Radi potpunog uvida javnosti smatram svojom obavezom da odgovorim na prošlonedeljni tekst Ljiljane Smajlović.
Bivši upravni odbor Politike AD, a ni ja kao njegova predsednica nismo se oglašavali povodom prodaje VAC-ovog udela u vlasništvu Politike, jer je Politika prodata tri meseca nakon što je naš mandat istekao. Na poslednjoj sednici UO-a, održanoj 5. aprila, usvojili smo i odmah poslali pismo Vladi Srbije u kojem je podsećamo da je kompanija VAC ponudila Politici AD da, na osnovu prava preče kupovine, otkupi njen udeo. Obaveštavamo je da Politika akcionarsko društvo, tj. majka firma, ta sredstva nema i tražimo od Vlade da nas kao predstavnik većinskog vlasnika, tj. države savetuje šta da se radi. Zašto smo od Vlade tražili savet, a ne da sredstva iz budžeta? Zato što nismo mogli da tražimo da krši Zakon o javnom informisanju, koji zabranjuje da država ulazi u nova vlasništva nad medijima i medijsku strategiju, koju je sama usvojila i kojom se predviđa da do 2014. država izađe iz vlasništva nad svim medijima. Jedna od najglasnijih boraca za ovakav zahtev je bila predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović, koja se sada drvljem i kamenjem baca na mene i prethodnu vladu što je taj zahtev poštovan i što je država dozvolila da se udeo privatne nemačke kompanije VAC proda drugom privatnom vlasniku. Uz to me je optužila za loše gazdovanje državnom imovinom i to je bio moment kada sam odlučila da se oglasim, jer bez obzira na to što više od četiri godine ne odgovaram na njene zlonamerne aluzije i provokacije, ova je poslednja tvrdnja toliko bezobrazna da više ne smem da je prećutim.
Gospođa Smajlović tvrdi u „Vremenu“ da sam ja bila zastupnik državnog kapitala. Predstavnika državnog kapitala postavlja Vlada Srbije i on zastupa državu u Skupštini akcionara. Predstavnik državnog kapitala tokom celokupnog mandata UO bio je advokat Jovan Simić. Naravno, gospođa Smajlović to zna kao što zna i da se kapitalom Politike, što podrazumeva i državni deo, mnogo bolje gazdovalo tokom mandata našeg UO nego u prethodnom periodu. Pomenuću samo činjenicu da je Komercijalna banka preuzela u vlasništvo zgradu Politike juna 2006. godine, zbog duga od 37 miliona evra. Taj je dug gomilan godinama, dakle i pre nego što je rukovodstvo u kojem je istaknuto mesto zauzimala i Ljiljana Smajlović, preuzelo Politiku. Nije se moglo primetiti da su se oni potresli ovim gubitkom – naprotiv. Gubici su se i dalje gomilali, a pare neumereno trošile. Pored ogromnih plata trošilo se na bonuse, gorivo, korporativne kartice, skupa službena putovanja, reprezentaciju s veoma čestim posetama obližnjem Šumatovcu. Ono što je, verovatno, više od svega zapanjilo članove našeg UO-a je bilo saznanje da Politika nije imala svoje kompjutere i kancelarijsku opremu, već su sve iznajmljivali i plaćali previsoku, neisplativu rentu. U najmanju ruku sumnjivo poslovanje. Tokom našeg četvorogodišnjeg mandata (u kome su se smenila tri kodirektora Politike iz VAC-a) samo jednom se jedan od njih pojavio na sednici UO-a.
Naš UO je nasledio Politiku NM s gubitkom od osam miliona evra, dva miliona u tekućem poslovanju. Politika je već jednom nogom bila nad ambisom. Mogla je da ode u stečaj svakog trenutka što bi značilo da bi najstariji dnevni list na Balkanu, „kruna našeg novinarstva“, kako je s pravom naziva Ljiljana Smajlović, sasvim izvesno cela mogla da bude preuzeta od nemačkog partnera. Možda kao glavna i odgovorna urednica gospođa Smajlović nije neposredno učestvovala u vođenju poslova, ali je za očekivati da je znala šta se događa. Ona mene proziva za ono što se događalo s prodajom VAC-ovog dela vlasništva tri meseca pošto sam izgubila bilo kakvu institucionalnu vezu s Politikom, a ja nju pitam kako je moguće da je sedela u kući koja je sistematski urušavana, a da to nije znala? Ili je nije bilo briga? Ili nije mogla da utiče na to? A zašto je onda pristala da bude deo rukovodstva koje je vodilo tako pogubnu poslovnu politiku? Zašto nije javno podigla svoj glas ili podnela ostavku u znak protesta? I kako nije bila nimalo zabrinuta da Politika može da ode u strane ruke?
UO je četiri godine pokušavao da se iznese s još jednim nasleđenim problemom iz vremena „vladavine“ Ljiljane Smajlović. Naime, tadašnje rukovodstvo Politike je s naslovne strane uklonilo uokviren spomen sa sećanjem na osnivače lista porodicu Ribnikar. Tražili smo više puta da se on vrati, međutim, predstavnici VAC-a, kao suvlasnici Politike, to nisu dozvolili.
I za kraj još nekoliko činjenica. Kada je naš UO započeo svoj mandat, raspisao je konkurs za glavnog i odgovornog urednika odlučan da zavede novu praksu postavljanja na to ključno mesto putem konkursa, a ne političkom odlukom (kako je do tada bio slučaj i kako je i Ljiljana Smajlović bila postavljena). Gospođa Smajlović se nije prijavila na konkurs. Da li je razlog toj njenoj odluci bila činjenica da su se tri od četiri reprezentativna sindikata Politike izjasnila za njenu smenu? Da bi proces bio što transperentniji omogućeno je i članovima kolektiva da glasaju za prijavljene kandidate (iako Statut na to ne obavezuje). Pri donošenju odluke o izboru komisija UO-a je uzela u obzir da su glavni i odgovorni urednik i njegov zamenik dobili i od kolektiva najveći broj glasova. Iskreno se nadam da će postavljanje konkursom, a ne političkim imenovanjem biti nastavljeno i ubuduće.
Druga činjenica: novo poslovodstvo kompanije Politika NM, koje je nakon ostavke „zlosrećnog direktora Srđana Janićijevića“, kako se na njega osvrće Ljiljana Smajlović u svom tekstu, uspelo da ne samo izvuče Politiku iz dugova, već i da je dovede do pozitivnog poslovanja. U to se može uveriti svaki zainteresovani čitalac uvidom u sajt APR-a. Vlasnički udeo VAC-a je, nažalost, prodat na netrasparentan način. Međutim, na sreću, zahvaljujući pozitivnom poslovanju Politike, država je za sada zadržala svoj deo i nadam se da će taj deo biti prodat na odgovoran i transparentan način.
Toliko za sada!
