Ko su deset najtraženijih građana Srbije

Ko su deset najtraženijih naših sugrađana i gde su danas? Za razliku od deset najtraženijih u Americi, kod nas je retko ko i retko kad postavio ovo pitanje. Raspitivali su se mediji za svakog od njih ponaosob, državni organi su odgovarali, manje ili više uverljivo, za svima njima se „intenzivno traga“ i „biće locirani i privedeni pravdi“ – samo se još ne zna gde i kad. Jedinstvena lista naprosto ne postoji da bi javnost stalno podsećala na one za koje se sumnja da su se ozbiljno ogrešili o zakon.

Možda su donekle u pravu oni koji spiskove deset najtraženijih smatraju „više marketingom, nego ozbiljnim radom na lociranju i hvatanju odbeglih od zakona“, ali je isto tako tačno da su Amerikanci sa svojom listom deset najtraženijih postigli mnogo kada je reč o pronalaženju begunaca. Zato hajde da pogledamo kako bi jedna takva lista izgledala kod nas.

RATKO MLADIĆ

foto: emil vaš

Mediji ga često nazivaju „najtraženijim Srbinom“, pošto je za njim Haški tribunal još 1995. godine podigao optužnicu za krivična dela genocida, saučesništva u genocidu, zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Mladić je optužen kao glavnokomandujući Vojske Republike Srpske. Posle sklapanja Dejtonskog sporazuma i kraja rata u Bosni, Mladić je jedno vreme proveo u Bosni. Međunarodne vojne snage i civilna administracija, koji su došli u Bosnu da sprovode mir, u početku se nisu preterano zanimali za hapšenje optuženih za ratne zločine. Kada su „međunarodni faktori“ odlučili da promene stav i počeli da traže osumnjičene, hapse ih i šalju u Hag, Mladić je prešao u Srbiju, gde je nastavio život vojnog penzionera u svojoj kući u Blagoja Parovića u Beogradu. Posle 5. oktobra 2000. godine uhapšen je Slobodan Milošević, ali nije bilo snage da se isto uradi i sa Mladićem. Ratko ostaje u svojoj kući. Ne zna se kada je tačno Mladić napustio svoju kuću i, prvi put, počeo da se skriva, i to u vojnim objektima. Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić je 2008. izjavio da se Mladić „do 1. juna 2002. krio u vojnim objektima, a posle toga, do decembra 2005. u mnogobrojnim beogradskim stanovima“. U tome su mu pomagali pojedinci u vojsci i neki njeni bivši upošljenici, a sva je prilika da mu neki pomažu i danas. O tome gde se Mladić krije postoji priča skoro koliko i onih o tome gde je sve viđan Elvis Prisli nakon svoje smrti. Spekuliše se da je pobegao u Rusiju ili neku bivšu sovjetsku republiku, da ga francuske tajne službe kriju na nekom egzotičnom ostrvu pod suverenitetom Pete republike, i tako dalje. Ipak, najverovatnije je da se Mladić krije u Srbiji. Nakon što je uhapšen Radovan Karadžić, saznali smo da se krio na Novom Beogradu. Oni koji se dobro razumeju u metode skrivanja koje koriste begunci od zakona odavno govore da je najbolje mesto da se sakrije čovek koji ne želi da ga nađu, među mnogo drugih ljudi. Zato se ne treba začuditi ako Mladić bude pronađen u Beogradu, jer u njemu živi najviše ljudi na jednom mestu u Srbiji, pa je najlakše utopiti se u masu i nestati.

GORAN HADŽIĆ

foto: boris subasic

Bivšeg magacionera i premijera Republike Srpske Krajine Haški tribunal optužio je zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Nakon pada Krajine, Hadžić se sa porodicom trajno nastanio u Bačkoj Palanci, a kasnije prelazi u Novi Sad. Činjenicu da se Hadžić u Srbiji prvo nastanio baš u Bačkoj Palanci, pojedinci tumače njegovom bliskošću sa bivšim načelnikom Resora državne bezbednosti (RDB) Jovicom Stanišićem i Mihaljem Kertesom, bivšim direktorom Savezne uprave carina, koji su obojica rodom iz tog mesta. Kada je u junu 2004. godine, pred objavljivanje naloga za njegovo hapšenje, Hadžić pobegao iz svoje kuće u ulici Aranji Janoša 9 u Novom Sadu, postalo je jasno da mu je neko veoma dobro obavešten dojavio šta se sprema. Naime, Hadžić je bio pod merama prismotre, pa je tako BIA kamerom zabeležila kako Hadžić nešto radi ispred kuće, dobija poziv na mobilni telefon, zatim žurno odlazi u kuću, ubrzo nakon toga izlazi sa torbom u ruci, seda u kola i nestaje u nepoznatom pravcu. Od tada kruže razne verzije o tome gde se Hadžić nalazi – od toga da se krije u jednom od fruškogorskih manastira do toga da je utočište našao u Belorusiji. Obavešteni kažu da je i za njega, kao i za Mladića, najverovatnije da se krije negde u Srbiji, preciznije u Vojvodini.

