Ko će da plati budžetski deficit

Pre samo nedelju dana (25. marta) izgledalo je da je Vlada Srbije postigla veliki uspeh, jer je posle prvih teških udara svetske krize glatko postigla načelan sporazum sa Misijom MMF-a u Beogradu o finansijskoj podršci od tri milijarde evra u naredne dve godine (2,2 milijarde već ove godine), ali je u narednim danima ispalo da ona nema dobar (ili bar čvrsto usaglašen) plan za pokriće deficita u ustaljenoj javnoj potrošnji i da nije u stanju da dovoljno smanji budžet ni do sada udvostručenog „dozvoljenog minusa“ od 90 milijardi dinara (oko tri odsto bruto društvenog proizvoda) – to jest da ona nije sposobna da rebalansira budžet za 2009. godinu naniže za celih 100 milijardi dinara (oko 13 odsto), nego usred krize mora da ide i na nove poreske izvore, pošto ovi dosadašnji počinju blago da presušuju, sa tendencijom dalje oseke.

Tako se javio sada već famozni „problem od 300 miliona evra“ u balonu državnog budžeta za 2009. godinu, da se Vlada ne bi ni ove godine odrekla svojih krupnih investicija (Koridor 10 i Fijat Srbija) i da bi sva državna preduzeća i nadalje ostala u stopostotnom vlasništvu naše političke elite, navodno, dok im ponovo ne poraste cena, to jest dok ne prođe svetska recesija. Kako bi „sve ostalo isto“ (eufemizam za ovu parolu je „suočavanje sa istinom“), jer gotovo ni za kakvu promenu ne postoji saglasnost ni u vladajućoj koaliciji, a nekmoli i sa opozicijom (čak ni u ovom, i nacionalno teškom času), Vlada se u prvom trenutku odlučila da ide na spomenutu varijantu „fiskalnog prilagođavanja“, to jest da pokuša da sve svoje ambicije dodatno naplati od građanstva „privremenim“ porezom na plate i penzije od šest odsto (taj porez „solidarnosti sa vladom“ gotovo i zvanično je dobio takvo nesrećno ime).

Ta ideja, međutim, odmah je naišla na javnu osudu Samostalnih sindikata Srbije, a o penzionerima da i ne govorimo. Čini se da su se i u samoj vladi i u državnom vođstvu odmah, dakle ipak blagovremeno, javili strahovi da bi politička i socijalna cena novog oporezivanja stanovništva bila suviše visoka. To jest, što je još gore, posle ove „privremene mere“ ove godine, za iduću godinu ne bi ostalo gotovo ništa u rezervi – a moguće je da 2010. godina bude još teža za Srbiju, ako se ne desi neko čudo. Tako bi „privremeni porez“, kao što se to uvek događalo u fiskalnoj istoriji Srbije, ne samo ostao na snazi iduće godine, nego bi se morao i povećati (to ni dr Laza Paču nije mogao da objasni narodu 1905. godine, pa je „jednogodišnji prirez od 40 odsto iz 1904.“ jednostavno preimenovao u poreze sa drugim imenom).

Zašto je politički opasna ideja da se građanima smanje plate kako bi se očuvale srpska privreda i vladajuća koalicija? Jer, ako se „ekonomskoj destabilizaciji“ pridruži i potencijalno eskalirajuća politička kriza, jer je najnervozniji narod kome smanjuješ platu, onda će se efekti „žiriranja“ MMF-a u korist Srbije brzo istopiti, a strane banke koje su u Beču (27. marta) već MMF-u i našem guverneru Narodne banke Radovanu Jelašiću obećale da neće smanjivati svoju „izloženost“ u Srbiji. To jest, strane banke koje su obećale da će bar zanavljati oko 15 milijardi evra kredita koje daju srpskim privrednicima, imaće razlog da dignu ruke od države koja nije sposobna da kontroliše svoje troškove.

Naravno da je problem ove vladajuće proevropske koalicije tim veći što su ljudi, koji su glasali za stranke koje je sačinjavaju, verovali da glasaju za stranke koje su pre svega sposobne da za Srbiju nađu novac i investicije u svetu – ako im baš nacionalna politika nije savršena. Na kraju, izlazi da im je proteklih meseci nacionalna politika sve savršenija, a da nisu u stanju da obezbede dovoljno para. Jer izgovor da su strani zajmovi danas suviše skupi, da nose kamatu veću od deset odsto, samo prikriva praktičnu nemogućnost da se takvi zajmovi i dobiju u masivnijem obliku od kreditora koji ne traže odmah „kontrolni paket akcija“ na celu državnu politiku Srbije.

