime Jovice Stanišića dok ga neko usput nije zapitao, ali ni tada nije ništa rekao o svom čuvenom prethodniku. Na pitanja koja sežu dalje od poslednjih godinu-dve, Goran Petrović ljubazno sleže ramenima; i to je jedna suptilna poruka.

DOSIJE X: Kad je o dosijeima reč, načelnik Službe je – opet na suptilan način – potvrdio ono što smo svi slutili – da je reč o šarmantnoj maloj podvali DOS-a i policije. Na veoma precizno pitanje: pošto samo tri novinara imaju dosijea, kako kaže ministar Mihajlović („Znam, ja sam mu to rekao“), da li je, kada i koliko dosijea reklasifikovano iz arhive „unutrašnjih neprijatelja“ u neke druge kategorije? – načelnik Petrović je odgovorio: „Vidim na šta aludirate, ali nemam saznanja o tome.“ Kasnije, odgovarajući na drugo pitanje, Goran Petrović upotrebio je vašeg izveštača kao primer: „Eto, pretpostavimo da je g. Vasić iz ‘Vremena’ bio na nekom diplomatskom koktelu; ta činjenica će ući u njegov dosije, ali ne i ime izvora te informacije i ostalih prisutnih.“ E, sad: nije reč o tome ide li neko ili ne na diplomatske koktele itd.; reč je o tome da je uredba Vlade Srbije o uvidu građana u sopstvena dosijea kod Službe izigrana putem reklasifikacije „unutrašnjih neprijatelja“ u druge kategorije u koje uvid nije dozvoljen. Uzgred, svi lideri DOS-a bili su dobili uvid u svoja dosijea onomad; njih trojica su se vodili kao „strani agenti“, pa je tako Vojislav Koštunica bio „američki“, Zoran Đinđić „nemački“, a Dušan Mihajlović „britanski“ čovek. Ispada da su lideri političkih stranaka bili privilegovani u odnosu na ostale građane, jer im nije uskraćen uvid u dosijea. Ako su takve budalaštine prilepljene tako važnim ličnostima opozicije – šta je ostalo za obične građane?

Problem sa dosijeima kod tajnih službi nije u tome vode li se dosijea ili ne: vode se još od klinastog pisma i vodiće se dok postoje policije i države, bez brige. Problem je u nečem drugom: vode li se ta dosijea pošteno, sa poštovanjem autentičnosti informacije, i vode li ih pošteni ljudi, spremni da zaštite tajnost tih podataka od zloupotreba. To je pravi zadatak koji čeka Gorana Petrovića, a ne „antiteroristička“ posla, skakanje i pucanje. Nije to posao Službe, ima ko će to da radi kad zatreba; posao Službe je sakupljanje, obrada, analiza i plasman informacija naručiocu. Setimo li se samo da je Miloševićev uspon počeo upravo zloupotrebom podataka iz dosijea Službe u aferi „Vojko i Savle“, biće jasnije o čemu je ovde reč. Podaci u dosijeima su službena tajna upravo stoga što su neproveren i sirov materijal. Ako se neka tajna služba prepusti sama sebi, prirodno će težiti da se širi svuda i da – kao usisivač – skuplja sve, zakonito ili nezakonito, važno i nevažno, olajavanja ili činjenice: valjaće im za nešto… Služba državne bezbednosti MUP-a Srbije najbolji je primer dokle može dovesti takav pristup.

KORISNICI: Goran Petrović obavestio je svoje goste i o distribucionoj listi koju je napravio za korisnike finalnih proizvoda Službe – izveštaja, analiza i prognoza, kako redovnih, tako i vanrednih (pravljenih po specifičnim zahtevima naručilaca iz političke vlasti). Na listi su: predsednik SR Jugoslavije, savezni ministar unutrašnjih poslova, savezni ministar inostranih poslova (što podstiče sumnju o obaveštajnim ambicijama u inostranstvu; SMIP ima svoju obaveštajnu službu SID), predsednik Skupštine Srbije, predsednik Vlade Srbije, ministar unutrašnjih poslova Srbije i Nebojša Čović u svom sadašnjem svojstvu, za informacije koje se tiču Kosova i juga Srbije. Na listi nedostaju savezni premijer i predsednik Republike Srbije. Za saveznog premijera niko nije ni pitao, a na pitanje zašto predsednik Milutinović ne dobija te informacije, Goran Petrović je kratko odgovorio da je između njega i Dušana Mihajlovića procenjeno da bi to bilo „kontraproduktivno i besmisleno“. Zanimljivo je da je Goran Petrović rekao kako ranije nije bilo jasno kome izveštaji Službe treba da idu, pa je napravljena ovakva distribuciona lista. Možda se u Miloševićevo vreme to nije znalo, ali se u vreme SFR Jugoslavije znalo i te kako: postojao je poseban pravilnik Službe o distribuciji njenih informacija i to po klasifikacijama tajnosti; taj se pravilnik ažurirao uredno i poštovao veoma strogo.

Onda se prešlo na radni deo susreta, koktel sa ručkom s nogu. Ponuda i usluga bile su na najvišem – očekivanom – nivou. Goran Petrović i njegovi saradnici bili su još ljubazniji, mada podjednako oprezni u pogledu osetljivijih informacija, što im se ne može zameriti.

Opšti utisak je da je Goran Petrović odlučio da Službu (kako god se bude zvala i pod čijom komandom bude bila) dovede u nekakav red i zadrži pod strogom kontrolom. U njegovom načinu izražavanja, međutim, oprezniji slušalac mogao je da nasluti određene psiholingvističke karakteristike: načelnik je koristio sintagme kao „te stabilne demokratije“ (o evropskim državama), „nekakve komisije za nadzor“ (kao parlamentarni organi). Stručnjaci iz te – psiholingvističke – struke ukazali bi na vrednosnu obojenost takvih sintagmi u kontekstu kolokvijalnog srpskog jezika: takav način izražavanja nosi jasno prepoznatljivu dozu prezira, što ne priliči jednom načelniku Službe državne bezbednosti jedne demokratske zemlje. I to je jedina primedba koju imamo; budimo pravedni – Goranu Petroviću ne da nije lako, nego mu je verovatno teže nego bilo kom drugom funkcioneru države Srbije. Ne zaboravimo da je poslednji načelnik Službe koji je hteo da razgovara sa novinarima otvoreno i bez uslovljavanja bio Dragan Mitrović, još 1987, pre Osme sednice.