Koga ima u malini

Malina, ‘ajde da konsultujemo literaturu, i to poljoprivrednu, potiče iz Srednje Azije, bila je poznata još u antičko vreme. Pomenuta literatura kazuje da divlje maline u našoj zemlji postoje otkad postoje naše šume, da kulturne sorte datiraju od pre nekoliko stoleća, da njihovo masovno gajenje počinje početkom netom završenog veka. Da literatura nije omanula, bar naših šuma i naših sorti što se tiče, dokaz je ona narodna, što je još Vuk Karadžić zapisa, „Oj golube, moj golube/ ne sleći mi na maline“.

Ali, da se manemo literature, pošto je, kako se zna, malina izašla iz šume. Poslednjih godina malina učesnicima u ovom poslu donosi oko sto miliona maraka godišnje, pa se na toj deviznoj čistini sjatila šuma aktera koja bi da uzme svoj deo zarade. Do pre koju godinu, dok nam beše embargo koji nije važio za malinu, znalo se ko drpa pare, dakle vlast i oni koji su je novodemokratski menjali iznutra. Kad su otvorene granice, opet su malini i parama najbliži oni koji su zarađujući na njoj, samo poslednjih nekoliko godina, izgradili stotinak hladnjača. Gde su tu seljaci, seljaci su tamo gde su pare, a pare su tamo gde se pokažu. Stanje na tržištu pokazuje da je izvozna cena maline prvog kvaliteta, tzv. rolend, oko tri marke, zadruge seljacima plaćaju 40, privatnici 43 dinara, do kraja će, vele, biti 45.

PORUKA U PAUZI: Sredinom maja Zajednica za voće i povrće iznela je da će kilogram prvog kvaliteta maline biti 40, drugog 30 dinara. Početkom juna, biće oko desetog, kad počinje berba, seljaci su, nezadovoljni cenom, koja je prošle godine dostigla dve marke, blokirali puteve oko Požege i Užica (malina se, zbog klimatskih uslova, uzgaja u okolini Arilja, Ivanjice, Valjeva, Osečine). Udarili blokadu i nisu odustajali 48 sati. Tek po razgovoru sa Đinđićevim savetnicima blokada ukinuta, dogovor da predložena cena bude akontna, da tržište bude slobodno za domaće i strane kupce. Sa Zlatibora, u pauzi zasedanja GO Demokratske stranke, rek’o šta ima i premijer Đinđić, da ova vlada nije Mirko Marjanović da kupuje da bi dalje prodavala, ova vlada ne otkupljuje malinu, ona svoj zadatak vidi u tome da spreči monopol, da omogući proizvođaču da na slobodnom unutrašnjem tržištu proda svoj proizvod po ceni po kojoj može da ga proda. Još se poverio da je dosta vremena potrošio da se upozna s ovim problemom, da bi posle u novinama čitao izjave seljaka tipa: „Neka Đinđić dođe da bere maline“, što nije fer.

Dakle, moglo je da se krene u berbu i otkup, sve je bilo slobodno. Ali, čini se previše, pošto praksa kazuje da mnogi izvoze malinu ispod cene, kako bi što pre došli do para, javio se Jugoslovenski fond za voće koji traži da se ponovo uvedu minimalne izvozne cene, za prvi kvalitet maline tri marke. Onda došle kiše, višednevne. Đinđić poslednjeg kišnog dana u Valjevu otvorio kancelariju Agencije za mala i srednja preduzeća, malinu nije pominjao, sem da su u Srbijanki tražili kredit iz Fonda za razvoj, za otkup maline, a prijavili prošlogodišnju cenu. Zato se sutradan, baš u petak 22. juna, u malini, treba li reći figurativno, pojavio lično načelnik Generalštaba i general, koji se još zove Nebojša i preziva Pavković. Lično je, posle iskustva sa Čovićem, rešio da sve operacije uzme u svoje ruke. Tako je krenuo da obilazi poplave, kad u Gunjacima, rečica Pecka, opština Osečina, srušen most. Ima da se gradi novi, i to što brže, jer je neophodan za transport maline. Pa kako deluje general, i to na licu mesta, i to pred takvom silom? Ko, je l’ general, normalno, samo je pogled’o, rek’o da se gradi most, i otiš’o dalje u poplave, kaže nam predsednik Osečine Dušan Milovanović.