MIRJANA MARKOVIĆ I MARKO MILOŠEVIĆ

Marko Milošević je Srbiju napustio ubrzo posle 5. oktobra 2000, u čemu mu je pomogao tadašnji načelnik RDB-a Radomir Marković. Marko je avionom, sa surčinskog aerodroma, odleteo u Moskvu, i uz pomoć svog strica Borislava Miloševića tamo sebi organizovao novi život. Marko se iz Srbije udaljio shvativši da će morati da odgovara za brojna krivična dela, od prebijanja članova OTPOR-a do šverca cigareta. U periodu između 2002. i 2006. godine više naših građevinaca tvrdilo je da su ga viđali u dva luksuzna hotela u Astani, glavnom gradu Kazahstana. Dve i po godine kasnije, 23. februara 2003, u Moskvi mu se pridružila i majka Mirjana Marković, nakon što je postalo jasno da će, osim za podstrekivanje na protivzakonito dodeljivanje stana dadilji Markovog sina, morati da odgovara na po nju veoma nezgodna pitanja u vezi sa podstrekivanjem na ubistvo Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Još krajem 2005. godine moglo se čuti da će Mirjana i Marko dobiti „neku vrstu zvaničnog utočišta u Rusiji“. U februaru 2008. „Blic“ je prvi objavio da su njih dvoje dobili azil u toj zemlji, koji ih efikasno štiti od naših poternica. Jasno je da je ključnu ulogu u obezbeđivanju te zaštite odigrao upravo Borislav Milošević i njegove jake veze u ruskoj prestonici. Njihov nedolazak na sahranu Slobodana Miloševića 2006. godine pokazao je svima da ne postoji ništa što će ih navesti da dobrovoljno dođu u Srbiju. Izručenje po poternicama je malo verovatno, tako da je najverovatniji ishod status quo.

VLADIMIR MILISAVLJEVIĆ

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i policijske akcije „Sablja“, u proleće 2003, u bekstvu su bila šestorica članova zemunskog klana. Prošle godine je u Beogradu uhvaćen Aleksandar Simović, a ove su – posle pokušaja ubistva Sretka Kalinića u predgrađu Zagreba – u zatvoru završili i Kalinić i njegov nesuđeni ubica Miloš Simović. Na slobodi su ostali Vladimir Milisavljević, zvani „Vlada budala“, Ninoslav Konstantinović i Milan Jurišić, zvani „Jure“. Jedini trag Vladimira Milisavljevića je njegova fotografija snimljena najverovatnije 2006. u Beču. Na njoj se vidi kako Milisavljević sedi u jednom automobilu ispred jedne zgrade. Pregršt je spekulacija o tome gde se sve kriju i za koga sve rade Zemunci u bekstvu. Vremenom se pokazalo da su u stanju da se neometano kreću po bivšim jugoslovenskim republikama, pa i da se neopaženo vraćaju u Srbiju. Najverovatnije je da su sve vreme dok su bili u bekstvu najviše tezgarili za raznorazne kriminalne grupe iz država bivše Jugoslavije, iste one sa kojima su poslovali i dok je postojao zemunski klan. Te veze su im svakako mnogo pomogle da se snađu i prežive u „egzilu“.

NINOSLAV KONSTANTINOVIĆ

foto: matija koković

Kao i Milisavljević, i Konstantinović je tokom „Sablje“ pobegao iz Srbije. Mediji u Srbiji i okruženju objavljivali su kako Konstantinović radi kao plaćeni ubica za razne mafijaške grupe po Italiji i Španiji – od N’drangete do napuljske Kamore. Sve ove informacije treba primiti sa povelikom dozom skepse, s obzirom na to da ih ne potkrepljuje ništa više od pojedinačnih „nezvaničnih saznanja“. I za Konstantinovića važi da je najuputnije tragati za njim među kriminalcima iz ex-YU okruženja. Dosta prašine se podiglo kada je zagrebački nedeljnik „Nacional“ objavio da je Sretko Kalinić, nakon hapšenja u bolnici u Zagrebu, hrvatskim policajcima „priznao da je ubio Ninoslava Konstantinovića i Milana Jurišića“. Svaki policajac sa imalo iskustva, navode o ovom priznanju, prokomentarisao je rečima da je teško oteti se utisku da je to bio Kalinićev pokušaj da zaposli istražitelje, sebi obezbedi makar malo manevarskoj prostora, kad se već našao u lisicama, a Jurišiću i Konstantinoviću bar malo i makar na kratko zametne trag.

