Ko to tamo tvituje

Zamislite da pre samo deset godina čitate vest kako je društvena mreža Tviter ugasila nekoliko anonimnih profila iz Srbije, da je to učinjeno na zahtev Ministarstva inostranih poslova i da se spekuliše kako je u toj akciji učestvovala specijalna policijska jedinica sa akronimom SBPOK. Ako biste u predfejsbuk epohi uopšte razumeli o čemu je tu reč, teško da biste i pomislili kako ima ičeg vrednog pažnje u gašenju nekakvih privatnih naloga potpuno anonimnih osoba, a kamoli da u njoj učestvuju policijski specijalci i diplomatska služba.

Međutim, ova vest je prošle nedelje privukla ogromnu pažnju takozvane tviteraške zajednice, ali i konvencionalnih medija, pretvarajući se korak po korak u istinsku postmodernu medijsku aferu. Toliku pažnju je izazvala okolnost da su ukinuti nalozi po svemu sudeći bili uvredljivi za najviše državne funkcionere, pa je, mada ova priča ima sve odlike savremenosti, za medije njen bazični zaplet bio gotovo antički. On se sveo na pitanje cenzure i slobode govora na javnoj sceni, koja je sada smeštena u jednom sasvim efemernom virtuelnom svetu, između onih koji tvituju i onih koji ih u tome prate.

Naime, na ovoj globalnoj društvenoj mreži ukinut je satirični profil @VookJeremic, koji je parodirao aktivnosti ministra Vuka Jeremića, što je, kako se vrlo brzo saznalo, učinjeno na zahtev Ministarstva inostranih poslova. Pored toga, zamrznuti su i satirični nalozi posvećeni predsedniku Republike Borisu Tadiću (@boristatic), Vladi Srbije (@vladarsrbije) i ministru odbrane Draganu Šutanovcu (@DShootanovac). Beogradski mediji su, uz to, dosta spekulisali o tome da je sve plod veće akcije suzbijanja slobode govora na internetu, ali se ipak ispostavilo da je posredi isto ono pitanje kao u nešto starijoj dilemi čija je nadležnost da okreči zid na kome je napisan za nekoga uvredljiv grafit.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije povodom poslednjih dešavanja na društvenoj mreži Tviter nije preduzimalo nikakve aktivnosti u smislu pružanja međunarodne policijske pomoći, jer od nadležnog tužilaštva nije dobilo nikakav zahtev, niti prijavu od eventualno oštećenih državnih funkcionera kao i njihovih zastupnika“, kaže ekskluzivno za „Vreme“ glavni policijski savetnik Saša Živanović, načelnik Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je zapravo nadležno u ovakvim slučajevima, ali samo u slučaju kad je reč o krivičnim dela koja se gone po službenoj dužnosti. „Sve dok ne posedujemo saznanja o tome da se putem društvene mreže vrše krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti ne postoji osnov za primenu policijskih ovlašćenja“, objašnjava Živanović.

PRAVO NA ZID: Poslednjih godina je, uz gotovo dnevni rast korisnika interneta u Srbiji, koji sada prevazilazi i mnoge zemlje Evropske unije, došlo i do izuzetne ekspanzije društvenih mreža. Kako procenjuju u Centru za razvoj interneta u Beogradu, društvene mreže su u ogromnoj ekspanziji – Fejsbuk nalog trenutno ima više od dva miliona ljudi u Srbiji. Kao brz, dostupan i priznaćete površan oblik komunikacije, on već dugo u pravom smislu prodire u svakodnevicu – Fejsbuk naloge koriste svi društveni slojevi, od dobro organizovanih kabineta političara, preko pesnika amatera do penzionera koji preko mreže traže svoje rođake rasejane po svetu.

