Ko je oterao Roberta Prosinečkog

Prvo o predsedniku kluba koji se našao na udaru medijske i blogovske džebane. On je po nečemu nalik Milanu Milutinoviću, nekadašnjem predsedniku Srbije: obojica su izabrani na mesto značajno milionima ljudi u Srbiji, ali to niko nije uzimao za ozbiljno; svi misle da su predstavljali nekog ko je zapravo donosio odluke – onomad je to bio nesumnjivi Slobodan Milošević, a kada je o Vladanu Lukiću reč lista je duža; to što nije donosio nikakve odluke a bio je na visokoj poziciji spasilo je Milutinovića, a za Vladana Lukića ćemo još da vidimo. Takođe, Lukić se retko pojavljuje u javnosti, retko govori za medije, čime samo dodatno motiviše svoje protivnike da ga proglašavaju za krivca i onda kada on to nije. Pored toga, svojim nečinjenjem on odmaže klubu jer često nema nikoga da argumentovano govori o tome šta se tu zbiva.

Lukić nije odlučio da Robert Prosinečki napusti mesto trenera Crvene zvezde, tri dana pred utakmicu sa Bordoom koja je prestižnog karaktera, i dan nakon početka sezone u prvenstvu Srbije i utakmice sa Radom koja je završena nerešenim rezultatom. Lukić je tu utakmicu gledao iz lože i nervirao se kada je video da Prosinečki izvodi sastav koji nije najjači u tome trenutku. Po njemu, koji nije trener, trebalo je da igraju neki drugi igrači koji bi osigurali pobedu na startu sezone, što Zvezda nije godinama unazad uspela. Još kada je protivnik poveo sa 2:0 a imao je igrača manje, Lukić je bio na ivici besa. Uzeo je da šalje SMS poruke Prosinečkom koje su docnije poslužile da ovaj ubrzano donese odluku o odlasku sa Zvezdine klupe.

EMOTIVNI ŠOK: To je bila kulminacija loših odnosa koji traju mesecima. Prosinečki je na konferenciji za novinare u ponedeljak obelodanio svoju odluku u veoma emotivnom nastupu. On je takav: voli klub koji je u velikoj meri odredio njegov život i pomogao mu da izraste u fudbalera značajne karijere. Odlazak iz kluba na ovaj način je ogroman emotivni šok, bez obzira na to što je odluci prethodilo razmišljanje i procenjivanje celokupne situacije. Mediji su naglašavali emotivni nivo njegovog izlaganja, fotoreporteri su jurili suzu na njegovom licu. Legenda u suzama, to je slika koja će obeležiti ovu godinu kluba iz ulice Ljutice Bogdana.

Vest o odlasku prvog trenera Crvene zvezde koji skoro da je izgurao dve godine na klupi, što se nije dogodilo godinama unazad, postala je medijski događaj broj jedan: o tome koliko ljudi je emotivno vezano i za fudbal i za Crvenu zvezdu pokazuje na hiljade komentara koji su preplavili elektronska izdanja srpskih medija. Narod koji je tamo komentarisao reagovao je očekivano: ogromna većina veliča Robija i pljuje po Lukiću i nekim drugim ljudima iz i oko uprave kluba. Vladana Lukića to za sada ne brine: on je skinuo Prosinečkog, kao što je 2010. oterao Vladimira Petrovića, takođe legendu kluba koja je svojom harizmom pokrivala sve slabosti nove uprave, jer nije imao strpljenja da sačeka rezultat.

Treba reći da nije lako ni Lukiću: on je postao prvi čovek kluba u čudnim okolnostima 2009. godine kada to niko nije hteo ili niko nije mogao, a svoj je status potvrdio na prolećnim izborima. Koliko je mogao i umeo stabilizovao je klub za tri godine i osvojio dva Kupa Srbije. Dovođenje Prosinečkog u zimu 2011. izgledalo je kao najbolji mogući potez i rešenje za više godina. Godinu i po dana docnije izgleda da je taj potez bio u domenu marketinga: što nije loše, jer je pomoglo klubu da se dodatno podigne, da opet bude u centru pažnje, da se stadion puni lakše, da se dođe do nekih sponzorskih ugovora i da se skine deo tereta od duga koji klub ima prema raznim bankama i poveriocima i koji se procenjuje na sumu između 35 i 60 miliona evra.

To je deo konteksta u kome se ova priča odigrava. Drugi deo je priča o onome šta se u klubu sve ovo vreme dešavalo. Zvezda je bez titule pet sezona, „armija navijača“ želi trofej, ali uprava koju Lukić predvodi nije znala da javno predstavi šta i kako namerava da uradi. Klub čiji je pad počeo odmah nakon pobede u Tokiju 1991. godine postao je s vremenom neka vrsta mita: veliki i značajan u pričama, a u stvarnosti ne postoji. Podgrevanje mita služilo je da se prikriju loše stvari: rđavo poslovanje još od trenutka kada je Dragan Džajić izabran za predsednika, uvođenje u klub brojnih „poverilaca“, preduzetnika, menadžera, ogromna rotacija fudbalera slabog kvaliteta, sklapanje čudnih ugovora, davanje većeg prostora vođama nejekstremnijih navijača…