MILAN JURIŠIĆ

Kao i prethodna dvojica, o Milanu Jurišiću se pouzdano zna samo to da je tokom „Sablje“ utekao preko granice i da mu od tada nema traga. Prema novinskim napisima moglo bi se pomisliti da je u Španiji, da mu ide dobro i da ima posla preko glave. Navodno radi za razne lokalne kriminalne grupe, tezgari za rusku mafiju i svakoga ko je voljan da plati. Upućeni pak upozoravaju da i njega treba tražiti u okruženju, kao što su pokazala skorašnja hapšenja u Zagrebu i Moroviću. Lišavanje slobode trojice od šestorice odbeglih Zemunaca u protekle dve godine pruža realnu nadu da se i preostala trojica uskoro mogu naći iz brave.

BOGOLJUB KARIĆ

foto: reuters

U februaru 2006. godine Bogoljub Karić je pobegao iz Srbije, „kada je shvatio da se protiv njega sprema optužnica“, kako je tada govorio ministar Mlađan Dinkić. Protiv Bogoljuba Karića i njegove braće Sretena, Zorana i Dragomira još tada je pokrenuta istraga zbog sumnje da su počinili više krivičnih dela koja spadaju u oblast privrednog kriminala, a odnose se na poslovanje Mobtela i drugih preduzeća. Danas Bogoljub Karić živi i radi u Rusiji. U međuvremenu, porodici Karić je u Srbiji oduzeto mnogo firmi, ustanova i druge imovine – od BK Televizije do Mobtela i Astra banke.

STANKO SUBOTIĆ

Stanko Subotić Cane važi za uglednog poslovnog čoveka sa domicilom u Švajcarskoj ili vođu kriminalne grupe koja se devedesetih bavila švercom tona cigareta, zavisno od toga koga pitate. U Srbiji je – na osnovu rezultata policijske akcije „Mreža“ – optužen i za njim je raspisana poternica, na osnovu koje je uhapšen u Rusiji, ali i ubrzo pušten. Subotić još od devedesetih poseduje više firmi i živi i radi u Švajcarskoj, a nedavno je započeo protivudar, javno iznoseći i podižući krivične prijave protiv biznismena Milana Beka i Miroslava Miškovića, optužujući ih da su ga prevarili za novac i zbog toga montirali proces protiv njega.

DARKO ŠARIĆ

Ubrzo nakon što je u oktobru prošle godine u Urugvaju zaplenjeno 2,7 tona kokaina, počelo je da spominje ime Darka Šarića kao organizatora šverca kokaina. Nedugo zatim počelo je da se odmotava klupko i saznali smo da su srpske službe bezbednosti već više godina znale za Šarića i njegove poslove. Protiv njega je podignuta optužnica i počelo je identifikovanje i privremena zaplena njegove imovine u Srbiji. Za to vreme Šarić se skrivao u Crnoj Gori, čiji je takođe državljanin, a sve je iznenadila vest da je Agencija za bezbednost Crne Gore u jednom od svojih izveštaja došla do zaključka da on ne predstavlja pretnju za bezbednost Crne Gore. Kasnije su crnogorski mediji dosta neuverljivo objavili da je Šarić napustio Crnu Goru i otišao u „neimenovanu evropsku zemlju“. Do danas je Šarić pisao pisma, pretio tužbama protiv Srbije, ali se o njegovom trenutnom boravištu ne zna gotovo ništa, osim toga da je u bekstvu i da je „velika verovatnoća da je i dalje u Crnoj Gori“.

SLOBODAN RADULOVIĆ

foto: p. mitić

Bivši direktor bivše firme „C market“ optužen je zbog malverzacija vezanih za privatizaciju tog preduzeća. I on, kao i Subotić, tvrdi da nije kriv i da su mu sve smestili drugi, s tim što Radulović u svojim izjavama optužuje bivšeg premijera Vojislava Koštunicu. Srbiju je napustio u aprilu 2006, a nedugo zatim je i za njim raspisana međunarodna poternica. Zna se da je dugo vremena boravio u Španiji, ali su tamošnje vlasti odbile da ga izruče, pošto i one protiv njega vode istragu. Zanimljivo je to da su se tokom te istrage u javnosti pojavljivale informacije da je Radulović nesmetano putovao na Kubu, u Crnu Goru i na druge destinacije. Radulović nastavlja da povremeno komunicira sa domaćim medijima, ali je njegovo prebivalište i dalje nepoznato. U međuvremenu je i njegova imovina u Srbiji postala predmet privremene plenidbe.

Ima još kandidata za proširenu listu najtraženijih u Srbiji. Jedan od njih je svakako i Željko Maksimović, zvani „Maka“, vođa jedne od organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji – takozvane Makine grupe, koji je optužen za „ubistvo, udruživanje radi neprijateljske delatnosti i terorizam“. Maksimović se sumnjiči da je naredio i organizovao ubistvo policijskog generala Boška Buhe.

Da li će se neko od navedenih naći pred srpskim pravosuđem ili u nekom od naših zatvora, ostaje da se vidi. Rad na njihovom pronalaženju i hapšenju je – barem što se naše javnosti tiče – sve samo ne jasan i koordinisan. Ostaje da budemo strpljivi i nadamo se uspehu organa gonjenja.