Za razliku od Fejsbuka, Tviter još nije tako popularan i trenutno on ima od 50 do 200 hiljada korisnika u Srbiji, ali postaje sve popularniji. Budući da je kao kanal komunikacije brži i da je, na primer, navodno odigrao ogromnu ulogu u podizanju ustanka u Egiptu i arapskim zemljama, interesovanje za pravila igre na ovoj mreži je veće, pre svega kad je reč o mogućnosti državne kontrole. Prošle nedelje se javila i teza da je cela priča sa gašenjem lažnog Vuka Jeremića na Tviteru deo kampanje da se ova mreža popularizuje, ali zapravo, postoji i čitav splet drugih mogućnosti (o spin potencijalu ove teme pogledati tekst Zorana Stanojevića).

Kako god, prema zakonskim ovlašćenjima, nalozi na društvenim mrežama zaista mogu biti ukinuti onda kad preko tih naloga dođe do zloupotrebe – kako bi se otklonili uzroci vršenja krivičnih dela ili posledice nastale njihovim izvršenjem. Nadležni državni organi reaguju i ukoliko postoje osnovi sumnje da se putem ovih servisa vrše krivična dela rušenja ustavnog poretka, ali do sada su svi akteri, uključujući i Upravu za digitalnu agendu Republike Srbije, demantovali da se državne službe na ovaj način bave zaštitom bilo čijeg lika i dela.

„Sloboda govora je kategorija ustavom zagarantovanih sloboda i prava građana, ali u trenutku kada zloupotrebom naloga na socijalnim mrežama dođe do izvršenja krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, kao na primer u vezi sa inkriminacijom radnji rasističke i ksenofobične prirode učinjenih preko računarskih mreža, ove slobode se ograničavaju ili ukidaju“, objašnjava Živanović, dodajući da su u praksi izvori saznanja najčešće krivične prijave i dojave građana, zahtevi za provere nadležnih tužilaštava, sredstva javnog informisanja, kao i operativni rad policijskih službenika.

TEHNOLOGIJA „CENZURE„: Međutim, društvene mreže nisu ni fizički, a ni pravno „lokalizovane“ u Srbiji, tako da to, zapravo, nije trivijalan poduhvat. Kako objašnjavaju u Upravi za visokotehnološki kriminal, to se događa putem međunarodne policijske saradnje, međunarodne pravne pomoći i drugih zakonom omogućenih pravnih instrumenata.

„Državni organi nemaju mogućnost da direktno gase naloge na društvenim mrežama ili vrše direktnu cenzuru“, smatra i Slobodan Marković iz Centra za razvoj interneta, koji je svojevremeno bio i savetnik u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo. On za „Vreme“ objašnjava da je državi na raspolaganju mogućnost otvaranja istrage, prikupljanje dokaza o potencijalnom krivičnom delu i upućivanje zahteva za međunarodnu pravnu pomoć nadležnim istražnim i pravosudnim organima države u kojoj posluje kompanija koja upravlja društvenom mrežom. U slučaju Tvitera i Fejsbuka, to su Sjedinjene Američke Države.

Tokom prošle nedelje javnost je pak saznala mnogo o postojanju obilja lažnih, satiričnih naloga na Tviteru. Oni su, bez sumnje, sasvim legalni, ako zadovolje nekoliko kriterijuma, kao što je da ne mogu imati sasvim identičan naziv i da na profilu mora jasno biti naznačeno o kakvom je nalogu reč. No, postavlja se pitanje šta biva sa svim onim nalozima koji nisu deo nikakve velike kriminalne zavere, koji se ne mešaju u državnu politiku, ali mogu biti pogubni za običnog građanina.

„Svaka kompanija koja upravlja društvenom mrežom ima neka pravila korišćenja te mreže“, dodaje Marković, koji objašnjava da kad kompanija utvrdi da je došlo do kršenja pravila kao što je zabrana zloupotrebe elemenata tuđeg identiteta, onda može da suspenduje korisnički nalog ili obriše sporni sadržaj. „Mogućnost, koju ne samo da imaju državni organi, nego i svaki drugi građanin, jeste da dokaze o eventualnom kršenju tih pravila o korišćenju uputi kompaniji putem i-mejla, telefona ili veb formulara“, kaže Marković.