U najtežoj situaciji, povodom modela za smanjivanje državnih troškova za 100 milijardi dinara, trenutno je premijer Mirko Cvetković, koji je izjavio da je „ekonomski tim Vlade nastavio da radi na tom problemu kako bi mogao da se poboljša postojeći predloženi model oporezivanja ili da se uvedu dodatne aktivnosti kako bi se poboljšalo stanje u budžetu“, te je dodao „da se i dalje radi na novim modelima, u kontaktu sa MMF-om, pa ukoliko bude promena, treba očekivati samo promene na bolje“ (Dnevnik, 31. mart). U beogradskim listovima koji su i neformalno dobro obavešteni iz vladinih izvora, pojavili su se (u ponedeljak, 30. marta) napisi da su vodeći ljudi države u nedelju procenili da rešenje sa frontalnim oporezivanjem svih plata i penzija viših od 12.000 dinara mesečno nosi suviše socijalnog i političkog rizika, pa je, po logici stvari, na premijera Cvetkovića pao „teret odstupanja“ od prvobitne ideje. Ovoga puta, opreznije nego kada nas je informisao o osnovnim rešenjima sporazuma sa Misijom MMF-a, on je rekao da ono što je prvo dogovoreno „ostaje na snazi“ dok se ne nađe neko drugo rešenje (a to drugo rešenje on ne može naći bez šireg političkog dogovora).

U pravoj poplavi raznovrsnih, manje ili više autentičnih glasova koji stižu iz Vlade, teško je razabrati u kom pravcu će na kraju krenuti eventualni novi modeli, a generalno govoreći postoje dva puta, kako je izjavila i Diana Dragutinović, ministarka finansija – da se iz budžeta izbaci neki krupan projekat ili da se svim resorima razreže smanjenje troškova. Navodno, većina preferira ovo drugo rešenje, „rad na sitno“ – što u računu štednje ne daje dobar rezultat, a depresira sve ministre i njihove stranke.

Politički pogon koji stoji iza Vlade Srbije krenuo je drugim putem – da povodom budžetske štednje „rekonstruiše“ Vladu tako što će smanjiti broj ministarstava, što je verovatno dobrodošlo, ali to ne može u suštini da reši problem razlike između realno mogućih budžetskih prihoda i nerealno visokih rashoda. Uostalom, prema šturim glasinama koje dopiru u javnost, ovaj pravac „reformi u Vladi“ zaprečen je različitim interesima političkih stranaka.

U stručnoj javnosti naknadno se otvorila dosta široka rasprava o tome kako da se reši aktuelno fiskalno prilagođavanje. Jedna struja smatra da se ne treba zavaravati i da je porez od šest odsto na plate i penzije, koji je već dogovoren sa MMF-om, jedino dovoljno izdašno rešenje u datoj situaciji, te da bi svaka promena modela narušila kredibilitet vlade (na primer, Danica Popović). Drugi, a takvi su najbrojniji, pokušavaju da pronađu neki mešovit model u kome bi se „ciljna grupa“ poreza na primanja suzila ili podizanjem neoporezivog cenzusa (do, na primer, prosečne plate) ili reduciranjem poreskih obveznika samo na one koji su zaposleni u klasičnom upravnom i sudskom aparatu (nategnuto, prema kratkim izjavama, u ovu grupu bi mogli ući Jurij Bajec i Miladin Kovačević). O eventualnom smanjenju državnih investicija jedini se zasad usudio da progovori Miroljub Labus, koji je (prema „Politici“ od 31. marta) čak izneo ocenu da od ogromnih državnih investicija poslednjih godina „nismo videli neke velike vajde, osim što je vlast tako skupljala političke poene“.

Šta se može dogoditi u narednih mesec dana, to jest do rebalansa državnog budžeta za 2009. godinu i konačnog usvajanja sporazuma sa MMF-om u Vašingtonu i Beogradu? Vlada će verovatno pokušati da smanji pritisak poreza na plate i penzije bar prema najsiromašnijim slojevima – ako se spoljne i unutrašnje ekonomske prilike naglo ne pogoršaju.

Zaposlenost 2001-2008.

– Ukupna zaposlenost je opadala po prosečnoj godišnjoj stopi od 0,6%.

– Zaposlenost u preduzećima, ustanovama, zadrugama i organizacijama opadala je po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,7%.

– Rast privatnih preduzetnika i zaposlenih kod njih po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,9%.

– Najveće smanjenje zaposlenih je u prerađivačkoj industriji, 76,8%.

– Nepovoljna kvalifikaciona struktura zaposlenih zbog visokog učešća radničkih kvalifikacija u ukupnoj zaposlenosti (36,1%).

– Nezaposlenost je rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 1,6%.

– Nepovoljna struktura nezaposlenih, visoko učešće dugoročno nezaposlenih, mladih, nestručnih i žena u ukupnoj nezaposlenosti.

– Stopa nezaposlenosti u 2008. je 27,4%.

– Ostvaren visok prosečan godišnji rast neto zarada od 13,7% (sa 102 evra u 2001. godini na 400 evra u 2008).

– Visok nivo zarada u javnom sektoru doprineo je rastu zarada u Republici.

– U 2008. došlo je do usporavanja rasta realnih neto zarada (3%).

Izvor: Republički zavod za razvoj

---

Kompanije

Krajem februara, blokirani su računi oko 60.000 preduzeća zbog duga prema državi, bankama i dobavljačima u iznosu od 218,4 milijarde dinara. Iznosi na blokiranim računima povećani su od oktobra 2008. godine za 33 odsto, a broj računa za 10 odsto.