ŠTA JE REALNO: Dakle, berba i otkup mogli su da se nastave. A pojedinosti, kalkulacije su to, strateški proizvod je to. Pođemo do kancelarije Jugovoća, sedište u Valjevu, prošle godine se baš isticalo. Firmu lično promovisala Borka Vučić, osnivači svi tadašnji jugopetroli i beobanke, otkupili 5500 tona, vele, zaradili milion maraka. Direktor Mihailo Milutinović kaže, ili beše veli, da je sve otišlo u k…. zbog politike, firma ne radi, nema para. A zamišljeno da se objedine proizvodnja, otkup i prodaja, sad niko ne ulaže, svi uzimaju od seljaka, oni baš nameravali da ulažu. Po njemu malina precenjena, izvozna cena pala. Sličnog mišljenja i direktor Čedomir iz Đinđićeve Srbijanke, formirana cena na granici isplativosti, nema tu šta, uzmeš, izračunaš, toliko košta, trošak prerade, po to može da se proda, podvučeš, i kad prodaš podeliš dobit sa proizvođačem, realno 32–35 dinara. I direktor Zemljoradničke zadruge Pecka Živojin Plavšić ne da više od 40 dinara, mada se, kaže, kod njega otkupljuje na otvoren račun, kad se malina proda seljacima će se doplatiti do 50 odsto ostvarene cene. Kapacitet hladnjače 300 vagona, 50 je već obezbedio kreditirajući seljake repromaterijalom. Teško je, kaže, u svemu ovome biti pametan, seljake interesuje samo cena, ne interesuju ga privatnici, on plaća 40 dinara, kasnije doplata, tako radi godinama. Novca ima, jeste socijalista ali to nema veze, pare nije tražio od države, najbolje kad ulažu kupci, bez kamate, banke traže devet odsto, mnogo. Jeste bio u sistemu Jugovoća, malinu plaćao po 43, priznali mu cenu od 33 dinara, treba završiti te račune, ali postojali su oni pre toga, postojaće i posle. On izvozi cele godine, juče otišle četiri hladnjače, drugim putem, dok Pavković ne popravi most.

PRSLE RUKE: A šta kaže lice mesta, šta kažu seljaci? Ubila i’ suša, a cena mala, nikakva, to je strašno, radiš cele godine, ispratiš sve sa hemijom, rodi, i ništa, ma da je tri marke ništa, kad sve sabereš mala cena maline, ranije sa 40 ari ferguson, sad ti treba čet’ri parcele za istu stvar. Jeste teško, al’ umeju i da opišu, ranije, kad dođe berba to se oseti, prijatna atmosfera, to narod veseo, raspoložen, to ima da vidiš, sad, međutim, tajac, malo privatnika, te biće para, te mašu nekim ‘artijama, jok more, ne more biti isto, kako treba da bude, ranije i pare bile bolje…

Selo Gunjaci, zadružno otkupno mesto, zgrada od betonskih blokova, i ovde stig’o Otpor. Unutra vaga, naslagane gajbe, ispred traktor, freza, istovaruje se malina. Magacioner kaže 40 dinara, ali nije konačna cena; jedan u Pavkovićevoj maskirnoj uniformi istovaruje svoju malinu, duguje, kaže, zadruzi, uzim’o veštačko đubrivo, preko duga neće predavati, nema od toga ništa, ne veruje u doplatu. Stotinak metara dalje otkupljuje privatnik, 42 dinara, ima vidi se, pristižu traktori i freze, pare na ruke, najbolje, koliko imaju toliko para. Kakva zadruga, i ranije su oni njima isplaćivali, dok se nisu pojavili privatnici gulili ih kako su hteli. Todorić Todor baš istovario, naslonio se na prikolicu, sa malinom je, veli, uvek bilo dobro, jeste cena niža, ali, šta ćeš, ne seju kukuruz, pšenicu, takav su kraj, to je što imaju, malina nije šljiva pa da je, ako si nezadovoljan cenom, osušiš, moraš da je predaš svežu. Zato je uvek dobro, naročito otkad su se pojavili privatnici, ranije zadruga neće da primi mokru, te ne može da se bere po rosi, jave da se bere ekstrakvalitet, uveče prime k’o drugi kvalitet, toga više nema, sve ide. A to što će zadruga da doplati neka doplati sebi, i ranije su im mazali oči, uvek ista priča, ništa dok ne dobiješ dinar u ruke. Ima tu rada, nije da nema, cele zime se bave malinom, šta rade, ćuti, prsnu ruke, pokazuje crne, odebljale dlanove… Tako ti je, moj brajko, zadiže kačket, vadi metalnu kutiju, savija krdžu.

A šta, pitamo, ako im udare porez od 20 posto, na svako kilo. Prisutni k’o da se presekoše, zgledaše se, može, jedan će mlađi, neka im uzmu 20 posto, ali neka za to daju đubrivo, sve će oterati u zadrugu, ali da im za 20 posto daju robu. Todor zapalio, preko cigare, može, nek odbije, nek uzme, al’ ne samo njemu, svakom „ciganinu“ koji ne plaća nikom ništa, neće on da crkava radeći i plaća, a drugi da šeta i za džaba dobro živi…