Sličan savet daju i u Upravi za visokotehnološki kriminal, gde preporučuju internet adresu https://support.twitter.com/forms/impersonation. „Najefikasniji način zaštite građana od neistinitih sadržaja koji vređaju njihovu čast i ugled na internet mreži jeste obraćanje administratorima društvenih mreža“, objašnjava načelnik Uprave Saša Živanović, koji kaže da je period reagovanja na ovakve zahteve od dva do tri dana.

Upravo tu mogućnost iskoristio je i sam Vuk Jeremić zahtevajući direktno od Tvitera da ukloni sporni nalog @VookJeremic, što su prošle nedelje potvrdili i u Ministarstvu inostranih poslova. „Žalili smo se, konkretno, na određene tvitove u kojima se pogrdnim imenima nazivaju strane diplomate sa kojima se ministar Jeremić sretao i na vulgarne postove. Tek nedavno smo dobili odgovor od Tvitera u kojem su pozitivno odgovorili na naš zahtev“, saopšteno je iz Ministarstva.

Pomenuti @VookJeremic je tako izbrisan, ali je, kako to već biva na Tviteru, korisnik tog naloga odmah otvorio novi pod nazivom @notVookJeremic. Ovaj Tviter korisnik, koji se našao u žiži javnosti, prošle je nedelje pod svojim tviter pseudonimom čak dao i intervju u kome je rekao „da su zaposlene u Tviteru smarali nedelju dana iz MSP-a, pa je jedina stvar koju su mi poslali kao zahtev to not„, dodajući da se čudno oseća otkako je „video u novinama ko ga juri“.

LOV NA KLJUČNE VEŠTICE: „Ako govorimo o strahu od državnih organa mislimo da je to neopravdan strah i da građani nemaju razloga za to“, smatra načelnik uprave Živanović, koji dodaje da najveća opasnost zapravo vreba građane od strane kriminalnih grupa koje prikupljanjem lažnih naloga vrše prevare na internetu, a ne od strane državnih službi koje su osnovane sa zadatkom da ih štite.

„Ovo pitanje je jedno od glavnih u globalnim diskusijama vezanim za upravljanje internetom“, kaže za „Vreme“ Nikola Božić iz Diplo fondacije koji je bio jedan od organizatora nedavne beogradske konferencije o upravljanju internetom EuroDIG. „Sa jedne strane imamo slobodu govora i demokratičnost kao glavne osobine interneta, a sa druge strane imate prava pojedinaca na zaštitu privatnosti“, objašnjava Božić, koji smatra da je „pravo na slobodu govora na internetu neprikosnoveno, osim kada dođe do narušavanja prava pojedinca“.

„Poznato je da američke bezbednosne službe filtriraju sav internet saobraćaj koji sadrži ključne reči koje ukazuju na terorizam“, kaže Božić i dodaje da se u tom postupku podaci ne povezuju sa autorima, sve dok se ne dođe do sumnjive informacije – tada i osoba može postati predmet istrage. „Problem bi mogao nastati ako bi neko želeo da ovakav sistem upotrebi za filtriranje sadržaja pojedinca ili grupe ljudi“, upozorava Božić.

Nema sumnje da je, nakon arapske revolucije, u svetu bezbednosnih službi praćenje Tvitera ušlo među rutinske poslove. Nije čak isključeno da je ove sezone na internacionalnim susretima bezbednosnih službi hit pitanje „Pratite li Tviter“, ali je takođe izvesno da ono što nije predstavljalo opasnost, niti imalo značaj u realnom svetu, ne može to postati ni na Tviteru. I tu je negde i „antička“ poenta ove postmoderne afere.

„Bitno je primetiti da su društvene mreže, tokom talasa demonstracija u Egiptu i arapskim zemljama, bile korišćene pre svega kao kanal brze komunikacije. Ali, društveni koreni pobune u arapskom svetu mnogo su dublji i složeniji“, kaže Slobodan Maković, koji objašnjava da rizik nije u samim društvenim mrežama ili njihovom korišćenju, nego u faktorima koji dovode do nezadovoljstva i pobune.