Šta se događa danas: igrači koji igraju imaju ugovore sa klubom, a ako postoji veza sa nekim menadžerom ona nije odlučujuća za tog igrača, već menadžer ima poseban ugovor koji mu garantuje zaradu kada igrač ode u inostranstvo. Menadžeri i Lukić nisu mogli da utiču direktno na sastavljanje ekipe koja je izlazila na teren. Tim koji je ostao iza Roberta Prosinečkog nastao je tako što je on prošle zime napravio selekciju i doveo one koji su mu bili po ukusu. Tim je mlad, baš kao i trener, i treba mu vremena da se u potpunosti afirmiše. Kako god igrali, oni su od februara izgubili samo jednu takmičarsku utakmicu: od Vojvodine u poslednjem kolu – u čudnim okolnostima. Koliko god slabo igrali u kvalifikacijama za Ligu Evrope, nalaze se pred završnim duelom sa Žirondinom iz Bordoa gde nisu bez šanse, ma koliko se Lukić trudio da objasni Prosinečkom da je ta utakmica bez značaja i da sve oružje treba da se baci na domaće prvenstvo. Lukića svako malo podsećaju da je obećao titulu u trećoj godini vladavine, ali to nije moguće sa sigurnošću ikada reći. Ipak, izgleda da se on „primio“ na to pa je podržao Prosinečkog u ideji da ode sa klupe Zvezde na samom početku sezone, jer je valjda uvideo da sa ovim konceptom nema ništa od titule.

Taj koncept je podrazumevao pravljenje tima – za šta je potrebno vreme, jačanje omladinskog pogona koji bi trebalo da generiše igrače za prvi tim – za šta je potrebno vreme, igru zasnovanu na presingu, puno trčanja i dodavanja – za šta je potrebno vreme, stvaranje pogona od dvadesetak fudbalera koji mogu u svakom trenutku da igraju na najvišem nivou – za šta treba i vremena i novca. U klubu danas misle da je Prosinečki imao dovoljno vremena, a da nije napravio ono što se očekivalo: kažu da je bio svojeglav, da nikoga nije slušao, da nije hteo da se usavršava, da konsultuje starije trenere – letos su mu dovodili i Radomira Antića a ovaj nije hteo da ga sasluša, da je loše organizovao pripreme, da ne zna sa fudbalerima, da je blag prema njima, što oni zloupotrebljavaju i sve tako redom, što rekao Mitar Mirić. Tenzija na relaciji trener prvog tima – uprava trajala je dugo, čini se od prošle jeseni, kada je Zvezda zaostala deset bodova iza Partizana i kada je Prosinečki dobio podršku da nastavi sa radom. Ako je ova slika u potpunosti tačna, onda je Zvezda zaista pred velikim ambisom jer je postala puki poligon za početnike koji bi tu trebalo da se vežbaju: jedni trenerskom poslu, a drugi upravljanju. Toliko o mitu, toliko o instituciji, bla bla bla.

PA ŠTA SAD: Prosinečki je govorio, rekao je šta je imao, uzeo svoj ranac i otišao. Svi koji volimo Zvezdu nadamo se da ćemo ga još puno godina gledati na Marakani. Pre toga se prijateljski rastao sa ljudima iz uprave: kažu da su se Lukić i on zagrlili, izljubili i, što je važno za klub u besparici, on neće tražiti da bude isplaćen do kraja. Lukića opet nigde nije bilo: ostavio je da kafana nagađa sa kim se sreo, kojim navijačima je šta obećao. Iako su neki tabloidi objavili, „Vreme“ saznaje da se nije sastajao sa „vođama navijača“ i obećavao im da odlazi ako se ispadne od Žirondina. Takvo obećanje bi baš bilo glupo. Pored toga, te „vođe“ jesu Lukićevi saradnici: on je neke koreografije zajedno sa njima smišljao tako da taj odnos ne treba potcenjivati. Ono što je Lukića nerviralo jesu navijači sa zapadne tribine koji su u otvorenom neprijateljstvu sa ovom upravom i koji su se u nekim utakmicama čudno ponašali jer su zviždali timu posle svake greške.

Međutim, niti je tribina dovela Lukića niti ona može da ga otera. On je bio pod velikim pritiskom, pa samim tim i čitav klub jer on nije u stanju to da podnese, od trenutka kada je došlo do promene vlasti u Srbiji i želje Aleksandra Vučića da pomogne i fudbalskom klubu koji onoliko voli. Iz kluba je dolazilo da ako se ne prođe Omonija, svi lete napolje. Prolaz u naredno kolo dao im je malo vazduha, a kako će se situacija dalje „odvijati“ možemo da nagađamo. Ono što ne moramo da nagađamo je sledeće: tim će voditi „srbijanski Murinjo“, Aleksandar Janković, koji je pre nekoliko godina takođe gasio vatru i bio oteran iz kluba neporažen, i pitanje je koliko će to trajati; njega publika voli ali je daleko od Prosinečkog; moraće da pobeđuje u nizu sa mladim timom koji će dobiti šamar od svake solidnije prvoligaške ekipe u kojoj igra mešavina poletaraca i prekaljenih igrača; sudbina Lukića nije povezana sa rezultatom, već sa opštim dogovorima Vučića, Đilasa i socijalista.

Na sreću, svi oni vole Zvezdu. Tako to izgleda.

…i trener ozbiljnih namera foto: tanjug

ČOVEK IZBORA: Vladan Lukić foto: betaphoto

Slika sa naslovne strane štampanog izdanja foto: filip krainčanić / tanjug